Zašto služiti u razorenim hramovima?

Veličanstveni i prelepi hram Hram Petra i Pavla na čistini Jedlevo (Rusija), koji je sagrađen u ruskom stilu, vidi se iz daljine. On uvek lepo ispada na fotografijama bez obzira na to da li su u pozadini izorane njive, smaragdno zelenilo ili polja suncokreta. Zato leti ovamo često dolaze ljudi koji rado fotografišu živopisna napuštena zdanja. Da, Petropavlovska crkva je danas polusrušena i nalazi se posred polja u doslovnom smislu reči. Mesto na kojem se nalazi danas se obeležava kao čistina Jedlovo. Ne selo sa crkvom ili bez crkve, već čistina. A to znači – mesto na kojem odavno niko ne živi.

Dana 20. jula, prvi put nakon skoro čitavog stoleća, u Petropavlovskom hramu je služena Sveta liturgija. Služio ju je simbirski i novospaski Mitroplit Longin. Zašto bi neko služio u polusrušenom hramu pored u čijoj blizini nema, a najverovatnije više neće ni biti čak ni zapuštnog sela? Verovatno je to pitanje koje ljudi ovih dana najčešće postavljaju.

Ali prvo da kažemo nešto o istorijatu Petropavlovske crkve, premda se o njemu zna vrlo malo.

Selo Jedelovo na rečici Jerusalimki je oko 1675. godine osnovao knez A. P. Jedelov. Njegov sin, I. A. Jedelov je 1729-1737. godine sagradio seosku crkvu u čast apostola Petra i Pavla i selo je promenilo naziv u Petropavlovsko, „A i Jedelovo“, koje je ulazilo u sastav Bujinskog sreza Simbirske gubernije.

Drvena crkva je izgorela pred kraj XIX veka i 1895. godine je na njenom mestu sagrađen novi kameni hram po projektu simbirskog arhitekte V. L. Ivanovskog koji se čudom sačuvao do danas. Crkveni klir se sastojao od sveštenika i dvojice crkvenjaka. Od 1863. godine u Petropavlovsku je radila državna škola. U selu je 1913. godine bilo 127 kuća sa 883 seljana.

U selu je 1922. godine otvoreno društvo kolhoznika „Savršenstvo“. Ima svedočanstava o tome da je bilo pokušaja da se hram sruši, ali da je opstao. Nema podataka o tome da li su ga kolhoznici koristili, ali nema ni tragova pregrađivanja ili adaptacije za bilo kakve ekonomske potrebe. Krajem 1960-ih i početkom 1970-ih godina kolhoz je počeo da propada, a Jedelevo je počelo da izumire. Objedinjeno je sa susednim selom Novi Maklauši. Kad je tamo prebačena jedelevska škola u selu više nije bilo posla i stanovnici su ga napustili. To se desilo 1973. godine. Od starinskog i velikog sela ostala je samo napuštena Petropavlovska crkva posred sela i isto tako polurazrušenog groblje…

Nekoliko dana pre službe pravoslavni dobrovoljci su očistili hram i prostor oko njega.

– Oko hrama su bili žbunje i korov. I unutra je trebalo sve očistiti. Po blagoslovu vladike pozvao sam naše majnske parohijane i pozvali smo pravoslavnu omladinu iz grada. Okupilo se više od dvadeset ljudi. Očistili smo uz Božiju pomoć: pokosili smo travu i posekli smo drveće i žbunje. Stvorili smo minimalne uslove da bi se ovde moglo obaviti bogosluženje, kaže namesnik Majnskog okruga jerej Arsenie Rozin.

Parohijani hramova iz Uljanovska i radničkog naselja Majna (današnja čistina Jedelevo se nalazi u Majnskom rejonu), kao i stanovnici susednih sela su se 20. jula okupili na bogosluženju.

Služba u oskrnavljenom i zabačenom hramu, kako kažu učesnici u njoj, istovremeno izaziva i radost i tugu. Niko nije mogao da ostane ravnodušan, posebno kad su se uznosile posebne molbe „za počivše stanovnike sela ovog, sve one koji su na ovom mestu sahranjeni“ – odnosno, za sve ljude koji su nekada živeli u napuštenom gradu, za sve one koji su se molili i služili u ovom hramu. A posle Liturgije je služena litija po Vaskršnjem činu i čulo se: „Hristos voskrese!“

– Za mene je putovanje ovamo imalo vrlo veliki značaj, – kaže stanovnica Uljanovska Svetlana Kočetkova. – Ovamo su došle tri generacije naše porodice: ja, kćerka, njeni muž i deca. Često obilazimo sveta mesta, ali obično uređena: Sergijevu lavru, Divejevo, naš Žadovski manastir… Naravno, ovde u polurazrušenom hramu, utisci su posebni. To je nesreća cele naše zemlje: nažalost ima vrlo mnogo ovakvih hramova. Toliko bih želela da se ovde jednoga dana ponovo pojavi život i da se čuju molitve koje se uznose Gospodu našem Isusu Hristu…

Posle službe Mitropolit Longin se obratio svima onima koji su se u Petropavlovskom hramu okupili molitveno i s nadom u njegovu obnovu:

– Svaki razoreni hram je bol za svakog vernika, između ostalog, i za mene. I to je ogroman problem cele Ruske pravoslavne crkve. Uništavanje našeg naroda počelo je upravo od pokušaja da se u njemu unište vera i Crkva. U periodu 1920-1930-ih godina bili su zatvoreni praktično svi hramovi i manastir. Boljševici su čitave oblasti proglašavali bezbožnima i jedna od njih bio je „zavičaj Iljiča“ – naša Uljanovska oblast. Ljudima su govorili: „Popovi su vas plašili i varali, a mi ćemo sad zatvoriti sve crkve, isteraćemo popove i monahe i živećemo kako mi hoćemo!“ Zatvorili su, isterali su i počeli su da žive… I dočekali smo to da danas vidimo prazna sela. A selo je koren nacije. Ljudi koji žive na svojoj zemlji i koji se bave zemljoradnjom u doslovnom smislu čine koren svake zemlje.

Veoma bismo želeli da svi napušteni i razoreni hramovi budu obnovljeni. I ova predivna Petropavlovska crkva. Zdrav razum kaže: „A za koga?“ Pa ovde niko ne živi, ima četiri kilometra do najbližeg sela… Ali pošto hram i dalje stoji, pošto je preživeo sve peripetije HH veka, to znači da postoji volja Božija da se on sačuva i da je nekome potreban. Ja u to verujem.

Treba podsećati da su se hramovi gradili kako bi se Bogu uznosile molitve. Hram živi od bogosluženja. I ako se u njemu obavlja služba, to znači da se bez obzira na sve – na štetu koju su mu pričinili vreme i ljudi, na skrnavljenje i na odsustvo stalnih parohijana – život ovog hrama nastavlja. Želim da on živi. Zato služim ovde i želim da služim u svim takvim crkvama na teritoriji oblasti u kojima se to može činiti.

U mnogim slučajevima još uvek nije moguće da se u potpunosti obnove istorijski razoreni hramovi, ali ćemo se truditi da ih konzerviramo kako bismo sprečili dalje propadanje.

Pomolite se, braćo i sestre, da Gospod pošalje ljude do kojima je je stalo, u čijem srcu će se rasplamsati bol i tuga zbog oskrnavljenih svetinja našeg grada. Molim vas da se pomolite da Gospod pošalje delatnike na Svoju njivu. Veoma želim, ne samo da hramovi budu sačuvani i restaurirani, već i da se ljudska srca promene, da se ljudi vraćaju Bogu. To nije sramota i nije strašno. Ako u osnovi života svakog čoveka i društv bude vera u Boga, naš život će biti drugačiji. Volećemo svoju domovinu, poštovaćemo svoje roditelje, a roditelji će se brinuti o svojoj deci. Činimo sve ono dobro što čoveka čini čovekom, a narod narodom. Neka bi dao Bog da se to ostvari!

Natalija Gorenok

Foto: Andreja Gutinina

Sa ruskog Marina Todić

Izvor: Pravoslavie.ru/Mitropolija crnogorsko-primorska