Zašto propada sport

Uskoro se navršava godinu dana od kada je čovek  koji se trudi da o svemu odlučuje u ovoj zemlji, rešio da se lično  pobrine o sudbini fudbalskog kluba Crvena Zvezda. Potpuno preskačući institucije i procedure, Aleksandar Vučić je sam fomirao krizni štab, u ovom slučaju nekakvu radnu grupu za stabilizaciju Zvezde, u koju je doveo Nebojšu Čovića, Dragana Džajića i svog ličnog poverenika Slavišu Kokezu. Po ko zna koji put u poslednjih desetak godina ponovo smo slušali o novom Zvezdinom početku i o tome kako će se napraviti plan za njen povratak na staze stare slave.

Šta imamo  godinu dana kasnije? Čini se potpunu propast ovog Vučićevog eksperimenta. Sa sportske strane gledano već se vidi potpuni debakl. Zvezda je ispala u ranoj fazi borbe za Ligu Evrope i još jednu godinu Marakana će ostati van evropskih tokova. Međutim u poslednja četiri kola i u domaćem prvenstvu timovi poput Voždovca i Čukaričkog održali su Zvezdi fudbalske lekcije. Trener Zvezde Stojanović, za koga smo u međuvremenu saznali da je kadar izvesnog Miška taksiste, i dalje je na istoj poziciji jer izgleda da niko više i ne želi da dođe u crveno-beli haos. Nesrećni igrači kojima se duguju silne plate, prema pisanju sportskih novinara nemaju ni najelementarnije uslove za trening i život. S druge strane predmet su stalnih uvreda pa i fizičkih pretnji od razularenih i zaštićenih vođa navijačkih grupa koji su toliko moćni da im naređuju i da skinu dresove.

Podatke o  stvarnoj zaduženosti kluba saznaćemo  kao i u ranijim slučajevima  tek kad se i ova uprava pomeri pa dođe sledeća. Po svemu sudeći odnosi u upravi kluba su daleko od idelnog i tek povremeno u javnost izbiju sukobi između različitih klanova. Ova uprava je još više od ranijih obeležena političkim uticajem. Mnogi istinski prijatelji Zvezde tvrde da se ništa nije promenilo jer glavnu ulogu u klubu i dalje vodi čovek koji je najpre uništio košarkaški klub Crvena Zvezda, a zatim već godinama vedrio i oblačio i u fudbalskom klubu. Uprkos svemu on je sa  novom vlašću još više napredovao pa  se čak pominje i kao potencijalni kandidat najmoćnije stranke za gradonačelnika, dok u međuvremenu pokušava da preuzme i pod svoju kontrolu stavi i fudbalski savez Srbije.

U čaršiji  mogu da se čuju i mišljenja teoretičara  zavere koji smatraju kako se sve ovo planski radi da bi se oborila cena domaćih klubova i zatim oni što jeftinije prodali. No, zasad se ne vide potencijalni kupci. Naši „spasioci“ iz Emirata zadali su nam veliki udarac kad su rekli da nisu zainteresovani za Zvezdu. Ruku na srce, odavno nismo slušali ni o Al dahri, ali to je neka druga priča. Zanimljivo je da se o svemu ovome, kao i o pitanju vlasništva nad stadionom JNA ne oglašava onaj od koga se to najvšie očekuje, ministar sporta.

U svakom slučaju problemi našeg sporta su strukturni i ne mogu se rešiti čarobnim štapićima. Iskustvo Zvezde iz ovih godinu dana dobro pokazuje kuda nas vodi voluntarizam i ideja da se preko noći sve može rešiti voljom jednog čoveka. Bojim se da taj model neko želi da primeni i na čitavu državu.

Pravi poblem čini se potencirao je u svom nedavnom intervjuu Duda Ivković. Ceo sistem vrhunskog sporta u dve najmoćnije discipline, fudbalu i košarci pretvara se u poslovni prostor mafije koja pod vidom menadžerstva eksploatiše našu decu. Talentovana deca u Srbiji se potpuno suprotno logici i svetskim trendovima uključuju u pun trenažni proces već sa deset, jedanaest godina. Između dvanaeste i četrnaeste roditelji već moraju da ulaze u nekakve aranžmane sa „menadžerima“ kako bi deca mogla da dođu u pristojne klubove gde se sve više upada baš preko menadžera. Do šesnaeste oni postaju kompletno vlasništvo ovih ljudi koji onda koriste svoje veze, uticaj i novac da svojim klijentima obezbede minutažu ili poziv u reprezantaciju. Brojni slučajvi pokazuju da talentovana igrači ako nisu u vlasništvu uticajnih menadžera uopšte ne mogu da dobiju šansu.

Veliki klubovi  tako postaju protočne stanice koje služe da igrači koji su vlaništvo  menadžera dobiju nekakvu afirmaciju i da ih onda što pre prodaju  bilo kome. Nikoga više ne šokira činjenica da od takvih transfera klub ponekad dobije dvadeset posto dok sve ostalo pokupi menadžer. Deca odlaze neizgrađena u fizičkom, sportskom i najviše ljudskom smislu jer se njima niko ozbiljno ne bavi. Od toga trpe svi, i klubovi, i deca i roditelji, i društvo i konačno reprezentativni sport. Vlada Radmanović, jedan od najvećih talenata u Evropi u poslednjih petnaestak godina, završio je karijeru a da ništa nije dao reprezentaciji. Šta reći o Miličiću, Aleksandrovu i destinama takvih momaka? A onda se pitamo zašto Srbija već više od deset godina nema izgrađenog vrhunskog košarkaša i zašto za repreznetaciju nema ko da igra.

Naš sport  je danas prava slika i prilika  situacije u državi i društvu. Šminkanjem se mrtvac neće oživeti, a propaganda bolesti ne leči.

Miša Đurković