Piše: Prof. dr Mitar Kovač

Evroazijski bezbedonosni forum

Nasilje Zapada nad srpskim narodom se nastavlja u kontinuitetu i u miru, nakon ratova i oružanih sukoba na prostoru bivše SFRJ. Poznavaocima geostrateških prilika na Balkanu jasno je da je su vodeće sile Zapada nakon okupacije i priznavanja lažne države Kosovo namerile da u međunarodnoj javnosti satnizuju smisao i karakter Republike Srpske, koja je nastala kao izraz borbe srpskog naroda u građanskom ratu u BiH.

„Okupacioni namesnik Valentin Incko“ – Odluka po nalogu Zapada

Ogroman broj studija, analiza, knjiga i članaka u svetu stavio je pod ozbiljnu sumnju okolnosti i sam tok događaja oko Srebrenice 1995.godine. Upornost Republike Srpske da očuva svoju državotvornost i nadležnosti u skladu sa Dejtonskim sporazumom, kao i protivljenje članstvu BiH u NATO paktu, bili su razlog da Zapad (NATO i EU) otpočnu sa operacijom pritisaka i diskreditacije. Paralelno sa tim procesom vezanim za tzv. genocid u Srebrenici, SDA i muslimansko ekstremno političko rukovodstvo stalno su podgrejavali tezu da su Srbi „genocidaši“, a da je R.Srpska „genocidna tvorevina. Dakle, radi se o operacijama koje su kordinisane i imaju za cilj gašenje i marginalizaciju srpskih nacionalnih interesa zapadno od Drine. Takav pristup odgovara i Hrvatskoj, a na nesreću srpsku i Crna Gora u kontinuitetu na neprihvatljiv i neprijateljski način deluje protiv interesa R. Srpske i srpskog naroda u BiH. To su posebno potvrdili donošenjem tzv. Rezolucije o genocidu u Srebrenici, čije donošenje je instruisala Velika Britanija i Nemačka. Svi ti događaji u nizu jesu deo jedinstvene strategije Zapada u procesu slamanja i marginalizacije srpskih nacionalnih interesa na Balkanu.

Ovakav odnos Zapada prema R. Srpskoj je motivisan i sukobljenošću interesa velikih sila na ovom prostoru. Srbi kao narod su za Zapad nepouzdani i jesu „mali Rusi“ na Balkanu, pa im zato treba uzeti Kosovo i Metohiju, marginalizovati nadležnosti R. Srpske i osporavati pravo na postojanje. Na taj način Zapad ozbiljno seje seme zla za buduće konflikte i sukobe na Balkanu. Srbi, kao ponosan i državotvoran narod neće pristati na gubitak Kosova i Metohije i neće nikada dati R. Srpsku. Istovremeno neće pristati na nametnute i sramne odluke tzv. visokog predstavnika o zaštiti poricanja genocida i veličanja ratnih zločinaca.

Odluka Valentina Incka da nametne zabranu negiranja genocida  još više će udaljiti FBiH i R. Srpsku i pojačati netrpeljivost do nepredviđenih razmera u budućnosti. Imenovanje novog visokog predstavnika Kristijana Šmita, koji nije izabran u propisanoj proceduri, kao i ova odluka Incka dovešće R.Srpsku u poziciju da odlukama Narodne Skupštine ne prizna nasilje koje se sprovodi. Problem je u toliko veći što su Kina i Rusija pokušale u SB UN da donesu rezoluciju o ukidanju visokog predstavnika u BiH. Tako će BiH postati još više podeljena država. Sve ove globalne okolnosti, koje kreiraa Zapad, kao i unutrašnje protivrečnosti u BiH nisu u funkciji mira. Naprotiv, na ovaj način BiH se uvodi u duboku i veliku krizu, čije se posledice trenutno ne mogu objektivno sagledati..

Odluka Valentina Incka je pravno neutemeljena, sporna, bez javne rasprave i predstavlja klasičan pristup „okupacionog namesnika“, koji suštinski ne ceni BiH, narode koji tu žive niti institucije vlasti. Ta odluka predviđa čak i kaznu zatvora, posebno za predstavnike institucija, što će dodatno podstaknuti revanšizam i loše međunacionalne odnose.

Činjenice o tzv. genocidu u Srebrenici

Jugoslavija se raspala pod snažnim uticajem Zapada uz neprekidno upravljanje krizom i neposredno učešće u ratovima unutar bivših socijalističkih republika, koristeći istorijske protivrečnosti i nacionalne i političke ekstremiste. Muslimansko političko rukovodstvo u Bosni i Hercegovini je, uz pomoć Nemačke, Velike Britanije, Turske i SAD nastojalo da uspostavi unitarnu državu, uzurpirajući volju i pravo srpskog naroda da odlučuje o svojoj sudbini i državnopravnom statusu.

Od samog početka građanskog rata u BiH pristrasno se delovalo prema zaraćenim stranama, a kroz medijski rat srpska strana je konstantno okrivljivana za sve strahote i zločine. Mnogi od tih zločina su medijski eksploatisani, „montirani“ i naneli su ogromnu štetu srpskim nacionalnim interesima. U kreiranju takve medijske slike učestvovale su pojedine obaveštajne službe Zapada i mediji vodećih država NATO i tadašnje Evropske zajednice, a posle i Evropske unije.

Da bi se razumeo kontekst događaja u Srebrenici iz jula 1995. godine neophodno je imati u vidu istorijske činjenice da su Muslimani prethodno bili neposredni učesnici zločina u Podrinju nad Srbima u dvadesetom veku, i to kroz tri srpska egzodusa (1914., 1941-1945. i 1991-1995). Pokolj i stradanje u Starom Brodu i selu Miloševići, u okolini Višegrada, trajalo je od 22. marta do maja 1942. godine, kada je ubijeno oko 6.150 civila od strane ustaških formacija NDH.[1] Tek nakon šest i po decenija, zbog komunističke zabrane, stekli su se uslovi da se izradi spomen obeležje. Najveći i najmasovniji pokolj nad Srbima ustaše su u Starom Brodu počinile na pravoslavni praznik Mladence, 22. marta 1942. godine, ali je ovaj pogrom trajao sve do početka maja meseca![2]

Spirala zločina između Srba i Muslimana u Podrinju, pokrenuta je znatno ranije, posebno u Drugom svetskom ratu. Kada se uzmu u obzir ove činjenice i zločini muslimanskih snaga u Podrinju od 1992. do 1995. godine, onda se može sagledati istorijski kontekst mržnje i osvete. U okolini Srebrenice ubijeno je oko 3450 Srba. Zločini Nasera Orića, koji je bio komandant 28.diviziji tzv. Armije BiH, ostali su nekažnjeni. To je ta licemernost i politička instrumentalizacija Haškog tribunala.

Ono što se desilo u julu 1995. godine jeste zločin koji je nastao kao posledica smišljenog delovanja pojedinih obaveštajnih službi NATO, koje su odlično poznavale istorijski kontekst spiralu zločina u Podrinju i to iskoristile i umešno vodile zaraćene strane, VRS i A BiH, kao i njihove političke elite, koje su im komandovale.

Mržnja iz tih vremena postala je latentna konstanta međunacionalnih odnosa i nepoverenja Srba i Muslimana u Podrinju. Mnoga sela u Podrinju su zatrta i uništena. Veoma je indikativan podatak o selu Zedanjsko u opštini Srebrenica. To selo je u vreme Drugog svetskog rata imalo podjednak broj Muslimana i Srba. U ratu su Muslimani u ustaškim jedinicama iz tog sela i najbliže okoline pobili svo srpsko stanovništvo. Od tada je to selo bilo naseljeno isključivo Muslimanima ali je zemljište i dalje vođeno kao katastarsko vlasništvo pobijenih Srba. Takvih sela je u BiH bilo veoma mnogo i to je deo genocida NDH i muslimanskih ekstremista nad Srbima, zapadno od Drine, kroz svirepo ubijanje, klanje, bacanje u jame i najmonstruoznijih načina smrti. Ubijano je sve što se kreće pa i deca u kolevci. Takav primer jeste selo Pridvorica u Hercegovini, gde su za Božić 1942. ubijeni svi žitelji tog sela.

Kada se ima u vidu istorijski kontekst sukoba i nasilja u Podrinju u Drugom svetskom ratu, onda se mogu razumeti događaji u julu 1995.godine. Na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti postignut je Sporazum između strana u sukobu, o pretvaranju Srebrenice u „zaštićenu zonu“. Taj Sporazum su 8. maja 1993. godine potpisali general Ratko Mladić i general Sefer Halilović, uz posredovanje i saglasnost generala Moriona. Sporazum nije ispoštovan od muslimanske vojske  A BiH ni u jednoj tački. Muslimani nisu vojsku razoružali u demilitarizovanoj zoni niti su oružje stavili pod kontrolu UNPROFOR-a. Zaštićena zona je služila kao baza muslimanskim snagama, da iz nje ubacuju diverzantsko-terorističke grupe, da napadaju srpske vojne i civilne objekte, vrše zločine i bezbedno se vraćaju pod okrilje UNPROFOR-a.

Snage 28. divizije su slabo branile Srebrenicu. Od njih to verovatno nije ni očekivala njihova pretpostavljena Komanda 2. Korpusa, a ni GŠ A BiH, jer je stanje u gradu bilo kriminalizovano. Harale su lokalne bande u gradu i okolini, a obaveštajne službe vodećih država Zapada su iskoristile to stanje da neposredno upravljaju odlukama muslimanskih rukovodilaca. Dokaz za to je Odluka da se samo na tri meseca pre operacije iz Srebrenice izvuče komandant divizije Naser Orić sa još dvadesetak svojih oficira i uputi na „obuku“ u Tuzlu. Takođe, pretpostavljene komande nisu preduzele adekvatne mere da, u vojnom smislu, olakšaju stanje divizije i da podrže njenu odbranu, a posle pada Srebrenice da podrže proboj kolone. Pored respektivnih vojnih snaga i velikog brojnog stanja 28. divizije A BiH, treba imati u vidu da su te snage bile u znatnoj meri prepuštene same sebi, bez adekvatne moralne i političke podrške od centralnih muslimanskih vlasti iz Sarajeva. Među borcima i narodom su kružile glasine da će Srebrenica i Žepa biti predate VRS, te da i ne postoji potreba za nekim upornim i dugotrajnim otporom i borbom. Tim glasinama je doprinosio kriminal, haos, bezvlašće i sukobi između političkih, vojnih i policijskih rukovodilaca u Srebrenici.[3]

Veoma bitno je uočiti da su nakon 11.7.1995. godine u popodnevnim časovima, kada su jedinice Drinskog Korpusa (DK) ušle u Srebrenicu, nastale nevolje i nesreća zbog odbijanja snage 28. divizije A BiH da polože oružje i prihvate status ratnih zarobljenika. Komanda 28. divizije i komandanti brigada te divizije odlučili su se na proboj iz okruženja, verovatno uz znanje i odobrenje komande 2.K i GŠ A BiH. Osnovano je pretpostaviti da je takav odnos sugerisan i od strane muslimanskog političkog rukovodstva u Sarajevu. Prvi i najčešće najautentičniji izveštaji muslimanskih i stranih izvora govore da se u Potočarima okupilo oko 20.000 civila, a da se u koloni za proboj ka Tuzli nalazilo oko 12.000 boraca i vojnih obveznika. Muslimanska tajna služba iz Tuzle izvestila je 17.07.1995. godine da se prethodnog dana, 16.07.1995. godine do „slobodne teritorije“ probilo 10.000 boraca 28. divizije, i da se sumnja da ih je još nekoliko hiljada u prostorima između Srebrenice i Tuzle. Ta kolona je krenula u proboj iz okruženja u nekoliko delova. Pravac proboja je bio Jaglići – Buljin – Pobuće – Cerska – Snagovo – Crni Vrh – Križevići – Baljkovica – Nezuk. Drinski korpus VRS je delom snaga postavljao zasede na pravcu proboja. Te zasede su bile često slabe, tako da su imale velike gubitke u ljudstvu i tehnici.

Većina istraživača danas polemiše samo oko dokazivanja ili opovrgavanja ukupnog broja pripadnika 28. divizije A BiH, koji su izgubili živote u toku i nakon operacije za Srebrenicu. Radi istine i pravde veoma je bitno da se zna koliki je broj stradao u borbi sa jedinicama Drinskog korpusa, a koliko je zarobljeno i naknadno streljano. Prema različitim podacima o broju zarobljenih i streljanih može se govoriti o tome da podaci sa kojima izlazi muslimanska strana u javnost nisu tačni, te da su politički i medijski instruisani u funkciji satanizacije srpskog naroda i stvaranja lažne predstave „da se radi o genocidu“. Danas je svim objektivnim istraživačima u svetu jasno da u Srebrenici nije bilo genocida jer nisu ubijani civili, deca, žene, starci i nejač, nego uglavnom vojnici koji su bili pripadnici 28. divizije A BiH, jer su odbili da predaju oružje i krenuli u proboj.

Izvesno je da je, do proboja 16. i 17. jula 1995. godine kod Nezuka i do izlaska na teritoriju pod muslimanskom kontrolom, stradalo u borbi dosta pripadnika 28. divizije A BiH. Jedan deo te kolone je stradao i u susretnim međusobnim borbama pojedinačnih grupa, o čemu postoje svedočenja pripadnika 28. divizije A BiH. Dakle, nije se radilo o civilnoj koloni, kako se to u propagandi i medijskoj kampanji često isticalo, već o prvenstveno vojnoj koloni koja je razbijala i ubijala sve što se našlo na njenom putu.

Poštujući sve žrtve radi istine potrebno je doći do objektivnih informacija o broju poginulih i broju streljanih vojnika 28.divizije A BiH. Samo istina može biti osnova pomirenja i suživota dva entiteta u BiH. Lažne informacije i na njima utvrđene presude mogu samo biti izvor daljeg nepoverenja u budućnosti.

Iseljavanje civilnog stanovništva iz Srebrenice na teritoriju pod kontrolom A BiH nije bilo nasilno i to nije bila odluka GŠ VRS, već izbor stanovništva i odluka UNPROFOR-a. VRS je sve činila da se zaštiti civilno stanovništvo i da mu se pomogne da se organizovano preveze do teritorija pod kontrolom muslimanskih snaga. Ovakav zaključak se stiče na osnovu više činjenica, a posebno: zahtev Predsedništva opštine Srebrenica od 09.07.1995. godine i stav komandanta Holandskog bataljona UNPROFOR-a iskazan prema generalu Mladiću iznesen na sastanku u Bratuncu 11.07.1995. godine.[4]

Zbog prethodnih zločina koje su počinili nad srpskim narodom i jedinicama VRS u Podrinju, jedan deo pripadnika, komandanata, komandira i boraca 28. divizija A BiH nije hteo da položi oružje i doneo je odluku da se probije iz okruženja, preko zone odgovornosti Drinskog korpusa. Ta nepromišljena odluka verovatno je sugerisana i od centara moći koji su izazivali i provocirali napad snaga VRS stalnim činjenjem zločina, u okruženju enklave.

Nakon počinjenih zločina nad zarobljenim pripadnicima 28. divizije A BiH, muslimansko rukovodstvo u Sarajevu težilo je da u međunarodnoj javnosti iskompromituje odbrambeni karakter i ciljeve borbe srpskog naroda. Čak i danas predstavnici mnogih političkih stranaka iz redova Muslimana svoju strategiju unitarizacije BiH i ukidanja Republike Srpske i njenih nadležnosti zasnivaju na „genocidnom karakteru borbe srpskog naroda“, pokušavajući na taj način da u svetu Republiku Srpsku prikažu kao „genocidnu tvorevinu“.

Takav pristup jeste politička zloupotreba zločina koji je izazvan i osmišljen radi medijske pripreme tzv. međunarodne zajednice i javnosti da prihvati posledice preduzimanja operacija Hrvatske vojske, ARBiH i HVO, uz vazduhoplovnu, obaveštajnu i logističku podršku NATO, u kojima je izvršeno etničko čišćenje i zločini na prostoru Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj, kao i u zapadnom delu Republike Srpske u BiH, kada je ubijeno oko 2.300 vojnika i civila i prognano iz svojih domova preko 250.000 ljudi. Ti zločini nisu se čuli niti videli u međunarodnoj javnosti jer je operacija u Srebrenici bila u suštini paravan za nastavak genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj i BiH koji je započet u ustaškoj HDH, a nastavljen u završnim operacijama u građanskom ratu 1995. godine.

Nerazumne i necelishodne odluke komadnog kadra 28. divizije A BiH nisu posledica njihove autonomnosti delovanja, nego pogrešnih instrukcija koje su dobijali od 2. K i GŠ A BiH. Takve pogrešne instrukcije su izraz namere i zloupotrebe stradanja u funkciji ostvarenja političkih ciljeva borbe muslimanskog naroda u BiH, radi pridobijanja simpatija i političke podrške uticajnih država međunarodne zajednice. Stoga, iako se, na primer, danas zna istina o zločinu na Markalama, da ga je isplanirala i počinila specijalna jedinica BiH, niko u svetu o njoj ne govori, iako su mnogi komandanti VRS osuđeni u Hagu zbog tog zločina.

Odluku o iseljavanju stanovništva donelo je muslimansko političko i vojno rukovodstvo, verovatno u saradnji sa centralnim vlastima u Sarajevu i sa snagama UN. VRS je podržala realizaciju donete odluke o preseljenju civilnog stanovništva, izvršila je dogovoreno, uz prateće incidente koji se u takvim okolnostima teško mogu izbeći. Opravdanost ove operacije je nesporna kada se ima u vidu da je mehanizam UN doneo odluku da zatraži dozvolu i pomoć VRS u evakuaciji stanovništva, koja je predviđena i domaćim ratnim zakonodavstvom.

U tom smislu treba imati na umu više puta ponovljene tvrdnje šefa policije u Srebrenici Hakije Meholjića, da je Izetbegović bio spreman na stradanje do 5.000 stanovnika Srebenice, da bi se izazvala vojna intervencija NATO. „Oportunistička ubistva“ u Potočarima ne mogu se okvalifikovati kao planirano provođenje likvidacija, nego kao predvidiva posledica samog postupka masovnog susreta pripadnika dve narodne vojske u kojima su pojedinci bili željni osvete, čak su se međusobno i poznavali. Nije održiva teza da je izdvajanje bilo planirano i izvedeno radi likvidacije, jer nema dokaza da je u to vreme iko odlučio, pa čak i znao da će se likvidacije desiti.

Meholjić je agenciji Srna izjavio da mu je prilikom povlačenja u koloni prišao Hamdija Fejzić, tadašnji potpredsednik Skupštine opštine Srebrenica i rekao mu da se čuva jer je na spisku za likvidaciju. „Pitao sam ga – od koga da se čuvam? A on je odgovorio: Dovoljno sam ti rekao“, priča Meholjić i navodi da je kada je saznao za tu opasnost počeo da „igra svoju igru“. „Odvojio sam se od kolone koja se već više puta prekidala u opštem rasulu i kada sam stigao na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, prikrio sam se nekoliko sati i nisam odmah izašao iz šume iako su me poimenično dozivali, što znači da je neko pratio i tačno znao da sam bio u toj grupi“, ispričao je Meholjić. On objašnjava da nije bio član Stranke demokratske akcije (SDA), odnosno da je sa njenim liderima bio u sukobu i da do danas nije saznao da li su zaista oni pravili spiskove za likvidaciju. „Ubrzo sam u Tuzli „progovorio“ za medije i ispričao šta se sve dešavalo u Srebrenici, a to sam učinio da bih sačuvao sebe.

On se priseća da se kolona koja je krenula od Srebrenice više puta prekidala, grupe su se odvajale, mnogi su ostajali zbog iscrpljenosti, ranjenici nisu mogli izdržati pešačenje i dolazilo je do nervnih rastrojstava i samoubistava, kao i vraćanja pojedinaca i grupica nazad prema Srebrenici radi hrane. „U takvom stanju bespomoćnosti i napuštenosti ljudi su svašta radili – ubijali su se bombama i na druge načine, očevi su ostavljali lakše ranjene sinove, jer ih nisu mogli nositi i svako je u tom rasulu mislio kako da sačuva vlastiti život“, priseća se Meholjić. On, kao i Ibran Mustafić, okrivljuje Aliju Izetbegovića i SDA za, kako kaže, „izdaju Srebrenice“ i ponavlja ono što je davno izneo u javnost – da je Izetbegović delegaciji iz Srebrenice tokom rata u Sarajevu rekao da treba žrtvovati oko 5.000 ljudi da Srbi uđu u Srebrenicu, pa da se izazove međunarodna intervencija i bombardovanje Republike Srpske. Ističe da je bošnjački ratni politički i vojni vrh omogućio Naseru Oriću izlazak iz Srebrenice nekoliko meseci pre njenog pada, što je, kako kaže, bio znak da je „Srebrenica žrtvovana“.

Alija Izetbegović je u saradnji sa Klintonovom administracijom i pojedinim obaveštajnim službama Zapada pristao na „scenario masovnog zločina u Sreberenici“, koji bi se proglasio za „genocid“ i iskoristio za vojnu intervenciju NATO i ostvarivanje političkih ciljeva ekstremnog muslimanskog rukovodstva u BiH. I danas se na sličan način i sa zastarelom mantrom i medijskom propagandom ritualno i ponovo masovnim scenama okupljanja naroda na godišnjicu stradanja pripadnika 28. divizije A BiH, medijski i politički zloupotrebljava bol porodica koje su izgubile svoje najmilije u Srebrenici i u toku proboja ka Tuzli.

Obaveštajne službe pojedinih vodećih zemalja Zapada su i dalje uporne da preko vodećih muslimanskih partija u Sarajevu i marionetskih političkih partija u Srbiji i R. Srpskoj, iz redova srpskog naroda, daju legitimitet počinjenom zločinu i okrive srpski narod i proglase ga genocidnim. U toj medijskoj i političkoj operaciji Zapada vodeću ulogu imala je Velika Britanija, Nemačka i Francuska. U Srbiji mnoge političke partije i brojne nevladine organizacije dobijaju ogromna finansijska sredstva sa Zapada da okleveću srpski narod u međunarodnoj zajednici, te da prisile vlast da „prihvati krivicu za genocid“.

Sprečen je pokušaj Zapada da preko rezolucije u SB UN u suštini srpski narod bude optužen za genocid. Tu monstruoznu ideju pripremala je Velika Britanija i da nije bilo doslednog i odlučnog otpora Rusije, rezolucija bi bila usvjena. To „proevropske snage“ u Srbiji negativno tumače a pojedine čak marginalizuju zasluge Rusije i nasojale su da ta rezolucija bude usvojena. Pokušavali su da preko prozapadnih medija „pojašnjavaju narodu“ da bi to bilo korisno i delotvorno za njegovu budućnost, poredeći to sa zločinima koje su nemački fašisti i usaše počinili tokom Drugog svetskog rata. To je deo koncepta revizije istorije, kako bi se zaboravili zločini nacista, fašista i ustaša. Tako bi se Srbi kao stradalnici u Dvadesetom veku proglasili za zločince i pripisao bi im se genocidni karakter.

Republika Srpska je bezobzirno napadanuta

Odluka kojom je Valentin Incko, odlazeći visoki predstavnik u BiH, nametnuo dopune u Krivičnom zakonu BiH kojima se zabranjuje i kažnjava negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca, pokazuje da je on glasnogovornik  obaveštajnih službi Zapada u specijalnoj operaciji koja je u toku.

Republika Srpska je prinuđena da odbije tu odluku, koja jeste jedan nemoralan čin, koji je posejao seme daljih sukoba između Srba i Muslimana.

Član Predsedništva BiH Milorad Dodik istakao je da Srbi ovu odluku Incka nikada neće prihvatiti i dodao da je ovo „poslednji ekser u kovčegu BiH“. Ponovio je da nema dijaloga u BiH i pozvao sve političke faktore u Republici Srpskoj da se ujedine u njenoj odbrani. Dodao je kazao da Srpska treba dati institucionalni odgovor  na sednica Narodne skupštine Republike Srpske, te da taj odgovor bude žestok i da bude prihvaćen od svih političkih činilaca. „Narodna skupština RS ima crvene linije koju ja neću da pređem, ovo traži žestok odgovor pa i da proglasimo samostalnost već naredne sedmice“, naveo je Dodik. Ako pustimo ovako dalje onda mi ovde nemamo šta da čekamo, rekao je Dodik i dodao da će predložiti da svi Srbi napuste pravosuđe BiH. Spreman je, istakao je, da sve podredi odbrani Republike Srpske.[5] To su direktne posledice koje je uzrokovao Valentin Incko po nalogu svojih mentora, vodećih država Zapada. Takvo delovanje jeste izraz potrebe sprovođenja strategije NATO pakta i EU na prostoru BiH, bez obzira na volju oba entiteta i sva tri konstitutivna naroda. To nije put u mir i stabilnost, nego put u krizu i sukobe.

Žrtve zločina u Srebrenici zaslužuju dostojan pomen, poštovanje i obeležavanje isto kao i srpske žrtve u Podrinju, u toku grđanskog rata,. Politizacijom Srebrenice i pokušajem kolektivne osude srpskog naroda ne mogu se ostvariti ciljevi unitarizacije BiH i rušenja Republike Srpske.

Pristrasno delovanje novog visokog predstavnika Kristijana Šmita, koji nema legitimitet, verovatno će se nastaviti na sličan način. Zato je vreme da se Republika Srpska jasno odredi prema delovanju bivšeg i samoproglašenog novog tzv. visokog predstavnika za BiH.

LITERATURA
1. Treći sastanak u hotelu „Fontana“ (transkript video snimka) (dokazni predmet optužbe 49/a), str. 9.
2. Ričard J. Batler, Iskaz o vojnim događanjima u Srebrenici (revizija)-operacija „Krivaja 95“, 2002.str.42
3. Izjava zastupnika komandanta 28. divizije Ramiz Bećirović organima bezbednosti 2.K ABiH, KORAK – Časopis za zaštitu tekovina borbe za BiH, Broj 28, ISSN 1512-9411,Sarajevo, 2012., str. 34 do 36
4. Pečat, Svetislav, Tijanić, ZLOČIN U STAROM BRODU – Ko nije znao da pliva – zaplivao je u večnost, 13 jun 2010.godine
5.Momir Krsmanović, Tragovi mrtve braće, 2005.godine

[1] Momir Krsmanović, Tragovi mrtve braće, 2005.godine

[2] Pečat, Svetislav, Tijanić, ZLOČIN U STAROM BRODU – Ko nije znao da pliva – zaplivao je u večnost, 13 jun 2010.godine

[3] Izjava zastupnika komandanta 28. divizije Ramiz Bećirović organima bezbednosti 2.K ABiH, KORAK – Časopis za zaštitu tekovina borbe za BiH, Broj 28, ISSN 1512-9411,Sarajevo, 2012., str. 34 do 36

[4] Treći sastanak u hotelu „Fontana“ (transkript video snimka) (dokazni predmet optužbe 49/a), str. 9.

[5] https://iskra.co/region/dodik-ovo-trazi-zestok-odgovor-pa-i-proglasenje-nezavisnosti-iduce-sedmice/