Зашто Побједа лаже?

Пише: Горан Даниловић

Данас сам почаствован цијелом насловном страном „Побједе“! Наслов мојег реаговања је плеонастичан, скоро пјеснички.

Предано ме истражују и, наравно, навикли смо, преданије лажу. Наводно, ја сам „кадија“ који и тужи и суди. Без устезања оно што ја могу рећи за „Побједу“, није оргинално моје; прије више од три деценије један универзитетски професор из Црне Горе устврдио је да је то „најгора новина свих наших народа и народности“! Нажалост, тако је и данас.

Испитују начин на који сам постављен за вд директора Агенције за контролу и обезбјеђење квалитета високог образовања и наравно, потом, за директора у редовном мандату. У оба случаја лажу, а било би право чудо да је другачије.

Морао сам, опет наводно, имати положен стручни испит? Да сам морао имао бих, али незналице не умију да читају основне законске текстове.

Новинар има знања, па и општег, таман колико и његов директор. Те, некада државне новине, дошле су до нивоа да им се испоручи текст који пишу полуписмене сподобе, које , успут, немају лично образовање, али се баве Агенцијом на чијем сам челу.

Ево неколико јасних порука за господу из поменутог дневног листа, финансираног од покраденог државног новца, од шверца цигарета, нафте и дроге;

Попут неких од вас ја нисам шверцовао ни своју ни туђе дипломе;

Моју каријеру, посланичку, политичку, новинарску или било коју професионалну, нису подупирали криминалци, УДБА, статиси и белосвјетске протуве.

Ја нисам купио отпатке са „господаревог“ стола молећи за мало мрвица и милости;

Мој претходник на мјесту директора у Агенцији био је ДПС-ов посланик и један од највиших функционера локалне власти у Будви, па га „Побједа“ никада није истраживала;

Нисам прилагођавао Статут Агенције или акт о систематизацији себи или ближњим својима – Систематизацију, иако сам имао право, нисам измијенио ни у једном слову, а Статут Агенције је мијењан само у дијелу усаглашавања са Законом о државним службеницима и намјештеницима. И по старом Закону, без измјена, испуњавао сам све услове да будем одређен за вд директора, а онда и изабран на конкурсу;

Нисам ја, него „хонорарни шпијуни хонорарног шпијунског листа“, покушавао да се домогнем мјеста директора без знања. На конкурсу сам био прворангирани, а на интервјуу који је потом био законска обавеза, тражио сам од тадашњег министра да уколико нисам првопласирани не будем предложен за функцију без обзира на било какве додатне законске могућности.

Мој противкандидат, иако, нажалост, са академским звањем, испоставило се да је показао врло „скромно“ знање и имао значајно мање бодова од мене. То га није спријечило да са групом „лелекача“ и „академика са Интернационалног универзитета из Новог Пазара“ покуша да се ипак домогне мјеста директора, односно, да преко једног „конобара“ из Владе, пренебрегне резултате тестирања и задиректори се. Покушао је, али нису сви у Влади били спремни да учине тако нешто.

Када ме истражује билтен који служи као огласна табла организованог и политичког криминала радујем се; то је знак да сметам квази-новинарима, набијеђеним интелектуалцима, незналицама, чаушима најгрднијих политика, преплаћеним и претплаћеним патриотама, привесцима подземља и хајкачима на честити свијет.

Када ме прозива билтен најнижиих побуда и када бесомучно лаже, утјеши ме увијек она прекорна ријеч људи који у сваком злу виде траг добра: „шта би радио мој Даниловићу да те ови хвале“?

Појединци, гдје год их је разврстало вријеме – у билтене, предузећа или мишје рупе таворења, у оваквим, смутним временима, помисле да ће поново њихова ера и да ће опет њихове услуге бити на цијени.

Данас сам на мети ја, а сјутра ће бити ко год од оних који се нису савијали. Нису ни онда када је глава оних других била тамо гдје честити људи нису стављали ни чизму.

И за њих и за мене утјеха је што нас „грдни“ не може нагрдити, нити ће се опрати клеветајући боље и другачије од себе.

Знамо се, а то је за многе трајна коб и зла срећа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: