Запис из резервата

Пише: Бећир Вуковић

Свако ко је крштен, морао је знати да је последња степеница у демонтирању Југославије – демонтирање федерације Србија и Црна Гора – као завршни ударац југословенству, идеји, која је некада била толико привлачна, која је претрајавала у разним облицима,од романтизма до наших дана.

И ми смо, дабоме, у Црној Гори, знали да је то одлука међународне заједнице, ма који центар моћи да се крио иза тог назива, одлучила да направи и тај последњи корак, и раздвоји, и разбије, и ту последњу, мини Југославију. Да се комадањем и те мини Југославије, стварно командовало из неке међународне политичке опсерваторије, потврђује и садашње стање политичких прилика у Црној Гори. Гдје се, сада, након десет година тзв. независности, налази Црна Гора. Сада, и “вањску”, и унутрашњу политику независне Црне Горе, воде стране амбасаде. Сваки потезумјесто официјелне васти повлаче стране амбасаде, и режисери су укупне фарсе, која превазилази икакве апсурдичкетекстове. Знамо већ из митова и поезије да се може подићи из пепела, али из блата, баш тешко.

А, на другој страни је српски народ у Црној Гори, и њени политички предсавници, и културно-историјско и духовно биће, речју, на другој страни су издајници, углавном потомци оних домаћих издајника који су гинули бранећи Острог од нечастивих са три рога, на другој страни су унуци мученика са Пасјег гробља. Било како било, што се тиче демократије и људских права, Црна Гора је најзатуреније мјесто у Европи, у којој је антисрпство најуноснији занат. Додуше, то је и темељ југословенског марксизма. Антисрпство у Црној Гори јесте плод демонијалног ума. И шта се десило: такаво биће остало је без памети. Данашњи црногорац – са малим ц – јесте људско биће са испалом душом.

Посткомунистичко страшило, са мртвом идејом.Коначно, само мртва душа могла се окренути против Русије, и само мртва душа може у руку да љуби распопа у црној спаваћици. Југославија је, међутим, и једна од највећих инспирација Срба, али, вазда била и најдубља колијевка наших мржњи, колијевка пунана крви…

Са истог командног мјеста креирана је и лажна држава Косово. Можда ће и судбина независне Црне Горе бити иста као и лажне државе Косово. Лажну државу Косово прва је признала независна Црна Гора. Тако се Црна Гора обрукала, и осрамотила, и први пут у историји, крочимо ли преко Брда, не поносимо се својом земљом. То је страшно да страшније не може бити. Једино лаж проглашава себеза истину. И, паралелно, нема лажи која се данас у Црној Гори не смије рећи о Србима у Црној Гори. Не требају нам нови пророци да би знали старе исходе. Чему, и куда све то води. На овом мјесту,дакле у тексту,остављам отворену заграду (……………….

Вратимо се нашој теми. Српски народ могао би да има и интереса од разбијања једне државе у двије српске државе, могао је српски народ да има два гласа у Уједињеним нацијама, али српски народ у Црној Гору, бојао се да ће након неминовног разбијања и те последње мини Југославије, запасти у трагично незавидан положај. Та предвиђања су се до краја остварила: српски народ у Црној Гори, ево, послије тих десет година, живи у једном идеолошком, политичком и културном гету, без права и на име језика, да и не говоримо о другим (људским)правима, отворене пријетње су иза сваког угла, и на сваком кораку, на дјелу су администрације страха, потпуно подијељено и изображено друштво, дискриминација и прогони, а на сва звона објављују да ће и цркву отети– чак и цркву каменују – мајку која је родила Црну Гору. Нигдје не дјелују такви апсурдички удари као у овој, од пророка Његоша означеној – бесудној земљи.

Они критичари разбијања Србије и Црне Горе, да се разумијемо, нијесу се плашили независности, него су се плашилинезависности корумпиране власти, и јавно говорили да ће се Црна Гора претворити у гето, у приватну државу неколико породица. И, ево, десет година траје та и таква привати-зација државе, а кулминација је видљива на сваком кораку, одавде до реце-пције, и на првом кораку из хотела, гдје нас дочекују скеле и дизалице на простору који би требало да буде апсолутно заштићен од дивљаштва новокомпонованих урбара. Такве газде могу да купе све, али не могу ништа да створе.

Приватна држава најбоље се види и на стотину корака одавде, понајбоље се види ако прођете поред зградурине која је некада била Ску-пштина, и зградурине, палате пресједника државе, у којој сада столује лажни предсједник, а које су, ево, више од пола године,не институције, него марчне зградурине пуне батинаша са дугим цијевима.

Да унеколико заокружим тему. У таквим условима води се специјални рат против оне културе која је и створила Црну Гору, а то је српска култура, и српски језик, и Српска православна црква; специјални рат се води против српске књижевности у Црној Гори, специјални рат се води против српских писаца у Црној Гори, чија имена не смију да објаве уредници државних медија.

И данас у Црној Гори, на црним списковима, још држе српске писце и интелектуалце. Ако неки од српских писаца добије неку међународну књи-жевну награду, а и то се дешава, ако неки српски писац из Црне Горе постане чланом неке иностране академије умјетности и књижевности, а и то се де-шава, ако неки српски писац из Црне Горе учествује на неким књижевним фестивалима од Париза до Москеве, и Варне, а и то се дешава, онда Побједа, и Јавни сервис, одн. Радио телевизија Црне Горе, коју, треба ли понављати, финансирају и Срби, дакле грађани Црне Горе, то неће никад регистровати.

И прије ћете у Бриселу, или Стразбуру, сазнати да неки српски пјесник учествује на фестивалу поезије у Паризу, него што ћете то сазнати у Подгорици. С друге стране, ако неко од миљеника државних медија, некакав црногорски олињали скрибоман, отпутује негдје каквим другим послом – можете претпо-ставити каквим – ту до Загреба, његове ће фотографије осванути на насловним странама, и биће то представљено као велики корак према европској култури.

Обашка, што десет година не само да нема говора о праведној расподјели средстава – буџетских средстава намијењених култури – а у том буџету партиципирају и Срби из Црне Горе, безочно се троше само на неким антикултурним дукљанским пројектима који се јавности престављају као елитна култура. Примјера има на претек. Јасно је, није овдје ријеч о независности државе – узгред буди речено Црна Гора никад није била зависнија – него је ријеч о пројекту, који, мало је рећи, у дискриминаторском односу према Србима, макар кад је о култури ријеч, слободно се може поредити са оном независном државом формираном у нашем комшилуку током Другог свјетског рата. Али, ако ствари упоредимо, могло би се закључити, да је положај српске културе и српске цркве, био за нијансу у бољем положају у тој фашистичкој независној држави, него положај Срба данас овдје, након десет година такозване независности. То данас овдје осјећа сваки Срби на властитоj кожи. Осјећа ту политику и њену акустику која је сасвим заглушила културу. Велику политику и велику културу не могу да креирају мали људи. Али, авај. У овој сатрапији остаци идеолошке губе креирају и политику и културу.

Уочи десетогодишњице независне Црне Горе, диктатор, мафијаш, још и батина српски народ. Каже се у мојим Брдима, по провалијама и утецима: што дијете упамти – то гроб однесе. Шта ће упамтити наша дјеца, наши синови, већ тридесето-годишњаци. Упамтили су једно: откако су се родили, до јутрос, на власти је једно те исто сподобило.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: