Заклетва

Неписано је правило да се заклетве дају како би се кршиле. Број чврсто датих заклињања преко којих се потом прешло као преко ливаде је невјероватан. Од оних типа „од сјутра не пијем“, „од сјутра не пушим“, од сјутра почињем да трчим“, па све до оних, и пред олтаром датих, заклетви које су трајале до иза првог ћошка.

У политичком миљеу Црне Горе тренутно доминирају три „заклетве“ које су постале нека врста мантре, редовније и од самог „Оченаша“. Са њима почињу и завршавају се све „молитве“ овдашњих идолопоклоника богиње зване Политика, са слушкињама званим Власт и Моћ. Народ је, додуше, давно закључио да што се човјек у нешто више куне то је већа могућност да ће да превјери, али без ове три заклетве на политичкој сцени Црне Горе ни кафу не почињу да пију.
Прва и највише рабљена заклетва гласи: „са свима да, са ДПС – ом ни за живу главу“.

Ова, скоро па свакодневна, поштапалица предуслов је за чак и за разговор о могућој сададњи или коалиционим савезима и постизборним комбинацијама. Осим оних који никада нијесу били у политичком дослуху са ДПС – ом, а који, по логици, имају највише права на ову врсту опрезности, у то се све више куну и они политички актери који су се, директно или „преко Мале Крсне“, испилили из Миловог шињела. А онда, кад заиста треба направити отклон од тридесетогодишњег ДПС наслеђа, нађе се милион и један, политички или персонални, разлог за одустајање од озбиљније реконструкције политичког система у држави на коју су се „побједници“ небројено пута обавезали. Тако се свака посавгустовска политичка комбинација, прије или касније, разбила и довела до тога да се у појединим срединама чешће излази на изборе него у биоскоп. А политичка и свака друга оставштина „краља из Растока“ и даље стоји нетакнута.
Друга „заклетва“, у чијем се истицању утркују сви одреда, јесте она у Европу. Европа, или смрт, могла би да се симплификује данашња верзија црногорске борбе за мјесто под политичким сунцем. „Са нама могу само они који су апсолутно опредијељени за европски пут Црне Горе“, други је по снази услов за политичко сабратништво, при чему се уопште не уочава апсурд овог услова. Јер, кад су сви, без остатка, „за Европу“, онда је на ивици инфантилности то истицати као услов. Преведено: по том критеријуму сви могу са свима. Изузетак би донекле могле да буду Нова и ДНП због немирења са изолацијом Русије из политичког и привредног живота Црне Горе, али ове двије партије никад, и никад, ничим ни вербално ни конкретно, нијесу дезавуисале своју европску агенду.
Трећа, не мање важна и не мање честа „заклетва“ је она о борби против организованог криминала. Да им је при сваком помену ове мантре отпадала по ока меса, данас би „кавчани“ и „шкаљарци“ били зомби костури који једва ходају. И док се сви до једног куну како ће овој аждаји стати ногом за врат, и на столу и испод стола траје бесомучно ногатање око преузимања контроле над безбједносним сектором. А док траје то беспризорно међусобно ружење, Аџићева и Дританова битка да се врате и Алексин немушти врисак да је то његово „бојно поље“, нема дана а да не искрсне нека нова афера и лоповлук, чије гомилање само доприноси да се брзо забораве оне претходне и никад разријешене.
И код нас, а и у иностранству, као нека врста козметичког додатка, заклетве се завршавају оним окретањем Небу и изјавом: „тако ми Бог помогао“! С обзиром на степен озбиљности заклетви, посвећености и поштовању задате ријечи, Господ је горе апсолутно беспослен, јер нема коме да помаже. Јер, заклетва је, за оне који се Бога не боје а људи се не стиде, којима је образ исто што и задњица, само ријеч и ништа више. Народ би реко: „пас лануо, вјетар однио“, а има и она меканија верзија у извођењу Здравка Чолића: „љубав је само ријеч, и ништа више…“!

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: