Zašto Beograd ćuti o slučaju Branke Milić

Piše: prof. dr Dejan Mirović

Penzionerka, samohrana majka i baka Branka Milić je rođena 1955.godinre.

Radila je kao građevinski tehničar u Novom Sadu u firmi Urbisprojekt. Kao jedan od najboljih i najpoštenijih radnika izabrana je za predsednika sindikata. Zbog ukazivanja na malverzacije u firmi koja je imala oslonac u tadašnjem rukovodstvu Novog Sada (koje je predvodila perjanica SRS sada predsednik Narodne skupstine Maja Gojković) Branka je nezakonito izgubila posao što je i utvrdio Sud 2008.

Ona istovremeno kao samohrana majka podiže svoju ćerku koja završava fakultet kao jedan od najboljih studenata. Godine 2012. odlazi u penziju i pridružuje se Ekološkom pokretu u Novom Sadu. Ova penzionerka nikada osuđivana i bez prekršajne i krivične prijave u životu dolazi u Crnu Goru 2016. godine.

Uhapšena je i odvedena u zloglasnu betonjerku gde je držana tri dana bez obaveštavanja porodice. Nakon toga provodi godinu dana u samici u neljudskim uslovima. Počinje štrajk glađu i tek posle intervencije mitropolita Amfilohija već teško narušenog zdravlja je puštaju iz pritvora.

U međuvremenu, desetak puta joj menjana kvalifikacija krivičnog dela što nije zabeleženo ni u Haškom tribunalu. Optužena je na osnovu svedočenja kriminalca i ubice Sinđelića koji je vecinu optuženih video prvi put na suđenju.

Optužnicu kao da je pisao neko „maštovit“ poput Bebe Popovica. Tvrdilo se da je Moskva koja ima obaveštajnog genija Snoudena i planetarne poluge moći koje čak ni Vašington ne može da savlada u svom predvorju u Venecueli, angažovala jednu srpsku penzionerku da sruši režim Mila Đukanovića.

Konačno, nakon primitivne tortuture od stane sudskog veštaka Branka Milić se sklanja u srpsku ambasadu. Ipak, tamo nije dočekana kao srpski državljanin kome treba pomoći na osnovu člana 13 Ustava Srbije (koji nalaze zaštitu srpskih državljana u inostranstvu) već kao nezvani gost kome je dodeljeno 8 kvadrata za život. Ovo nije iznenađenje kada se uzme u obzir kako se Beograd ponašao prema Branki Milić.

Konzul Srbije Dragana Vapa je nagovarala da prizna krivicu u zatvoru. Karikaturalni ministar inostranih poslova Dačić nikada nije odgovorio na njene molbe za pomoć. Predsjednik Vučić je ignorisao pismo ćerke Branke Milić.

Nije pomenuo njen slučaj ni tokom tri susreta sa Đukanovićem u toku zadnja dva meseca u Tirani, Jerusalimu i Briselu. Naprotiv, srpski predsednik je svog kolegu opisao kao civilizovanog čoveka iako njegov režim vrši najprimitivniju torturu nad jednom srpskom državljankom i penzionerkom.

Taj navodno civilizovani čovek predvodi režim koji vrši torturu nad drugim srpskim državljanima optuženim u farsi Državni udar, srpskim opozicionim liderima u Crnoj Gori i pokušava da otme crkve u Crnoj Gori.

Istovremeno, srpski predsednik je pokazao veliku brigu za albanske državljane u Draču, čak im je uputio i značajnu finansijsku pomoć. Nisu se za ove četiri godine oglasili ni takozvani borci za ljudska prava iz Druge Srbije.

Ovi saveznici i rado viđeni gosti Đukanovića i njegovih medija, ćute o kršenju ljudskih prava u slucaju Branke Milić

Latinka Perović ,Sonja Biserko, Čanak, Čeda, Dušan Janjić ,Jakša Šćekić, Boško Jakšić i slični upadljivo ćute o progonu jedne srpske državljanke koji traje četiri godine. Ipak neprestano dele moralne lekcije o stanju u Crnoj Gori.

Zato se može zaključiti da je slučaj Branke Milić najbolji primer kako je žalosno i skandalozno stanje ljudskih prava u Srbiji i Crnoj Gori. On je i primer da vlasti u Beogradu i Podgorici nemaju ni hrišćanske samilosti i elementarne savesti ili empatije koja bi im naložila da konačno reše slučaj penzionerke koja je progonjena već četiri godine iako nema nijednog materijalnog dokaza protiv nje.