Žarko od palube: Bolje Slavuj na grani, nego Obad u ruci

U tekstu iz 2009, „Iran na ivici“, Slavoj Žižek piše:

„Kada se autoritarni režim približi svojoj konačnoj krizi, njegov raspad se po pravilu odvija u dva koraka. Prije kolapsa, dolazi do misterioznog preloma. Odjednom, ljudi znaju da je igra gotova i više se ne plaše. Nije stvar samo u tome da režim gubi legitimitet, već i u tome da njegova upotreba moći počinje da se doživljava kao impotentna panična reakcija.

Svi znamo onu klasičnu scenu iz crtanih filmova. Mačka dolazi do ivice provalije, ali nastavlja da hoda, nesvjesna da više nema tlo pod nogama. Ona pada tek kada pogleda nadolje i primijeti ambis ispod sebe. Kada režim izgubi autoritet, on je poput mačke iznad provalije: da bi pao, treba ga samo podsjetiti da pogleda nadolje.

U knjizi o iranskoj revoluciji, Šah šahova, Rišard Kapušćinski precizno identifikuje tačan trenutak ovog preloma. Na jednoj teheranskoj raskrsnici, usamljeni demonstrant je odbio naređenje policajca da se pomjeri, i posramljeni policajac se naprosto povukao. U roku od nekoliko sati, cio Teheran je znao za ovaj incident. Iako su ulične borbe trajale nedjeljama posle toga, svi su već tada znali da je sa šahom gotovo.“

Je li s našim šahom gotovo, procijenite sami. Simptomatičan je muk partijskih glavešina. Niko od “senatora” ga više ne brani. Pokušali su Simović, Gvozdenović i Brajović, pa su se opekli, tj. opekao ih DK. Ko se boji VuKeja još? Čije ruke nisu mani pulite?

Nigdje nema Obada Miša, zna li ko što je s tim čovjekom? Ko nosi njegova skupa odijela ovih dana?

Predrag Tata Bošković, prvi vojnik Crne Gore, zinu nešto da izusti 2-3 puta, zatim to što zinu i izusti, iščita papagajski tekst koji stalno slušamo o “nema vlasti sa ulice, neka institucije posluju svoj rad, Milo nije ništa kriv, sliku mu u novčaniku nosim, sile mraka i podzemlja…”. I… što je bilo? Laži… gola. Ni njega više nema, pokoj mu dušu prosti. Muk. Osim mladih “lavova”. Ima jedno pašče, ponekad laje, u stanu pored, sjetih se, niđe veze.

Što se mene tiče, (aj da se prozivamo) kad vidim “profesora” Smoga Fakultetlića na protestima znaću – gotov je, ne Fakultetlić, nego “jedan čovjek”. Na protestima se postaje profesor. Nemojte, “profesore”, da crnogorska parafraza kragujevačkog osmijeha Ljuba Čupića postane: “Protestujte vi, ja i dalje samo držim čas (ove na fakultetu)”. Tako, ako je neko u kontaktu sa dotičnim gospodinom, neka iskoristi svoje ni u kom slučaju precijenjene sposobnosti ubjeđivanja i nagovori ga da nas udostoji u subotu, čisto da oposlimo ovu revoluciju i da idemo doma. Ne zanima me je li neko oponent u duši, zanimaju me samo oponenti na Trgu. Ergo, “profesore”, apelujem, budite dobri, indulge us. Vi ste naš crtani film, mačku li nam iznad provalije…

Uzgred, “profesori” su nam se često nametali s nepristojnim autoritetom i ničim zasluženim dostojanstvom zvanja, a mnoge od njih bi mnogi sa ulice mogli poučit koječemu, a najmanje dostojanstvu slobodnog građanina. Empty suits.

Izvor: javniservis.me