Zašto pišem

Piše: Slobodan Milić

Danas, kad okeani i mora na obale svetske izbacuju tone i tone stiholike prozodije – stiholikog otpada, ja sam se drznuo da pišem onako kako su pisali najznačajniji srpski, ruski, ostali slovenski pesnici i metafizičari engleske poezije XVII veka. Koristeći metar i rimu, klasične stihove i strofu.

Još od malenih nogu privlačila me lepota koju sam zapažao u spoljašnjem svetu u tzv. stvarnosti. Skladnost i ritam, alegorije i metafore narodnih pesama, maštarije i raspričanosti naših narodnih pripovedaka, koje sam slušao od roditelja, uvrežili su se u mojim osećanjima, duši i duhu, i od toga ne želim da se oslobodim. A i ne mogu, pa pišem da bih se nadovezao na lepotu i istinu koje su ugrađene duboko u meni iz tih drevnih priča i pevanja. Nisam rođen da pratim pomodnosti u poeziji, jer sve su to prevare, opsene i laži. Stekao sam ogromno iskustvo, pre svega emocionalno, nacionalno i patriotsko, slušajući narodne pesme i priče oko ognjišta ili šporeta, posebno za studenih zimskih noći koje su se belele od mesečine ili snežnog pokrivača ili me hvatala vrtloglavica od njihovog pomešanog sjaja. Radnje priča i pesama razlegao sam po talasastoj snežnoj belini pritisnutoj zimskom težinom, bile one stvarne ili natprirodne. Mnogo sam voleo priče o đavolima, vešticama i svim drugim bajkovitim bićima, pri tome sam se strašno plašio, nisam smeo proviriti nos kroz vrata da pogledam u noć.
Tada je počelo nešto da me goni da se latim pera iako još nisam znao da pišem. Izmišljao sam pesmice ili pričice – bajke, i tobože ih zapisivao kružeći olovkom nad papirom, a majka bi se smejala mojoj dosetljivosti. Još se sećam kosih tankih, uspravnih debelih, nadesno savijenih. Divio sam se i zanosile su me šare ćiriličnih slova poređanih kao neki biseri u stihovima narodnih pesama, posebno prvo slovo koje je bilo izrazito veliko i izrezbareno i najčešće obojeno u crveno. I sada često u sećanju kruže stihovi uz muziku nezgrapne vejavice i pucketanje, i te ogromne reči grupisale su se negde u meni i znao sam da će jednog dana buknuti u vidu ružičnjaka ili cvetne aleje.

Tada je u meni počelo da kuca bilo, bilo – demijurg, počela je da bije narodna pesma, priča, zagonetka, počelo je da bije bilo istorije srpskog naroda.
Kada se naruši moja unutrašnja ravnoteža, ravnoteža duše i spoljnjeg sveta, stvarnosti nasrtljive i misli, ruka posegne za perom i nastaje pesma. Tu ravnotežu kod pesnika uglavnom narušavaju „radost i stradanje“, jer pesnici moraju podjednako da se raduju i da stradaju. Nema teže tamnice i lakše muke od pisanja stihova. To je prava unutrašnja borba i rvanje sa čuvenim kamenom unutar sebe. A ako pesnika ne goni neki đavo da piše, bolje da ostavi pero, jer davno je rečeno da je pesnik u službi đavola.
Pitanje za koga pišem, pre svega, kome upućujem ovo što pišem, glavne su moje dileme, a to su pitanja svakoga pesnika. Ja sam, biću iskren, mnogo puta zastajao i pitao se za koga pišem.
Pišem za sebe suprostavljajući se nasrtljivoj stvarnosti koja je jedina konstantna kao vreme i prati čoveka od kolevke do danas, do odlaska. Ona jedino ugrožava njegovu unutrašnju stvarnost. Pišem i za one koji će reći da isto misle ovako kako sam ja napisao. Pišem iz unutrašnje potrebe i tuge jer neka sila gura onaj veliki kamen u meni samome i deo energije velikog rada pretvara se u reči, rečenice, pesme. Pišem iz neobične i nepoznate ljubomore prema Bibliji i Dostojevskom. Pišem jer mi se čini da upravo to nije napisano.
U svetu su se dogodile velike promene, ne samo u poslednje vreme, koje su posejale mnogo više zla nego dobra, pa je ta istorija i negativno delovala na samu poeziju. Dogodile su se, dakle i brze promene u traženju novog izraza, forme, jezika, ideja, a što je najglavnije rađa se novi jezik. To sve čitalac nije mogao da prati jer je ponuda bila nasrtljiva i nerazumna, a on, čitalac naviknut na postepeno ulaženje u poeziju. Pesnici, za razliku od filozofa koji ruše prethodne sisteme, nastavljaju gde su drugi stali.
Savremena srpska poezija, barem ona koja nas zapljuskuje iz novina i časopisa, počinje sa ledine obrasle u korov, mahovinu i zakržljale drače, a koja sama po sebi mora biti zakržljala i nikakva. Ovde moram da naglasim da pojedini istaknuti kritičari stavljaju naglasak na ovakvu poeziju s obzirom da su plaćeni od „demokratskih“ mentora sa strane, kako bi se stekao utisak da Srbi nemaju poeziju i da se silni epski oganj ili pritulio ili potpuno ugasio.
Stvarnost koja nas pritiska, koja je nasrtljiva i nemilosrdna, ne može ni u poeziji da izrodi ništa dobro jer pesnik se, tražeći nova sredstva i izraze, izgubio: samo retki daju nešto novo a njih je danas, i kod nas i u svetu, malo.
Današnji kritičari, umesto da obznane da današnju poeziju satriješe ugledanja, podražavanja, a pre svega nerad, krivce traže među čitaocima. A čitalac je nemoćan da probije debelu magluštinu koju je stvorio tzv. slobodni stih, sečena proza, stiholika prozodija. Današnja poezija nema onaj minimum sadržaja sa izvesnim emocijama.
Takozvani i samozvani novi kritičari tvrde da se sam prostor poezije smanjuje i da je sve manje mesta za pesmu, što nije tačno jer je njen prostor od njenog početka do danas isti: suština i tajna pojave i postojanja.
Kada sam imao pet godina pitali su me šta ću da budem kad porastem i šta bi voleo u životu da postanem, kazao sam da bih voleo da pišem kao Marko Miljanov.
Postao sam kakav-takav pesnik, postao sam ono što sam želeo, što sam morao da postanem po nekom nevidljivom usudu, od detinjstva, i stigao sam zahvaljujući tome što sam uvek pisao ono što mislim i osećam.

S.M.