Записи из старе штампе – Долазак Св. Василија и грађење манастира Острог

У рубрици “Записи из старе штампе” представљамо вам занимљиве текстове из старе црквене штампе и периодике и богословских часописа.

У овом прилогу рубрике “Записи из старе штампе”, можете прочитати два текста „Долазак Светог Василија Острошког“ и „Градња манастира Острога“, текстове, које је војвода и поп Ристо Бошковић написао и објавио у свом дјелу „Историјске приче из повјесниве Бјелопавлића“

ДОЛАЗАК СВ. ВАСИЛИЈА И ГРАЂЕЊЕ МАНAСТИРА ОСТРОГА

Светопочивши Владика Василије, ондашњи пастир Захумски, пошто турска најезда поплави Његову домовину, и пошто му Турци поруше Његов манастир код Требиња, пређе у Никшић, код својих познаника, а пошто не могне ни ође дуже времена да остане, пође за Свету Гору, да обиђе и та света мјеста. Ријешивши се поново да дође у Никшић, његов поновни боравак буде од хрђавијех људи озлословјен и интригама и клеветама нападнут, па ови садани пут, ријеши се, да коначно остави своју домовину. У тој намјери, на пут крене преко Бјелопавлића и сврати на конак код кнеза Милутина Бошковића. Кнез га Милутин дочека са особитом радошћу, а више с тога што је и сам побожан био па га је молио да се заустави код њега више дана као гост.

Свети Василија, зауставивши се код њега повише дана, кнез Милутин стане га молити да и стално остане у Бјелопавлиће, обећајући му да ће се код главара и народа заузети да имадне и прилога на издржавање. Пошто Владика Василија види да се од стране Бјелопавлића истински умољава, и да би радо његов останак био примљен, то кнезу Милутину дадне ријеч да ће и остати, а кнез Милутин орадошћен што је св. Владика дао ријеч да ће остати, преда Петру Бошковићу, као млађему, једно писмо, с којим ће скупит и остале главаре Бјелопавлићске, да дођу и да сви укупно поднесу Владики молбу за останак међу њима. Главари се окупе и заједнички учине Владики молбу, наводећи му да је Патријаршија далеко и како немају свога владике, нако туђина, а попови већ поизумирали и остарали, а ђецу никуђ у школу шиљати да би се спремила за свештенике. Тако исто да би њему доћ до у Пећ било опасно пошто већ Арнаутском владала је права ајдучија, а Турска сила све већег маха узима, која је бјеснила на сваку страну, па су му даље говорили да се боје да потурчавање не узме маха и код њих, и тако, ђе се црквени поглавари од закона не налазе, ту и вјера да пропада.

Пошто су му све ово предочили, обавежу му се да ће му стан направити, а издржавање дати, и да би се огријешио када би своју паству оставио на милост и немилост Турцима, а да ће они код њега скупјати да их подучава вјери, кријепи у будућем животу, од злијех путова одвраћат, а на добре упућиват.

Овакви здоговор и молба Бјелопавлићких главара и народа, одврати сасвијем Св. владику од пута у Пећ, ђе се ови последњи пут бјеше ријешио коначно да остане у Бјелопавлиће, у име чега му главари истог маха на име издржавања одредише: од сваке куће по 10 ока пшенице годишње (и дан дањи, млоге се куће бјелопавлићске држе овога обичаја, те редовно сваке године чине ови прилог и данас) и сваке треће године свака кућа по брава, ко га имадне; тако и неки дио „риболова” са Слапа, и по врх тога осатли ситни приходи да су му од више. Тако се Св. Владика устави, а за тим се одмах почиње…

ГРАДЊА МАНАСТИРА ОСТРОГА

Први пут када се почео градити Манастир за боравак Св. Василија отпочело се радит у једну пећину више села Загорка. Једне ноћи пошто је Владика био отишао да гледа рад на Манастир, усније му се привиђењем Господњим да своју радњу око Манастира пренесе у Острошке греде, да ође поставља темељ својој обитељи. – Када је Св. Василија, Божјим провиђењем отишао у Острошке греде, тамо Му се нађе једна велика од три стране пештера, а мјесто му се допадне, као што је и сам желио. У прву пећину сагради Храм Ваведенија; у другу пећину: магазин и спаваћу собу за госте, а у трећу награди воду и једну капелу у којој су стајали црквене ствари за богослужење. Пола сата удаљени ниже Манастира, налазила се једна црквица, те код ње сагради једну кућицу у којој је смјешћао амбарије за жито, и једну ћелијицу за момке, и Свети Владика настави даље рад око грађевина, а цио живот ови Богоугодни пастир и топли молитвеник словенског стада, трудом постом и молитвом, одгонећи од себе сваку нечисту јерес, при животу своме, православља ревнитељ и доблествени пастир Скендерије, Захумља и Приморских страна, и дјеже и по престављенију бјест богоугодни врач и велики чудотворац не токмо виеније, него и невјеније, кое на њега упованије полага, посвети будућем вјечном животу.

Пошто Свети Владика, пробави неколике године у Острогу, пише једно писмо кнезу Милутину, у којему се жали на опаке комшије, и да му ваља имати: или гвоздена леђа или сребрне џепове; па га је позивао, да дође и да види. – А кад кнез Милутин добије ово писмо, разљути се, и скупе се главари тога доба, те сви скупа пођу код Св. Владике, а кад тамо дођу, они то село које је владики пакостило, опале и уклоне, а Владику оставе на мир. Овом приликом кнез Милутин по жељи Св. Владике остави свога брата Максима, да се учи и спрема код њега за свјештенички чин. Пошто Максим остане код владике неко вријеме, он га пошаље у Пећ Патријарху, и пошто се и отуд врати, владика га најприје постави ђаконом, и тако је код њега аванзовао док је дошао до игумана.

Приредио:

Александар Вујовић,

професор Богословије Светог Петра Цетињског

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: