Zašto pokretanje međudržavnog spora protiv Crne Gore pred Evropskim sudom u Strazburu zbog Zakona o slobodi vjeroispovijesti ne predstavlja miješanje u unutrašnje stvari, već obavezu

Piše: Predrag Savić, član Pravnog savjeta IN4S

Srbija i druge zemlje imaju pravo da tuže zbog kršenja prava i osnovnih sloboda

Šta država Srbije može da preduzme u cilju efikasnije zaštite i sprečavanja daljih gaženja prava Sprpske pravoslavne crkve, srpskog naroda i ostalog pravoslavnog življa u Crnoj Gori, a da se to ne oceni kao mešanje u unutrašnje poslove druge zemlje!

Među mnoštvom ideja kako pomoći ugroženom narodu i SPC, zaboravljena je mogućnost pokretanja međuržavnog spora po osnovu člana 33 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju su ratifikovale Srbija i Crna Gora, i koja taj način postala sastavni deo pravnih poredaka u obe zemlje! Uz to Evropski sud u Strazbuuru je svojevrsni naddržavni ustavni sud!

Baš Evropskom konvecijom nastupila je prava revolucija u zaštiti ljudskih prava u modernom evrospkom zakonodavstvu. Poznato je da su klasično poimanje međunarodnog prava i državne suverenosti nebrojeno puta tokom istorije pokazali svoje slabosti!

Kada je reč o ostvarivanju ljudskih prava, uz pomoć Evropske konvencije i Evrospkog suda u Sgtrazburu (ima bitne nadlećnsoti iz ustavno-pravne zaštite) stvorena je cela nova grana prava pod nazivom „evropsko preavo ljudskih prava“! Uz pomoć ove grane prava sazrevala je svest da se ona moraju obezbediti pojedincu i protiv odluka sopstvene države i drugih članica Saveta Evrope.

Naddržavni sud

Uvereni u to da osuda nepoštovanja ljudskih prava i sloboda ne sme naići na prepreke oličene u državnim granicama, pisci Evropske konvencija uspostavili su prvi naddržavni sud sa nadležnošću da sudi državama za povrede ljudskih prava i sloboda.

I mada sve to ličillo na utopiju, ove ideje su zaživele, nekada sa više a nekad sa manje uspeha. Tako je stvoren mehanizam delotvorniji od ostalih, koji menja ustaljena mišljenja i praksu tradicionalne neefikasnosti međunarodnog prava, čija se nemoć neogleda toliko u neizbežnosti njegove posredne primene, angažovanjem državnog aparata, koliko u činjenici da su naddržavne instance i procesi predviđeni da stvaraju i štite međunarodno pravo još uvek slabrazvijeni.

Ne tako davno, Herbert Hart je pisao da međunarodnom pravu, u odnosu na nacionalno, nedostaju ne samo sekundarna pravila promene i presuđivanja, iz kojih proističu zakonodavstvoi sudstvo, već i unifikujuće pravilo prepoznavanja koje određuje izvore prava i opšte kriterijume identifikovanja njegovih normi.

Evropski sud koji je, na međunarodnom planu, doskora prednjačio po svojoj efikasnosti, opovrgava Hartovu tezu o nepostojanju aparata sekundarnih normi van okvira države i sve više podseća na kakav naddržavni ustavni sud.

Nekadašnji sudija Evropskog suda iz Srbije dr Dragoljub Popović, dao je nesumnjivo ogroman doprinos razvoju naučne misli u uvezi primene konvencije, ali i sudske prakse Evropskog suda u Strazburu.

Baš u Popovićevim naučnim radovima ističe se, da se funkcije Evropskog suda, ne svode samo na filtriranje pojedinačnih predstavki, posredovanje u postizanju prijateljskog poravnanja, prikupljanje dokaza i presuđivanje u slučaju kada je pojedinac tužio državu.

Jedna država može podnijeti predstavku protiv druge države

Naprotiv, Evropski sud ima značajna ovlašćenja kada su u pitanju i međudržavni sporovi i baš zbog toga je osnažena njegova nepisna uloga kao nadržavnog ustavnog suda.
Na osnovu člana 33 Evropske konvencije utemeljene su državne predstavke (tužbe) kada jedna Visoka strana ugovornica ukazuje Sudu na povredu odredaba Konvencije za koju smatra da se može pripisati nekoj drugoj Visokoj strani ugovornici.

Jedna država može podneti predstavku protiv druge države i kada nisu u pitanju državljani neke od država ugovornica Evropske konvencije, ili čak u slučaju povrede prava državljana države protiv koje je predstavka uperena. U tom smislu, međudržavna predstavka je actio popularis. To znači i da sve druge države članice Saveta Evrope, a ne samo Srbija, imaju pravo da pokrenu postupupak za ocenu nezakonitosti, neustavnosti i ptorivpravnosti crnogorskog Zakona o slobodi vjeroispovesti bez ograničenja i sumnji da se upliću unutrašnje stvari druge države!

Neki autori i poznavaoci „Evrospkog prava ljudskih prava“ navode, da se čak može reći da se u međudržavnim sporovima Visoke strane ugovornice stavljaju u poziciju javnog tužioca koji nastupa u opštem interesu, braneći pozitivne teokvine savremenog evropskog zakonodavstva i to pred Velikm većem od 17 Evrospkog suda.

Naime, nije potrebno da država koja pokreće postupak bude „žrtva” ponašanja druge države, niti je ona u obavezi da imenuje konkretna lica-žrtve navodnog kršenja konvencijskih prava. Dovoljno je da ukaže na zakonodavstvo ili administrativnu praksu druge Visoke strane ugovornice koji su u neskladu sa Evropskom konvencijom.

U slučaju Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavka br. 5310/71, presuda od 18. januara ). Sud je istakao da „povreda odredaba Konvencije” može da proistekne i iz činjenice da se zakonom uvode i dozvoljavaju mere koje su u nesaglasnosti sa zajemčenim pravima i slobodama.

Da bi Sud osudio jednu državu neophodno je da se osporenim zakonom nedvosmisleno narušava prava i slobode iz Evropske Konvencije. U slučaju Zakona o vjerskim slobodama ateško je i pobrojati sva kršenja ustavnih i načela koje štite Ustav Crne Gore i Evrospka koncvencija.
U formalnom smislu sporna je procedura. Zakon je usvojen a da je predhodno pohapšena sva opozicija u parlamentu. Zakon je usvojen običnom većinom glasova, a ne dvotrećinskom većinom u skladu propisom iz člana 91. stav 6, Ustava Crne Gore, koji propisuje da kada se odlučuje o imovini stranog lica nije dovolja obična već kvalifikovana većina.

Ovde je u pitanju imovina SPC, a ona je u Crnoj Gori strano pravno lice i za usvajanje o pljački-preknjižavanjem imovine SPC trebala je dvotrećinska većina glasova.

I da to sve ostavimo po strani, predmetni zakon je najočigledniji izvor nepravde, nepravičnosti, nezakonitosti, neustavnosti sastanovištva maaterijalnog prava. Sa njim se ruši pravni poredak Crne Gore, izaziva njaviši stepen pravne sigurnosti. Evrospki sud i njegovo Veliko veće od 17 sudija ne bi imali težak posao da identifikuju i osude brojsna kršenja prava i sloboda iz Evropske konvecije.

Ovim zakonom se krši pravo na imovinu garantovano je članom 1. Prvog Protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.
Pomenuti protokol predviđa :
„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predvđenim zakonom i opštim načelima međuunarodnog prava.“

Sudska praksa je proširila ovo pravno pravilo i pod pravom na mirno uživanje imovine stvoren je jedan koncept rukovođen idejom da namera Konvencije nije da garantuju iluzorna, teorijska prava, nego prava koja se efikasno sprovode i štite, Sud se zauzima za princip praktičnih i delotvornih prava. Evropski Sud je u svom tumčenju stvorio autonmni koncept imovine, nezavisan od formulacija koje su zastupljene u nacionalnim pravima.

Autonomni pojam imovine izgrađen u praksi Suda prevazilazi sadržinu koju pojam svojine ima u tradicionalnom značenju utemeljonom na rimskom pravu i domaćem pravu Crne Gore, jer donekle se približava širom anglosaksonskom konceptu, s obzirom da ne obuhvata samo pravo svojine, već čitav niz imovinskih prava. Sve to nikako ne ide u prilog crnogorski predlagačima Zakona o vjerskim slobodama. Jer kada se uporedi koncept imovine koji oni zastupaju u premetnom predlogu Zakona sa stavovima iz tako stvorenog modernog evropskog koncepta prava na mirno uživanje imovine, izgleda se crnogorski zakodavac grubo poigrava sa svim demokratskim i pravnim načelima.
Zna se da je Evropski sud je izgradio i bogatu praksu u vezi zabrane diskriminacije iz člana 14 Evrospke konvencije kada u pitanju status verskih zajednica i pojedinaca.

Za nas u regionu najpoznatiji je slučaj Saveza crkava Riječ života protiv Hrvatske, iz 2010. godine, gde Evropski sud presudio da je prekršen član 9 Konvencije koji garantuje slobodu mišljenja, savesti i vere i član 14 Konvencije.

Suština spora je bila u tvrdnji da je Vlada sa drugim verskim zajednicama zaključila sporazum ali, ne i sa Savezom crkava pod imenom Riječ života. Sličnost sa aktuelnom situacjom u Crnoj Gori i i izbegavanjem sporazuma o imovini jedino sa Mitropolijom je više nego uočljiva. Evropski sud presude donosi na osnovu svoje sudske prakse i presadana!

U oblasti duhovnih sloboda iprava proučavaju se mnoge presude u kojima su države potpisnice nezakonito ograniočavale slobodu ispovedanja vere. Odredbe o registraciji verskih zajednica iz crnogorskog zakona su, takodje, vrlo sporne i teško održive sa aspekta prakse evrospkog suda.

U tim presuda se podstiče pluralizam, tolerancija i otvorenot duha, kao oznake demokratskog društva, a ne zabrane i ograničenja u vezi imena verskih zajednica!
Ono što je izvesno niko i nikada još u modernoj Evropi, a ni u praksi Evropskog suda u Strazburu, nije imao slučaj da se preknjižavanjem upisa u Katastru stiče imovina, niti da se odlukom vladujće patrije i državnih organa stvara nova crkva, koja još u svom nazivu nekanonski i necivilzacijski zloupoterbljava pojam – pravoslavlja!

U svojoj naučnoj studiji „Evrospko pravo evroskog prava“ dr Dragoljub Popović, navodi da je pred Evropskim sudom više od 90 odsto pojedinačnih predstavki i da je tako glednao srazmerno mali međudržavnih tužbi. U međudržavnim sporovima najpoznatije su presude koje Veliko veće od 17 sudija Evropsko suda donelo u slučajevima: Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva 1978. i u slučaju Kipar protiv Turske iz 2001. godine.

Jedan od dobrih poznavalaca ove oblasti prava, tvdri da se državne tužbe pred Evropskim sudom u Strazburu relativno retko podnose zbog neznanja i neinformasonosti, ali i pogrešnih tvrdnji da se one mogu označiti kao mešanje u unutrašnje stvari druge države!

Sve članice Saveta Evrope ratifikovale su i uvrstile u svoje domaće zakonodavstvo Evropsku konvenciju i takvoj situaciji niko ne može da se poziva na mešanje u unutrašnju politiku i niti da po tom osnovu osporava nadležnost Evrospkog suda u Strazburu. To je apsolutno netačno jer država tužilac je u obavezi da nastupa u opštem interesu, braneći pozitivne teokvine savremenog evropskog zakonodavstva.

Naime, nije potrebno da država koja pokreće postupak bude „žrtva” ponašanja druge države, niti je ona u obavezi da imenuje konkretna lica-žrtve navodnog kršenja konvencijskih prava. Dovoljno je da ukaže na zakonodavstvo ili administrativnu praksu druge državu koji su u neskladu sa Evropskom konvencijom i to u ime zajedničkih vrednosti i zaštite prava i sloboda!