Zahvalni smo Vučiću što nam nije uveo sankcije

Piše: Igor Damjanović, Politika

Vladimir G. Solovjov već sedam godina je predsednik Saveza novinara Rusije. Ima bogatu karijeru izveštavanja iz ratnih i opasnih zona, koja je počela u jesen 1991, u bivšoj Jugoslaviji, u koju je došao sa već solidnim znanjem srpskog jezika. Tema diplomskog rada na Fakultetu političkih nauka mu je bila „Mediji u republikama i pokrajinama SFRJ”, pa je krajem 80-ih za potrebe svog diplomskog rada prošao čitav region, od Triglava do Đevđelije. Bez obzira što je pre dve decenije otišao sa Balkana, očuvao je znanje srpskog jezika na kome i dalje govori bez akcenta.

Koliko je sada u Rusiji, kada se zemlja nalazi u ratu, moguće održati objektivnost u pisanju i izveštavanju?

Iz udžbenika i od profesora na fakultetu novinarstva učili smo da u svakom konfliktu treba prikazati gledišta obe zaraćene strane. Meni je to lično polazilo za rukom tokom 90-ih u vašem regionu. Uspeo sam prvo na Palama da intervjuišem Radovana Karadžića, a potom sam sa našim Unproforcima prešao liniju fronta i u okruženom Sarajevu intervjuisao Aliju Izetbegovića. Tada je to uprkos svim opasnostima i izazovima bilo moguće.

Danas, nažalost nije tako. Propaganda koja se godinama vodila u Ukrajini dovela je do toga da je većina ljudi koji tamo žive indoktrinirana mržnjom, ili se boji da kontaktira sa bilo kim u Rusiji, a kamoli ruskim novinarima. Bilo ko od javnih ličnosti, pojedinaca eksperata ko bi dao komentar za ruske medije, rizikuje da izgubi posao, građanska prava, pa čak i da bude lišen slobode, jer tamošnja služba SBU prati sve kontakte Ukrajinaca sa građanima Ruske Federacije. Dakle, prikazati poziciju obe strane u Rusiji je danas nemoguće, jer rat koji se vodi zaista je žestok.

Naši novinari svoju aktivnost uglavnom svode u prenošenje toga što vide na licu mesta. Slično sam i ja radio iz Beograda 1999. godine. Tada sam u Rusiju slao viđenja zvaničnika i građana Srbije i Crne Gore, nisam mario za drugu stranu, jer tamo je bilo mnogo zapadnih novinara, a vi ste bili pod medijskom blokadom. Zapadni novinari su tada širili besprizornu propagandu u korist i Hrvata i bosanskih Muslimana i Albanaca, svih koji su ratovali protiv Srba. Dakle, osnovne postulate novinarstva danas je zaista teško ispoštovati i to čini mi se najmanje poštuju naše kolege na Zapadu.

Da li možete uporediti izveštavanje medija sa Zapada o Rusiji danas sa onim kako su izveštavali o Srbima tokom 90-ih?

U američkim mejnstrim medijima danas ćete teško naći čak i neutralne tekstove i reportaže o Rusiji. Pre nego što neku društvenu grupu satanizujete, potrebno je da uradite ideološku i informativnu pripremu. Ja sam 90-ih otvoreno govorio o satanizaciji Srba. Do početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije vi ste godinama predstavljani u zapadnim medijima kao najveće zlo na planeti da bi se ubio osećaj sažaljenja prema vama u zapadnoj javnosti. Isto se sada radi prema Rusiji i Belorusiji. Predsednika Putina i ruski narod predstavljaju najvećim zlom na planeti. Ako uzmete tekstove napisane u medijima poput „Njujork tajmsa” i „Vašington posta” i vlastitu imenicu Rusi zamenite nazivom nekog drugog naroda, verovatno bi se suočili sa sudskim procesom. Ali protiv Rusa sada, kao što je to bilo protiv Srba 90-ih, sve je dozvoljeno.

Koliko ova situacija utiče na međunarodnu saradnju saveza koji predvodite?

Mi smo još 2020. izašli iz Evropskog saveza novinara, jer smo shvatili da je za nas ta asocijacija beskorisna. Tamo je sve bilo podređeno interesima saveza iz zemalja Evropske unije, a mi koji smo plaćali visoku članarinu bilo smo stalno kritikovani. Kap koja je prelila čašu bila je kritika zbog naše podrške novinarima u Belorusiji. Što se tiče Svetske federacije, novinara mi ostajemo njihov član. Međutim kada smo u DNR, LNR, Hersonskoj i Zaporožskoj oblasti otvorili regionalna predstavništva, naše članstvo u toj federaciji je na zahtev predstavnika Skandinavskih zemalja i Ukrajine zamrznuto. Iz članstva nas može isključiti samo kongres koji treba da se održi 2026. godine. To je dalek datum i moje mišljenje je da će se do tada u svetu mnogo šta promeniti.

U Svetskoj federaciji novinara negodovali su kada smo nakon zamrzavanja članstva prestali da plaćamo godišnju članarinu u iznosu od 20.000 evra. I da nas izbace odatle ne treba žaliti, jer su se sa novih regiona u naše udruženje učlanili neverovatno talentovani, harizmatični i hrabri mladi ljudi, koji žive u okolnostima kada svaka njihova reportaža može biti poslednja. Boravio sam tamo nedavno i lično uručio 90 novih članskih knjižica.

Koliko je besmisleno govoriti o izolaciji našeg udruženja možda najbolje ilustruje primer iz Čunkinga, jednog od najvećih gradova sveta, gde sam pre par nedelja boravio. Tamo je bio organizovan kongres novinarske platforme „Jedan pojas, jedan put” i meni lično u ime našeg saveza pripala je čast da ove godine predsedavam predsedništvu te asocijacije. Ova platforma predstavlja najveću novinarsku asocijaciju na svetu u kojoj je oko 1,6 miliona novinara.

Mnogo naših kolega poginulo je tokom poslednjih par godina. Najviše u ratu Izraela i Hamasa, ali ginulo se i u sukobu Rusije i Ukrajine. Možete li uporediti prilike kada ste vi bili ratni dopisnik sa sadašnjim, kada je bilo opasnije izveštavati iz ratne zone, onda ili sada?

Svaki ratni sukob je opasan, uvek postoji rizik da onaj ko se nalazi u zoni borbenih dejstava strada. Mi smo u sukobima 90-ih bili neutralna strana i bilo je donekle lakše izveštavati. Nikada nismo imali problema sa Srbima, dok su se problemi sa Albancima, Hrvatima i Muslimanima brzo rešavali, jer su oni shvatali, posebno nakon pogibije Kurina i Nogina, da je bolje da Ruse ne pritiskaju.

Ipak, mislim da je tada bilo bezbednije jer vas je barem natpis „pres” na panciru spasavao. Danas naprotiv, on predstavlja metu za snajpere i FVP dronove, prema novinarima se navodi artiljerija. Ukrajinci nažalost po svaku cenu žele da eliminišu sve, ne samo ruske novinare koji se nalaze na našoj strane i tako je bilo od prvog dana sukoba. U Italiji je recimo na 17 godina osuđen ukrajinski oficir za namerno ubistvo fotoreportera Andree Rokelija u Donbasu. Mnogo naših kolega je nažalost namerno ubijeno i ranjeno od strane Ukrajinaca. U poslednje vreme bio sam češće na sahranama kolega nego ikada ranije.

Koju opasnu situaciju iz vremena vašeg izveštavanja sa Balkana posebno pamtite?

To je bilo u zaleđu Dubrovnika. Zalutali smo u minsko polje i imali smo sreće da ostanemo živi. Vaši vojnici, rizikujući svoje živote, izvukli su nas i dalje preko svojih rovova evakuisali u bezbednu zonu. Nekoliko puta je bilo opasno i u Sarajevu, kada su padale granate bili smo prinuđeni da vozimo velikom brzinom, ili kada su ispred hotela „Holidej in” zapucali snajperi. Za osam godina, koliko smo kolega kamerman Anatolij Kljan i ja izveštavali sa vaših ratišta, nismo nijednom bili ranjeni, ili kontuzovani. Nažalost, Anatolij je 2014. poginuo u okolini Donjecka.

Kako ocenjujete trenutne rusko-srpske odnose?

Rusko-srpski odnosi su uvek bili dobri, bez obzira ko se nalazio na vlasti. To smeta našim zajedničkim neprijateljima, oni ciljaju pre svega na omladinu i godinama ulažu ogromna sredstva da prevaspitaju Srbe i Crnogorce, da ugase vašu ljubav prema Rusiji. Međutim, u tome nemaju nikakvog uspeha. Srbiji je danas posebno teško, naročito predsedniku Aleksandru Vučiću. Razumem sa kakvim se sve izazovima i pritiscima susreće. Zahvalni smo mu što uprkos svemu nije uveo sankcije Rusiji. Ja uvek sa radošću dolazim u Srbiju i Crnu Goru. Nedavno je naša delegacija bila u Crnoj Gori i Republici Srpskoj i sve ljudi koje smo sreli, od prodavaca na pijaci do kolega i zvaničnika, kazali su nam da se „mole za pobedu Rusije”.