Zamrzavanje sukoba

Piše: Slobodan Vladušić

U prvom delu ovog teksta postavio sam tezu da je pitanje Kosova vidljivi deo procesa transformacije države (Srbije) u bezimenu teritoriju koja će biti potpuno nezaštićena od eksploatacije multinacionalnih Kompanija. Stav prema Kosovu i stav prema ovom procesu jedino je istinsko političko pitanje u Srbiji. Sve ostalo je lutkarsko pozorište, bez obzira na godište gledalaca.

Razume se, neko može da mi prigovori da neka stranka može da iz taktičkih razloga, „privremeno“ zanemari pitanje Kosova, da bi se dokopala vlasti, a da onda, ojačana, sa pozicije vlasti to pitanje aktivira. Taj argument izgleda ,,lukavo” onima koji nisu čuli za pojam strateške kulture. Pojednostavljeno, ali ne i netačno, ovaj pojam bi se mogao odrediti kao stepen spremnosti jednog naroda da podrži jednu političku odluku. Dobar, premda tragičan primer za razumevanje pojma strateške kulture, mogle bi da budu demontracije 27. marta, 1941. godine, kojima je narod (a ne samo komunisti) dao svoje mišljenje o pristupanju Trojnom paktu. Ukratko rečeno: politička odluka (potpisivanje pristupnice Trojnom paktu) nije bila u skladu sa strateškom kulturom srpskog naroda i zato nije mogla da se održi.

Kada se pojam strateške kulture prenese u kontekst Kosova, onda možemo da zaključimo da se od tragične pogibije premijera Đinđića i razvlašćenja Vojislava Koštunice aktivno radilo i radi na stvaranju takve strateške (ne)kulture/atmosfere u Srbiji koja bi bila a) spremna da se odrekne Kosova odnosno koja b) ne bi bila u stanju da izdrži pritisak zamrzavanja sukoba te c) koja se miri sa pretvaranjem Srbije u teritoriju, a samog naroda u običnu masu.

Dakle, stranka koja bi zanemarila pitanje Kosova da bi se dokopala vlasti, na taj način samo učvršćuje atmosferu koja sprečava da se Kosovski problem zamrzne. Stranka na vlasti tu atmosferu kasnije može da iskoristi kako bi se opravdala u pogledu Kosova; znate i sami kako to ide: „stvari su već otišle predaleko, zahvaljući našim prethodnicima“.

Tako dolazimo do još jednog zaključka povodom pojma strateška kultura: prave namere neke stranke na vlasti uvek se mogu razotkriti ne kroz njene povremene deklarativne izjave u javnosti, već kroz formu strateške kulture koju stvara u narodu. Upravo nam ona govori o budućoj političkoj odluci koja se sprema jer, ne zaboravite, da bi se politička odluka održala, potrebna je i strateška kultura koja je podržava.

Primera radi, kada državna televizija zaprlja majcu sa snimka na kojoj piše da je Kosovo Srbija (da se ta poruka ne bi videla) onda se time šalje jasan znak u kom pravcu se „rešava“ kosovski problem. Ovaj gest nam govori još nešto: ukoliko zamislimo da Srbija nešto potpiše povodom Kosova, istog trenutka uslediće medijsko brisanje Kosova iz našeg svakodnevnog života (što će dati Albancima manevarski prostor da očiste Kosovo do kraja) ali isto tako i brisanje Kosova iz političke i kulturne istorije srpskog naroda. Svaki pomen Kosova u istoriji ili književnosti ili pop kulturi – brisaće se. Srbi će uskoro biti žrtve kulturnog Holokausta koji će se po intenzitetu moći meriti sa onim koji su Jevrejima i levičarima priredili nacisti 1933. godine, kada su, dolazeći na vlast, spaljivaljivali nepoželjne knjige. Razume se, danas nema potrebe za sprektaklom spaljivanja; ovo brisanje će se obavljati u tišini, ali će samim tim biti još prljavije i podmuklije.

Kako Kosovo za Srbe nije jedan od tokova istorije, već jedini tok istorije, onda postaje jasno da će brisanje Kosova iz političke i kultrne istorije biti jednako zabrani postojanja jednog naroda, jer bez kulture sećanje, nema ni naroda: postoji samo (bio)masa bez sećanja, živa tela koja se mogu usmeriti u svakom pravcu i ka svakom cilju, bez ikakvog otpora.

Odavde sledi jednostavan zaključak: zamrzavanje kosovskog problema kao prvi i osnovni gest u zaustavljanju procesa preobražaja države u teritoriju, mora se dakle izvesti simultano u obe sfere: u sferi politike, ali i u sferi strateške kulture. Politička odluka zamrzavanja sukoba (ili borbe za zamrzavanje sukoba) mora biti propraćena stvaranjem takve strateške kulture u narodu, koja bi tu političku odluku mogla da podrži i ohrabri. Evo koja rešenja stoje na raspolaganju a) stranci na vlasti b) opozicionoj stranci i c) grupama građana koje žele da se suprotstave tlačenju kompanije i teritorijalnoj dezintegraciji države.

