Захарова: Запад је крив за Бучу
Марија Захарова
„Западни политичари и медији су, не покушавајући да провере да ли су то можда фејк фотографије или можда истините, одмах су, истог часа објавили то као пресуду о кривици наше земље“, рекла је она на брифингу.
Такође је указала да се треба истражити могућност присуства западних специјалних служби у Бучи.
„Трећег априла, након што су у град Буча стигли припадници службе безбедности Украјине, а можда и специјалних служби других земаља, то такође треба истражити, изнети су наводни докази о томе шта је остављено у граду. А заправо није остављено него је извршено након што су у град ушле украјинске снаге које Кијев контролише или не контролише“, навела је она.
Москва, како каже, оптужује западне медије, пре свега америчке, не само због ширења фејкова и дезинформација, него и да су саучесништво у злочину у Бучи, рекла је Захарова.
Према њеним речима, доказа о томе да Русија са тим нема никакве везе има и више него довољно да би та тема оптужби на рачун Москве била затворена.
Истакла је и да руски војници чине све што је у њиховој моћи да избегну жртве међу цивилима спроводећи војну операцију у Украјини.
Детаљи разговора Вучића и Путина: Увоз нафте, цена гаса и ситуација у Украјини
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nije potrebno ista vise objasnjavati ili mozda jeste….?
Од краја Другог светског рата, једна од најхитнијих потреба САД била је уништење Совјетског Савеза. У том циљу ратни план ДРОПСХОТ ступио је на снагу 19. децембра 1949. године, неколико месеци након оснивања НАТО-а. Требало је да се покрене 1957. године након економске реконструкције Западне Европе (Маршалов план) и формирања немачких оружаних снага.
САД су реаговале на распад Совјетског Савеза 1991. динамичном империјалном геополитиком која је брзо попунила настали вакуум моћи – политиком која мајсторски користи везе између географије и простора за своје стратешке визије у спољној политици.
Тренутно се не ради о Путину, Бајдену или чак Зеленском, већ о гигантској игри моћи која је покренута барем од распада Совјетског Савеза: Пет дана пре почетка бомбардовања Југославије, Представнички дом САД усвојио је „Закон о стратегији појаса и пута”. Пише:
„Пет бивших совјетских република које чине Централну Азију – Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан – желе да остваре везе са САД. Казахстан и Туркменистан имају велике резерве нафте и гаса око Каспијског мора које желе да искористе.”(4)
Узор за овај закон била је књига пољско-америчког политиколога и геостратега Збигњева Бжежинског, објављена 1997. године, „Једина светска сила”(5). Он чини нацрт глобалне политике САД у последњих неколико деценија, која је имала за циљ да стави и Кину и Русију под своју контролу. Планери Пентагона виде и снажну Русију и моћну Кину као претњу.(6) А Украјина је стожер од централног значаја за америчке дугорочне стратеге у борби за светску моћ. Према Бжежинском, само постојање Украјине као независне државе доприноси трансформацији Русије: „Без Украјине Русија више није евроазијско царство.“(7)
Његова прогноза још 1997. била је: „Негде између 2005. и 2010. Украјина би требало да буде спремна за озбиљне преговоре и са ЕУ и са НАТО, посебно ако се у међувремену покаже значајан напредак у њеним унутрашњим политичким реформама и то јасније од Централноевропска једна држава.”(8) Интеграцијом Украјине у ЕУ и НАТО, Бжежински је желео да на њено место постави Русију.
Од тајванске кризе 1995/96, САД (опет) себе виде као потенцијалне војне противнике према Кини и сходно томе усклађују своје стратешке планове. У Јужном кинеском мору, амерички захтев за слободан приступ светским океанима наставља да се коси са кинеским напорима да тамо успоставе безбедносну зону. „Геополитички сукоб око Јужног кинеског мора такође је испреплетен са нуклеарном димензијом. Чини се да Кина развија ово море као заштићени бастион за нуклеарне подморнице, којима земља жели да обезбеди способност другог удара на САД”.(9)
У својој првој години на функцији – 13. новембра 2009. – амерички председник Барак Обама описао је себе у уводном обраћању свом пацифичком савезнику Токију као „првог пацифичког председника“ САД, јер „историја Америке и азијско-пацифичког региона никада није била тешње међусобно повезане“(10). Истовремено, најавио је већи ангажман у азијским земљама и истакао америчко право на лидерство у свету. Почетком октобра 2011. године, тадашња државна секретарка САД Хилари Клинтон је подвукла нову спољну политику свог „првог пацифичког” председника као „пан у Азију”: „Будућност политике ће се одлучивати у Азији, а не у Авганистану или Ираку, а Сједињене Државе ће бити у фокусу акције.“(11) То значи да ће фокус операција америчке војске неизбежно бити померен са Великог Блиског истока на Азију. А 9. фебруара 2012, адмирал Семјуел Локлир је јасно говорио пред Комитетом за одбрану америчког Сената о својој номинацији за шефа америчке пацифичке команде: „Ми смо велика сила у Азији. Кинези и друге земље у региону морају схватити да су САД спремне да тамо бране своје националне интересе.”(12)
Након што су први успеси „наранџасте револуције“ у Украјини доведени у питање 2010. избором Виктора Јануковича, крајем 2013. избили су немири у режији Запада, који су коначно довели до бекства председника у Русију 21. фебруара. , 2014. Тиме је свргавање „успешно“ завршено. САД су спонзорисале државни удар са 5 милијарди долара. Истовремено, Џорџ Сорош је такође подржао револуцију на Мајдану.(13) У садашњем извештају, међутим, само је Путин био и сматра се одговорним за украјинску трагедију.
Дан након референдума на Криму – огромна већина становништва Крима гласала је за улазак у састав Руске Федерације – почео је самит НАТО-а у Велсу (17-19. марта 2014. године). У накнадно објављеном извештају са конференције са новим стратешким концептима(14) се наводи да су стратешка комуникација и домет кључни „ако је коалиција исправна за изазове и преокрете које ће 21. век несумњиво донети након 2014. године“ (15).
Криза у Украјини/Криму мора се посматрати у историјском контексту: „Ово није почетак новог хладног рата осим ако Путин не оде предалеко и нападне целу Украјину. Међутим, европска безбедносна и одбрамбена архитектура мора бити ојачана и прилагођена изазовима 21. века.“(16)
Аутори извештаја доследно признају да сиријска и украјинска криза истичу опасност „од спајања вишеструких претњи док се велике силе боре за утицај, спречавајући решења за хуманитарне трагедије.“(17) Појава Кине и растуће тензије у азијско-пацифичком региону такође би изазвале јасно „у којој мери се Алијанса мора припремити за изазове широм спектра сукоба и широм света.” (18).
Почетком октобра 2014. године, на конференцији Асоцијације војске Сједињених Држава (АУСА), високи официри и представници Министарства одбране САД представили су визију будућих оружаних сукоба. Нови ТРАДОЦ документ 525-3-1 „Победа у сложеном свету 2020-2040“(19) представљен је усред лобиста из индустрије наоружања, чије су компаније представиле најновије системе наоружања. „Команда за обуку и доктрину“ Војске Сједињених Држава (ТРАДОЦ) је једна од три команде војске на нивоу војске и стога једна од најважнијих команди оружаних снага САД