Зашто држава не штити ћирилицу: Писмо је део нашег кода
1 min read
Фото: Матија Крстић
Пише: Никола Маловић
Када је 2010. требало да продужим личну карту, свега четири године након црногорске „обнове самосталности и суверености“, шалтерски ми је службеник потурио да попуним латинични документ: Zahtjev za promjenu ličnog imena.
Уздигао сам обрве.
Монтенегрински је службеник то учинио зато што сам пожелио да ми, у складу са законом, име у личној карти пише ћирилицом.
Да нисам знао за јадац, тј. да могу да тражим којим ће писмом моје име на документу да потраје до 2020, Црна би ме Гора водила под именом Malović Nikola.
У складу, дакле, са законом, затражио сам 2010. да ми се „име промијени“ у Никола Маловић, што ми је и пошло за руком. Али само што се писма тиче.
И даље се, авај, погрешно зовем, судећи по важећој личној карти, и зваћу се погрешно до 2030. г. Јер као што ни Иво Андрић није Андрић Иво, тако ни ја нисам Маловић Никола. Него се зовем обратно: Никола сам Маловић.
Једини начин да у животу, од школског дневника до имена у бирачком списку, наше име буде исписано правилно – јесте да се иза презимена, ако баш оно треба да стоји прво, стави зарез.
Но није о томе ријеч…
Откако се самоувјерена у властиту самосталност и сувереност ђукановићевска Црна Гора прекрстила у Montenegro – ћирилица је постала проскрибована, како у црногорској, тако и у приморској географији.
Посред сезоне које и није било, 30. августа 2020. године, догодили су се парламентарни избори, на којима су сви из гинисовских литија устали Срби, током прве хришћанске револуције у историји модерне Европе, гласали, између осталог, и за смјену Montenegra. Да држава поново постане Црна Гора.
У тренутку, дакле, кад су љетни цврчци српски дио Медитерана озвучавали хералдичким с-с-с-с-с-с-с-с-с-с-с-с звуцима, кад је на сунцу било +50, Срби су у Боки Которској и у Црној Гори опет колективно ушли у демократску клопку, и изгубили сви, листом, након добијених избора.
Ћирилица је маличице дигла главу јер су услиједили локални избори у Никшићу, а слиједе тек у Херцег Новом. Чак и партије које намигују Србима, штампају врбовнице двама писмима, пола слогана ћирилицом, пола латиницом, што је сваком Бокељу и из Црне Горе сишавшем, разумљиво и прихватљиво.
Да ли мислим да ћирилица детерминише Србе?
Наравно. Ћирилица је дио нашег кода, с толико доказа да их је непотребно набрајати. Узмимо само финални. Како ћемо препознати чијој је цивилизацији припадао покојник чије име читамо на надгробној плочи? Па, по писму. Да ли сам се ја родио као Србин? Нисам, али не само зато што ми је мајка Словенка. Култура детерминише човјека више неголи гени. И вјера дакако. Зато је могуће и тако нешто на први поглед необично као што су црнци Јевреји.
Дуго сам писао на латиници. Готово све награде добио сам заправо за романе који припадају српској књижевности, а написани су на латиници (Лагуна). Било је то, с руком на срцу, у временима када је изгледало да будућности има више. А онда се догодило ново искуство, када сам на српској ијекавици написао ћирилицом „Галеба који се смеје – роман за децу и одрасле“ (Књига комерц).
Установио сам да исти писац не размишља на исти начин пише ли латиницом или ћирилицом. Писати на ћирилици значи и мислити на ћирилици, значи проналазити стално начин како да море онога што је детерминисано латиницом објаснимо ћириличним писмом. По први пут сам се, рађајући роман у сликама, суочио с примјерима како да многе романизме који тако лијепо соле српски језик, убацим у роман чије се сцене смјењују брзо као у цртаном филму. И успио сам. Најферквентнија ријеч коју сам убацио у савремени срспки јесте дебото, јер се ријеч дебото као синоним за стварно и заиста, налази у свакој мојој колумни писаној за Печат.
Да ли мислим да је српски писац и онај који дјела штампа латицицом? Наравно.
Да ли мислим да ћирилица иште помоћ и да би јој се могло помоћи?
Наравно.
Ослободити или смањити порез свим фирмама које имају натпис на ћирилици. Ослободити или смањити порез свим новинама и књигама које се штампају на ћирилици.
Стимулисањем писма на које се с геополитичке стране неће гледати благонаклоно, ми поново добијамо нове велике писце, ми обнављамо наш код.
(Извор: Новости, 4. мај 2021)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
AZ — бука
Аутор уствари пише текст о Русу.
Само што га није метн(у)о у наслов (једино не тамо).
Колико је руско друштво православно у «високом степену», или српско, у свакој од земаља, ствар је ауторове свести. И тога што (и колико) хоће да подели са нама.
Врх(ови) и Цркве и Државе су, без дилеме, ситуација познатог стања. Користећи компас у пуном капацитету.
Не само по реакцијама на догађаје који су тема текста.
«де» и «ре(формисање)»
(од ономад)
Десети је април прошао прије десет дана по календару. На зиду.
Суседна вест, ту на Ин4с исто, каже да Италија хоће да изиђе. Из E(xY)U.
Кад имаш „double-sided coin nickel head“-youre-always-a-winner.
У тој игри, сигурно.
Светитељи Серафим и Николај нам тумаче да се „неки четврти лек човечанству од Божије стране неће и не
може давати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина приспеде од Исуса Христа.“
„7. Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не
бисте осуђивали невине.“
„21. Рекоше му: Ћесарев. Тада им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и
Божије Богу.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 12:7,22:21)
…“Нови језици усмерени су првенствено на људски разум, аналитичку способност разума, нижој у поређењу са духовном интуицијом. Они су исто тако способни да изразе емоционална, страстна стања човека, но за изражавање појава у области духа које отварају себе у молитвеном пориву, нови језици постају троми, немоћни као мишице дрхтавог старца.
Они који подржавају језичку реформу богослужења тврде да ће на новом, савременом језику литургија постати разумљивија. Но, литургика је сама по себи тајна. Она не може бити разумљива на вербално-семантичком нивоу. У супротном би било могуће разумети је и усвојити седећи у фотељи, са књигом у рукама, за писаћим столом.
Литургика није приповедање које може да се детаљно преприча, није ребус који може да се погоди или реши. Литургика је укљученост човека у духовну реалност, а средством тога јавља се дејство на човека целокупног духовног поља Цркве: храмовне архитектуре и декора, богослужбених напева и најважније, сила молитве свештенослужитеља и народа који се налазе у Цркви. За светог Јована Кронштатског су говорили да када је служио литургију или се ћутке молио на проскомидији, људи су осећали силу његове молитве и Божанску благодат, скоро физички.
Древни језик ближи је унутрашњем логосу зато што има најјаче деловање на људско срце. Чудна појава: понекад фраза на словенском језику, пролазећи мимо аналитичног разума човека, бујицом топле светлости озарује, као да отвара, срце и оно дрхће као душа путника који је после дугог пута угледао огањ очинског дома. Тада долази до онога што смо већ назвали, можда не сасвим тачно, „присећања“. Човек се присећа изгубљеног раја и тог језика коме су се повиновала сва жива бића, језика на којем је беседовао са Анђелима.Ту је мистика језика. Древни, свештени језик дира срце човека и изнуђује звучање скривених струна душе. Модернисти то не знају и не осећају. Они хоће да замене древне језике новим, због тога да би била боље разумљива семантика речи, која неће учинити разумљивијом тајну богослужења.
Осим тога, у литургици постоји паралелни језик ликова и ритуала, не мање важан од словесног језика. Тај симболички језик је још мање разумљив, но он служи укључивању човека у живу реалност произашлих збивања. Уколико желимо да учинимо богослужење доступним нашем телесном разумевању, тада морамо учинити разумљивим обреде: или заменити их словесном интерпретацијом или их превести на језик театралне пантомиме, то јест претворити обред из разгранатог свештеног симбола у мимички гест. Шта ће тада остати од литургије? Поучна представа? Када кажемо да је литургија спомињање земаљског живота Христа Спаситеља, тада уопште немамо у виду да је литургија исценирање Јеванђеља. Литургија је могућност за човека да посредством свештених симбола и сам постане учесник библијских догађаја, да унутрашње преживи Голготску Жртву, као Жртву принесену лично за њега, а Васкрсење Христа, као васкрсење своје душе.
Рекли смо да је древни језик, сећање човековог срца о његовој древној отаџбини, изгубљеном рају. А, савремени језик је језик школе и универзитета, језик улице и пијаце, фабрике и железничке станице. Он не помаже човеку да се избави из ропства обичне свакодневнице, брига и интереса. Свештени језик сведочи о томе да у храму имамо посла са другим светом, другом за нас необичном реалношћу.
Не само међу садржајем речи и осећаја, него исто тако и између осећаја и саме форме језика постоје асоцирујуће везе. Уопште форма не може бити савршено апстрахована од садржаја.
Нови језик, хтели то или не, носиће у себи нови садржај, нову информацију, нови емоционални подтекст, чије испољење и опредељење није доступно нашем логичком расуђивању.
Богослужење се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва води по том путу…“
„Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне
физиономије, него писменост по сваку цијену“. Константин Леонтјев.
Овом реченицом Огњен Војводић почиње текст о, на један од активних начина, нашим губицима.
Ако описмењавање, у сваком смислу и било ком погледу, води недобронамерна потреба изопачене људске природе.
http://www.ognjenvojvodic.info/jugoslovenski-jezicki-program-razgradnje-ruskog-jezika-i-naroda.html
…“The world seems to have come to a point where there is no return. And Christians, in fact all people, cry for peace. No wonder that contemporary Christians, like the Holy Apostles prior to the Ascension of the Lord, hoping for the peace of the Lord and desiring it, are almost asking the question: “Lord, will you at this time restore the kingdom to Israel?” (Acts 1: 6) …“
http://www.spc.rs/eng/address_his_grace_dr_irinej_bishop_novi_sad_and_backa_plenary_session_cec_novi_sad_june_2_2018
Филм из 1975.
Детаљ на 1.51.24.
Pasqualino Settebellezze
https://www.youtube.com/watch?v=Ig-Ty0ltY6k&t=6303s
Свака част Никола. И за Ћирилицу, и за редосљед: име па презиме. Та нисмо Мађари да прво презиме пишемо. А нисмо/нијесмо ни Латини, да латиницом пишемо. Од Бога ти свако добро, брате Србине.
Стари храст
Стари сам храст
Понико у оскуђу крша
Гушен шикаром
Брањен трњем брата глога
Појен ријетким кишама
Пречесто без ручка
И без вечере
За доручак
Зраци Сунца са Истока
А Земља, мајка ко мајка
Што има, она ми да
Расто сам орлов вијек
Гмизавце и пузавице
Да надрастем
Ни данас
Немам много
Нудим вам златан жир
И себе
За Бадњак
Кад Божић
Приђе
Момчило
Od nastanka cirilica je bio PROJEKAT ZELJE CESKIH SLOVENA TU I LUZICKI SRBI PRUSI DO 13. VEKA BILI SLOVENSKA PLEMENA ZA SLOBODOM PISMOM OCUVANJEM SVOG . NARAVNO DA JE PROTERAN CIRILO METODIJE iz CESKE MORAVSKE… JEDAN UBIJEN DRUGI S PET UCENIKA OTISAO ZA OHRID . OTAD TAD JE CIRILICA SIMBOL OTPORA SLOVENA SLOBODE RAZLICITOSTI TOLERANCIJE MUCENISTVA NARODA U BORBI S ZLOM. INTRES ZA NESTANAK CIRILICE ISTI KO PRE 12 -13 VEKOVA KAD VLADAR CEHA VAPI CARIGRADU DA IM POSALJE UCITELJE I SLOVENSKO PISMO DA BI NAROD NAUKU HRISCANSKU RAZUMET MOGAO. KO I ONDA I DANAS ODVAJA I SPRECAVA U IME „HRISTA“ DA NAROD UPOZNA HRISTA I UCENJE HRISCANA. SVE JE ISTO . ETO VAM ODGOVORA. CIRILICA SIMBOL DA MOZEMO UPRKOS SILNIMA IME DOBILA PO UBIJENOM TVORCU PISMA KOJI MUKE I SMRT MNOOOGOO PUTA MOGAO DA ZAMENI ZA UDOBNOST AL SVAKI PUT IZABRAO CAST ISTINU SLOBODU ISUSA RAZPETOG I VECNO NEPROLAZNO CARSTVO ODBACIVSI MNOOGOO PUTA UDOBNOSTI ZEMALJSKE LOGIKE STVARI
Bravo Nilola, rado citam Vase clanke. Puno uspeha u radu.
Свака част брате Србине!