A)Stranka na vlasti: ukoliko bi bilo koja stranka na vlasti iskreno želela da zamrzne kosovski problem (a samim tim krene putem preobražaja teritorije u državu) ona bi morala da svoju odluku potpomogne i akcijama koje stvaraju stratešku kulturu u narodu koja bi tu odluku mogla ne samo podrži već i aktivno brani. (Ukoliko takve akcije u ravni strateške kulture izostanu ili se pak pretvore u akcije za stvaranje klime koja pogoduje odricanju od Kosova, onda predaja Kosova postaje samo stvar tajminga). Koje su to akcije koje bi vlast iskreno posvećena odbrani Kosova i države morala da sprovede?

U prvom delu ovog teksta smo videli da se preobražaj države u teritoriju odvija tako što kompanije fragmentarizuju društvo, stvarajući sukobe između ustanovljenjih polova (žene – muškarci; heteroseksualci – homoseksualci, mladi – stari… itd). Pri tome oni daju prednost jednoj strani u sukobu kako bi isprovocirali radikalnu akciju sa druge strane, što će se onda iskoristiti kao povod da se sukob još više produbi.

Vlast koja bi želela da se suprotstavi ovakvoj centrifugalnoj politici kompanije treba da, suprotno politici kompanije, vodi centripetalnu politiku. To znači da vlast treba da kroz obrazovnu i kulturnu politiku pronađe zajednički sadržatelj svih stanovnika države i to tako da taj zajednički sadržatelj bude zajednički okvir unutar koga će svaki stanovnik moći da nesmetano ispolji i razvije svoju ličnost u vidu jednog rastegljivog, ali nužnog kompromisa sa interesima zajednice čiji je član. Tako dolazimo do jednog novog razumevanje reči patriotizam: sada patriotizam u sebi povezuje nacionalni i državni patriotizam. Patriotizam dakle, povezuje a) svest o političkom i kulturnom kontinuitetu jednog naroda koji se organizuje u državu da bi mogao da se zaštiti od spoljašnjih sila – a Kosovo je apsolutni simbol takvog kontinuiteta – b) imperativ države da bude u što je većoj meri pravedna u pravnom, ekonomskom, civilizacijskom smislu, kako bi onaj ko živi u njoj, bez obzira na nacionalnu pripadnost ili veroispovest, mogao da je oseti kao okvir ili štit koji ga čuva od ekonomskog fašizma kompanije. Tek kada je država pravedna u njoj možemo da očekujemo stvaranje državnog patriotizma bez koga je otpor kompaniji nemoguć.

Takav spoj nacionalnog i državnog patriotizma odgovara onome što je Pekić mislio kada je napisao ,,…reći Srbija i demokratija, simultano i recipročno, bez kompromisa u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti.” Pažljivije čitanje Pekića pokazuje da je za njega demokratija podrazumevala socijalnu pravdu i državu koja je tako uređena da njene stanovnike neće tlačiti ni vlast, a ni kompanija. Međutim, on je vrlo dobro znao da takva demokratija nije moguća na teritoriji, budući da samo država može da obezbedi socijalnu i svaku drugu pravdu za njene stanovnike. To je zato što je jasno da jedino država može da se suprotstavi kompaniji, a pravde nema bez tog suprotstavljanja, zato što glavni interes kompanije nije pravda, već profit.

Zato je Srbiji potrebna pravda, a pravdi je potrebna Srbija. Drugim rečima, da bi se ljudi borili za svoju državu, da bi služili svojoj državi, oni moraju ne samo da shvate već i osete, da će se država boriti za njih, da će država služiti njima. A ne kompaniji.

Razume se, ovakva centripetalna politika neće proći bez pritiska kompanije. Iako čoveku na pamet pada prvo spoljašnji pritisak – prevedeno na srpski: ekonomske sankcije i bombe – rizik od takvog spoljašnjeg pritiska u velikoj meri zavisi od odnosa u svetskoj politici koji danas nisu isti kao u doba unipolarnih devedesetih godina prošlog veka; stoga je i rizik od takvog radikalnog pritiska smanjen. Međutim, snaga tog pritiska zavisi i od unutrašnje situacije u Srbiji. Spoljašnji pritisak postaje moguć tek onda kada kompanija na unutrašnjem planu podrije otpor vlasti koja želi da sačuva državu. Da bi to unutrašnje podrivanje uspelo, Kompanije će angažovati svoju medijsku infrastrukturu i grupe za pritisak, kako bi centripetalnu politiku prikazali kao „fašizam“, „homofobiju“, „diktaturu“ itd, da bi u krajnjem slučaju postavili opoziciju između „građana” (tj. mase) i „režima” (tj. vlasti) pri čemu će Kompanija naravno biti na strani „građana” kome će pomoći da sruši „režim” i tako krene put „reformi” koji vodi ka stanju „blagostanja” (prevedeno na srpski: da nastavi prekinuti proces pretvaranja države u teritoriju, gde bi narod, pretvoren u beslovesnu masu, bio izložen apsolutnoj eksploataciji od strane Kompanije, dok bi mali postotak te mase igrao ulogu barak-kapoa, tj. logoraša koji za upravu logora održavaju red među logorašima u barakama).

Konkretno, pitanje Kosova i pitanje preobražaja države u teritoriju, biće u tom slučaju opet zaboravljeno ili pak suprotstavljeno obećanom „blagostanju” – u tom slučaju kompanije će preko svojih medija i grupi za pritisak pokušati da uvere narod da ih „blagostanje” čeka odmah iza ugla, ako dobrovoljno odustanu od Kosova i zaštite države. Narod se u to ne može ubediti, ali masa atomizovanih pojedinaca može. Neki od njih su prosto naivni i nemaju uvid u dubinu političkog problema (poput „šahiste” koji vidi samo jedan potez unapred), a neki su opet pojedinici koji misle samo na sebe i nadaju se da će na teritoriji upravo oni dobiti ulogu „barak-kapoa” (pošto je osnovni kriterijum za tu ulogu neosetljivost prema sudbini bližnjeg i pokornost prema kompaniji.)

B)Tako dolazimo do drugog momenta u ovoj priči, a to je uloga opozicione stranke koja želi zamrzavanje Kosovskog problema i procesa preobražaja države u teritoriju. Najveća greška koju opoziciona stranka sa ovakvom političkom orijentacijom može da učini jeste da Kosovski problem posmatra izdvojeno. Na taj način, stranka zapravo, a protiv svoje volje, ide na ruku kompaniji koja takođe želi da Kosovsko pitanje izdvoji iz šire političke slike (pretvaranja Države u teritoriju) kako bi pitanje Kosova moglo konačno da likvidira, tj. „reši”, suprotstavljajući ga ,,blagostanju”. Dakle, opoziciona stranka koja se bori za zamrzavanje kosovskog problema mora da proširi sliku tj. da kosovski problem poveže sa drugim primerima preobražaja države u teritoriju: sa kontraverzom oko vakcinacije, sa ekološkim problemima (mini-hidroelektrane) sa problemima privatizacije preostalih strateških kompanija, kao i sa globalnim pokretom koji protestuje protiv socijalne nejednakosti (pod motom 1% bogatih, 99% ostalih). Treba ljudima pokazati je kosovsko opredeljenje nije samo borba za Kosovo već i borba protiv različitog tipa socijalnog i klasnog ugnjetavanja koje sprovodi kompanija.

Samo na taj način – povezivanjem Kosova sa drugim pojavama korporativnog eksploatisanja države – opoziciona stranka kojoj je stalo do Kosova, može da počne da menja stratešku kulturu ovog naroda, kako bi ga ponovo osposobila za otpor, ovoga puta, za otpor kompaniji. Tek kada se Kosovo postavi u tu širu sliku, ljudi u Srbiji će moći da osete pravi ulog Kosova i Kosovskog opredeljenja, pa će dobar deo njih koji sada Kosovo doživljaju kao nešto suvišno ili nevažno moći da shvate koji je ulog u pitanju.

Ako stranka ne proširi kontekst Kosovskog problema, Kompanija će Kosovo tretirati u već pripremljenom kalupu jezičkih opozicija sačinjenih od „negativnog” i „pozitivnog” pola: „nacionalizam”/“kosmopolitizam”, „konzervativno”/“moderno”, „selo”/“grad”, „primitivni”/“obrazovani”, „staro”/“mlado” koje su usađene u dobar deo populacije i koja, zahvaljući toj lingvističkoj dresuri, na Kosovo gleda kao na izvor svih zala, ne shvatajući o čemu se tu uopšte radi.

Zaključimo: uspeh borba za Kosovo kao borbe protiv kompanije, zavisiće upravo od sposobnosti stranke da poveže različite teme sa problemom Kosova, da bi na taj način probila jezički kavez koji je kompanija uz pomoć svojih grupa za pritisak isplela oko Kosova i države, kako bi i Kosovo i državu ogadila narodu (koji se tim gađenjem, pretvara u masu, a da toga nije ni svestan).

Jasno, tu postoji problem: kompanija neće bez pritiska dozvoliti da se ovo povezivanje Kosova sa drugim primerima preobražaja države u teritoriju izvede pred očima naroda. Opoziciona stranka će u najvećoj meri biti medijski izbrisana (toliko na temu „slobode medija”). Njoj tada preostaju dve stvari: prva je da se direktno povezuje sa narodom, a drugo, da korporativnoj medijskoj platformi suprostavi svoje medije.

Tu dolazimo do trećeg elementa borbe za Kosovo i državu, a to je angažman grupa građana.