Zabij nož u leđa bratu svojemu

Pune dve decenije Crna Gora ispisuje uglavnom sramne stranice svoje istorije. Poslednje nedelje, tri formalno glavna čoveka crnogorske vlasti ostvarili su hiperprodukciju sramote.

Počelo je posetom predsednika parlamenta Ivana Brajovića Vašingtonu. U izjavi za Glas Amerike naveo je da: „ne isključuje mogućnost miješanja Rusije u predsjedničke izbore u Crnoj Gori i ove godine“ i u stilu razmaženog derišta koga štiti znatno stariji brat dodao: „Međutim sada postoji jedna značajna razlika u odnosu na ranije izbore, mi smo 5. juna 2017. postali članica NATO. Mislim da nije realno da se neko usudi da takav pokušaj napravi“.

Sadašnji predsednik crnogorskog parlamenta ostaće upamćen kao najnesposobniji ministar u istoriji Crne Gore i kao čovek sa jedinstvenim darom da pravi nepopravljivu štetu, bez obzira koju funkciju pokriva. U vreme kada se nalazio na mestu ministra unutrašnjih poslova, Brajović nije ispoštovao (otovreno je pitanje da li svesno) ugovor da na vreme izmesti sedište podgoričke policije, koje uzgred više decenija stoji na zemlji koja je na volšeban način u međuvremenu pripala Acu Đukanoviću, rođenom Milovom bratu. Tako nastaje čuvena afera „Limenka“, po kojoj je država Crna Gora Acu Đukanoviću isplatila 3 miliona evra, za koliko je navodno tu zemlju prebijanjem dugova stekao i još verovali, ili ne 7 miliona evra odštete na ime izgubljene dobiti.

Ovih 7 miliona direktne štete koje je država pretrpela od Brajovićevog upravljanja resorom policije su sitnica u poređenju sa onim što je Crnu Goru zadesilo, kada je iz MUP-a prekomandovan na čelo Ministarstva saobraćaja. Nikome normalnom nije jasno zbog čega je Brajović prihvatio da se kredit koji je odobren i servisira se u evrima, valutnom klauzulom veže za dolar, u momentu kada je kurs američke u odnosu na evro beležio rekordnu vrednost u poslednjih 15 godina. U međuvremenu dolar je neznatno pao u odnosu na evro i obaveze države Crne Gore po osnovu otplate kredita porasle su za 163 miliona evra. Naravno ova cifra u budućnosti bi mogla da poraste, ukoliko nestabilnost američke privrede bude vodila novoj devalvaciji njihove nacionalne valute. Nesposobnost Ivana Brajovića Crnu Goru je do sada direktno koštala 170 miliona evra, a šteta od njegovog pristajanja da bude američki dum-dum metak u klevetanju Rusije, mogla bi da bude neprocenjiva.

Na Brajovićevo klevetanje Rusije, logikom „zabij nož u leđa brata svojega“ nadovezala se zvanična poseta lažnoj državi Kosovo premijera Duška Markovića, verovatno ne slučajno pomerena za nekoliko, dana da bi pala na Sretenje. Na dan koji Srbija obeležava kao praznik svoje Duško Marković u Prištini veoma ciljano izgovara sledeću rečenicu: „Čestitam i predstojeći praznik i obilježavanje 10 godina od proglašenja nezavisnosti“, na šta mu njegov domaćin Ramuš Haradinaj odgovara: „Kosovo nema tako dobrog i tako pouzdanog prijatelja kao što je Crna Gora„. Koliko ova Haradinajeva rečenica iskrena i ne predstavlja samo puku diplomatsku slatkorečivost, pokazuje primer da istovremeno dok se Marković na Sretenju šepurio po crvenom tepihu u Prištuni, u Podgorici jednako srdačno od strane predsednika Vujanovića primljen njegov kosovski „kolega“ Hašim Tači.

Izgleda da je Srbiju na Sretenje 2018. godine trebalo poniziti dvostruko. Nije se vodilo računa da je u istoriji diplomatske prakse nezabeleženo da predsednici predsednici i premijeri dve države sprovode paralelne posete u suprotnim smerovima. Primer Sretenja 2018. najbolje govori koliko su Kosovo i Montenegro ozbiljne države i ilustruje nivo zrelosti njihovih političkih elita.

Praveći uvertiru za svoju besramnu sretenjsku posetu Prištini, Duško Marković izjavljuje: „Preko 85 odsto građana Crne Gore je bilo protiv odluke Vlade da prizna Kosovo. Ali mi smo ipak priznali Kosovo“. Da je slična statistika bila i kada se odlučivalo o ulasku u NATO pakt, potvrđuje i izjava Filipa Vujanovića pred kraj prethodne godine: „Sprovođenje referenduma, značilo bi danas ne bi bila članica NATO-a“. Verovatno sasvim nespretno oba crnogorska državnika indirektno su legitimisali svaku eventualnu narodnu revoluciju usmerenu protiv njihovog režima. Jedan od početnih postulata azbuke savremene demokratije, odnosno Američke deklaracije o nezavisnosti iz 1776. godine, glasi: „Vlade ustanovljene među ljudima, izvode svoje zakonite moći iz saglasnosti onih nad kojima se vlada. Ako ikada ijedan oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, da ustanovi novu vladu“.

Pošto režim Montenegra neposredno priznaje da je po pitanju ulaska u NATO i priznanja lažne države Kosova doneo odluke protivne volji ogromne većine građana, narodna revolucija je danas u Crnoj Gori legitimnija nego bilo kojoj drugoj zemlji na svetu.

Preuzeto sa portala: Novinski front