Zašto je žena koja je spasila 10.000 dece iz Jasenovca sramno prećutana?

Austrijanac Vilhelm Kues, autor knjige „Dianina lista“, romansirane biografije Austrijanke Diane Budisavljević, koja je iz ustaških logora u Pavelićevoj NDH spasila više od 10.000 srpske dece, teško prihvata da je tako veliko, herojsko delo njegove zemljakinje, udate za Srbina Julija Budisavljevića, ostalo gotovo nepoznato svetu, Dianinoj domovini, Hrvatskoj, pa čak i njemu.

Razloge vidi, između ostalog, u tome što Diani, kako kaže, ni jedno vreme nije bilo naklonjeno.

Za komuniste je bila konzervativna katolkinja, a ne komunistička heroina, a u posleratnoj Hrvatskoj nije bilo previše poželjno pričati o ustaškim zločinima, kao ni u Tuđmanovo vreme, pa nije ni danas, a u Austriji, između ostalog, jer je spasavala Srbe.

„Začudilo me je da niko u Austriji ne zna da je Diana spasila više od 10.000 dece iz logora u NDH. Iznenadilo me je tokom istraživanja za ovu priču i mnogo drugih detalja, recimo učešće Austrijanaca i Nemaca u zločinima, razmere progona Srba i Jevreja, Roma i Sintija. Iznenadile su me razmere njihove krvoločnosti“, kaže autor knjige koju je na srpskom objavio „Samizdat“.

Kues u razgovoru za Tanjug kaže da je prvi put za Dianu Budisavljević čuo u proleće 2015. godine, kada ga je nazvao njegov izdavač „Tirolia“, koji se, inače već sto godina nalazi u kući u Insbruku u kojoj je rođena Diana, tada Obekser, i pitao da li bi želeo da napiše knjigu o Diani.

Kuesova knjiga, za koju je koristio oko stotinu drugih knjiga i dokumenata o ustaškim zločinima i logorima, privukla je veliku pažnju i o njoj naši mediji pišu kao o publikovanju nepoznate priče, što je delimično tačno.

U našoj javnosti ime Diane Budisavljević, do tada poznato uglavnom istoričarima, retkim preživelima koje je spasila i malobrojnoj porodici, postalo je prisutnije tek nekoliko godina nakon što je u Zagrebu 2003. njena unuka Silvija Sabo prevela sa nemačkog i objavila delove Dianinog dnevnika, koji je ona vodila od 1941. do 1945. godine.

Taj dnevnik u kojem je zabeležila kako je sa saradnicima spasavala srpsku decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, iz ustaških logora, kako je molila za pomoć Kvaternika, Stepinca, Artukovića, Luburića i tražila da joj dozvole da izvede decu, kako ih je popisivala da bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima… je osnova Kuesove knjige.

„Od Sivlije Sabo dobio sam cenzurisanu verziju nemačke verzije dnevnika. U njoj nedostaju lične napomene, priče porodice, nedostaju ličnosti, a i čitave epizode“, kaže Kues i dodaje da je bio fasciniran onim što se pred njim otkrilo.

„Fascinirali su me njena hrabrost, izdržljivost. Ući u logore i reći ‘ne izlazim dok ne spasim decu, nebitno šta sa mnom učinite’… Znala je da je mogu ubiti, ali to je nije sprečavalo da bude uporna, da stalno ponavlja da neće da ode dok joj ne dozvole da izvede decu i da deca moraju biti spasena“, priča Kues.

Za ime Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata, čuo je ceo svet, a Irena Sendler, spasiteljka 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir.

Na pitanje koje su to okolnosti zbog kojih je delo Diane Budisavljević ostalo do danas nepoznato svetu i široj javnosti, Kues kaže da iza toga stoji, prema njegovom mišljenju, više razloga.

Jedan od njih je, kako kaže, da su Diana i njena porodica posle rata odbijali da sarađuju s komunistima, a i nije bila pogodna da bude komunistička heroina, jer je bila konzervativna, katolik, brat njenog muža je odbijao da bude ministar u Titovoj vladi, a da je, sa druge strane, Tito, kao i drugi evropski lideri morao da se odluči kako će se odnositi prema fašizmu u zemlji.

„Odluka je pala, kao i u Austriji i Nemačkoj, da se što manje govori o tome, kako ne bi bilo razdora u društvu. Tek sada, 70 godina kasnije, možemo o tome da pričamo“, primećuje Kues.

Na opasku da se čini da nikad nije bilo pogodno vreme da se delo Diane Budisavljević uvrsti među najsvetlije stranice istorije i podseti na razmere zločina kome se ona hrabrošću i humanošću usprotivila, pa je tako i njen dnevnik u Hrvatskoj 2003. štampan u samo 700 primeraka, Kues kaže: „Nakon pada komunističkog režima, posebno u Hrvatskoj na čelu sa Franjom Tuđmanom i HDZ-om, došlo je do skretanja udesno i nije bilo volje da se priča o ustaškim zločinima. Naprotiv. Nažalost, i danas je tako“.

Sve više fašista u Blajburgu

On navodi da stanuje nedaleko od Blajburga i da svake godine viđa povorke fašista u tom gradu.

„Nisu tu samo hrvatski fašisti i političari, već i austrijski, nemački, češki, poljski, fašisti koji dolaze iz cele Evrope. Mislim da će narednih godina biti još gore, jer smo trenutno suočeni sa pomeranjem u desno u celoj Evropi. Zato je važno da se govori o takvim herojstvima, kao što je Dianino, koja je ustala protiv fašizma i nešto preduzela“, kaže on.

Kues kaže da je priča o Diani potrebna i Srbima i Hrvatima i Austrijancima.

„Mora se o tome pisati, posebno za nemačko govorno područje, jer u Austriji i Nemačkoj gotovo niko ne zna ko su bile ustaše, ko je bio Pavelić, Luburić“, poručuje pisac.

Na pitanje da li ga je neko kontaktirao od hrvatskih izdavača i ima li zainteresovanih za objavljivanje ove knjige u Hrvatskoj, kaže da za sada nema.

„Možda posle ovolikog interesovanja u Srbiji i izveštavanja o mojoj knjizi neko bude zainteresovan“, kaže Kues.

Dodaje da ga ne iznenađuje činjenica da je Silvija Sabo, kada se pojavio dnevnik, odbila da razgovara sa beogradskim novinarima, koji su publikovali delove njenog dnevnika.

Navodi kako je u početku bila veoma kooperativna i dala mu nemačku verziju dnevnika, međutim, kada je pročitala knjigu, pre izdavanja, bila je veoma ljuta i pokušala je da spreči izdavanje.

„Ne znam šta joj je toliko smetalo. Bilo je naznaka da su joj posebno smetali opisi ustaških zločina. Ali, o tome se mora pisati. Pa, većina ljudi koji su pomagali Diani, bili su katolici, Hrvati, oni su spasavali srpsku decu. Kako ne razume da to gradi mostove između zemalja, a moja je namera da to pokažem“, kaže Kues.

Na pitanje očekuje li da bi njegova knjiga, u kojoj se pominju i kontakti Diane Budisavljević sa Alojzijem Stepincem, mogla u Hrvatskoj da posluži i kao argumentacija za opravdanost njegovog proglašenja za sveca, a što su hrvatski mediji već činili kada se pojavio Dianin dnevnik 2003. Klaus je izričit i kaže da i dnevnik i njegova knjiga pokazuju jasno da Stepinac nije, ili je samo marginalno učestvovao u spasavanju srpske dece.

„On je u više navrata odbijao Dianu. Tek nakon brojnih interevencija je pomagao i sve prebacio na Karitas. On u toj akciji nema gotovo nikakvog udela i njegovo proglašenje za sveca ne bi moglo da se time opravda“, uveren je on.

Kues kaže da sve to može jasno da se vidi i iz dnevnika.

„I u svojoj knjizi jasno kažem da je Stepinac podržavao ustaški režim. Oni su sebe definisali kao katoličke fašiste. Veliki delovi hrvatske katoličke crkve učestvovali su u velikom sistemu NDH, pa čak su i franjevci ubijali u Jasenovcu“, navodi Kues.

On napominje i da mu je bilo veoma teško da piše ovu knjigu, posebno one delove koji su se odnosili na koncentracione logore.

Na pitanje može li, osim toga što je napisao Dianinu listu, da još nešto učini za Dianu Budisavljević, da u Austriji prenese priču o njoj, podstakne svest o tome kako je iz okrilja njegovog naroda izašla tako velika heroina i tako veličanstveno ljudsko delo, kaže da se trudi.

„Svi pokušaji posthumnog odavanja pošte su do sada bili neuspešni. Ne mogu to da razumem. Postojala je ideja 2014. da se jedno obdanište nazove po njoj, ali političari nisu mogli da se dogovore. Izdavačka kuća želi da postavi tablu na njenoj kući, ali ni to nije uspelo. Pitam se šta se može imati protiv jedne žene koja je spasila više od 10.000 dece. Ne razumem to“, kaže Kues.

Srbija u zapadnoj Evropi ima loš imidž

Uz ogradu da je pitanje možda delikatno, pitanje za Vilhelma Kuesa bilo je i da li je, možda, jedan od razloga što Dianino herojsko delo nikada nije dobilo priznanje koje zaslužuje to što je pomagala Srbima i spasavala srpsku decu, Klaus, kaže da veruje da je tako.

„Srbija u zapadnoj Evropi ima loš imidž. Posebno u Austriji, gde se od malena uči parola iz Prvog svetskog rata ‘Srbija mora umreti’. Mediji su i za vreme ratova u Jugoslaviji Srbe prikazivali kao zločince i loše momke“, kaže on.

Njegov cilj je, kaže, kako kroz ovu knjigu, tako i tekstovima koji će uslediti, da popravi taj imidž, da pokaže da Srbi u Prvom svetskom ratu nisu bili agresori.

Dodaje i da u odgovoru na ovo pitanje ne može, a da ne pomisli na Milorada Pavića.

„Veliki srpski pisac je rekao: ‘Da nisam Srbin odavno bih dobio Nobelovu nagradu’. Verujem da je bio u pravu“, konstatuje Kues.

Veruje, ipak, da će njegova knjiga pomoći da se sazna istina i pobedi zaborav, a ime Diane Budisavljević postane poznato koliko i ime Oskara Šindlera.