Заборављени херој – Михаило Петровић Његош

Данас се навршава 110 година од рођења принца Михаила Петровића Његоша, наследника црногорског престола.

По њему није названа ниједна улица, школа или јавна установа. Чини се да овој свијетлој личности, спремној да силно пострада за идеале слободе и правде, савременици немају намјеру да испуне чак ни последњу жељу, да његове његове кости буду пренесене у родну груду.

А можда принц Михаило и није херој за Црну Гору. Можда би данашња Црна Гора славила принца Михаила да је 1941. савио кичму пред највећом силом оног времена и умјесто тамнице одабрао краљевски двор. Пријетњу Гестапоа да му слиједи одлазак у концентрациони логор уколико се не прикључи пројекту „обнове” црногорске независности, принц Михаило је галантно одбио следећим ријечима: „С огромном радошћу примам што ми је досуђено. Слобода и почасти не би ми били никаква накнада за срамоту што сам издао своју земљу”.

Изгледа да су издаја и срамота због те издаје временом блиједиле и нестајале у земљи која је одбацила Михаила Петровића.

На позив маршала Тита након Другог свјетског рата Михаило долази у Југославију. Разочаран виђеном диктатуром задржава се веома кратко и, умјесто нуђених високих положаја у дипломатији, бира скроман живот у Француској.

Почетком седамдесетих година прошлог вијека принц Михаило Петровић био је један од најенергичнијих противника рушења капеле на Ловћену и Његошевог загробног утамничења у Мештровићев маузолеј. „Гроб владике Рада у капели на Ловћену је српска национална светиња. Зато је разумљиво што је српска јавност узнемирена и што је с протестима примила вијест о намјери црногорских комуниста да његов надгробни споменик преуређују према својој обијести”, записао је тада принц Михаило.

Часни животни пут последњег Петровића рођеног у отаџбини представља апсолутну антипропаганду овој данашњој независној држави Црној Гори, независној понајвише од њене аутентичне историје. Не треба зато да нас чуди понижавајући однос владајуће елите према последњој жељи принца Михаила, да његове кости буду пренесене из туђине и сахрањене на Цетиње. Принчев син Никола, коме је прије неколико година спорним Законом о династији Петровић Његош, повјерен на управљање фонд и мјесечна апанажа у висини 3.000 евра, чини се придружен је црногорским властима у срамотном игнорисању последње жеље његовог оца.

Да је доживио ова наша времена принц Михаило, можда и не би желио да буде сахрањен у оваквој Црној Гори. Вјерујем да би га подједнако згрозиле химна Секуле Дрљевића и државна застава аналогна једино оној подареној Петровдана ‘41. од стране грофа Серафима Мазолнија.

Имајући у виду принчеве светоназоре не сумњам да би га разочарао и горепоменути Закон о династији Петровић Његош, који уједињење из 1918. квалификује као насилну анексију. „Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом нису увиђали основну ствар: да није могла постојати као самостална држава од тренутка када су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика”, била је Михаилова реплика противницима народног уједињења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: