Zašto su Rusi uzdržani prema pobedi Trampa

Piše: Igor Damjanović

Za razliku od mnogih svetskih lidera koji su odmah čestitali Donaldu Trampu, ruski zvaničnici i javnost su na njegovu pobedu reagovali znatno uzdržanije. Predsednik Vladimir Putin nije uputio zvaničnu protokolarnu čestitku, već je to uradio posredno, odgovarajući na pitanje ruskog novinara tokom redovnog godišnjeg panela na Valdaj klubu. Ovakva reakcija ruskog predsednika je i očekivana, jer su od eskalacije sukoba s Ukrajinom u februaru 2022. zapadni zvaničnici s njim obustavili komunikaciju. Putin je u odgovoru na novinarsko pitanje, čestitajući Trampu, istakao da će „raditi sa svakim šefom države kome američki narod veruje”, kao i da su Trampovo ponašanje i podizanje ruke tokom pokušaja atentata „ostavili utisak na njega” i da je u pitanju – hrabar čovek.

Putin je rekao i da je spreman za kontakt s Trampom, pa čak i da mu nije problem da ga i sam pozove. Otvoreni smo za saradnju sa SAD, ali lopta je više na njihovoj strani, jer mi te odnose nikada nismo kvarili, objasnio je Putin i izrazio uverenje da će odnosi dve zemlje jednom ipak biti obnovljeni.

U vanrednim okolnostima Tramp se poneo ispravno, kao pravi muškarac, dodao je Putin. Ocenio je da je tokom prvog mandata Tramp strahovao da ne načini neki suvišan korak ili da ne kaže nešto suvišno.

„Šta će preduzeti u drugom mandatu, nije za sada poznato. Ali, njegove izjave o nameri da obnovi odnose s Rusijom i okonča sukob u Ukrajini zaslužuju pažnju”, poručio je Putin.

Jedno od glavnih očekivanja zvaničnika i lidera sistemske opozicije u Rusiji je da će „Tramp trošiti manje novca na Ukrajinu”, što su iskazali bivši predsednik i premijer Dmitrij Medvedev i lider LDPR-a Leonid Slucki. Lideri komunista Genadij Zjuganov i Pravedne Rusije Sergej Mironov istakli su da bi novoizabrani predsednik SAD trebalo „da pozove nacistu Zelenskog da kapitulira”.

Pored većinski uzdržane javnosti i političkog establišmenta, u Rusiji ima i onih koji u pobedi Trampa ne vide ništa dobro. Recimo, poznati pisac i kosmički inženjer Dmitrij Konanjihin, koji smatra da se „republikanci razlikuju od demokrata samo u jednoj nijansi: demokrate insistiraju na momentalnom uništenju Rusije, a republikanci insistiraju da treba prvo da ojačaju i tako lakše unište Rusiju”.

Bez obzira na to što će Trampu, neopterećenom materijalnom i vojnom pomoći njegovih prethodnika, biti lakše da vodi pregovore i uvaži realnost na terenu, niko u Moskvi nema iluzije da će im on na tacni predati Ukrajinu i priznati da su pobedili u ratu. Glavne nepoznanice su kako će se Tramp postaviti prema sukobu i u kojoj meri će odstupiti od svoje pomirljive razumne retorike iz predizborne kampanje. Ne zna se da li će za neke eventualne ustupke u Ukrajini od Kremlja tražiti redukciju političkog partnerstva s Kinom, ili okretanje leđa Iranu, Severnoj Koreji i libanskom Hezbolahu.

Bez obzira na to što je Donald Tramp i tokom kampanje za predsedničke izbore 2016. bio verbalno protiv ulaska Ukrajine u NATO, njegova administracija je Kijevu širom otvarala vrata alijanse i širila vojnu saradnju. Ukrajina je 2017. donela poseban zakon po kojem puna integracija u NATO postaje prioritet spoljne politike, na šta je alijansa odgovorila dodeljivanjem statusa zemlje pretendenta 2018. Godinu dana kasnije, Vrhovna rada usvaja amandmane na Ustav Ukrajine kojima se ukidaju odredbe o vojnoj neutralnosti i eksplicitno apostrofira da „učlanjenje u EU i NATO predstavlja strateški cilj”. Konačno, NATO je 2020. Ukrajini dodelio status „partnera s raširenim mogućnostima”. Političke protokole pratila je i konkretna vojna saradnja, u proseku desetak zajedničkih vojnih vežbi godišnje, pomoć SAD i NATO-a u izgradnji vojne infrastrukture, zajednički projekti u proizvodnji oružja i vojne opreme, itd. Jedan Amerikanac srpskog porekla dobro upućen u tamošnje političke prilike, neposredno nakon što je Tramp izgubio izbore 2020. ispričao nam je da smatra da je naoružavajući Ukrajinu Tramp pokušao da se izbori s klevetama da ga je Putin doveo na vlast. Ove klevete pratile su ga tokom prvog mandata i kampanje za reizbor 2020. i možda i presudno uticale na krajnji rezultat.

U ovom mandatu Tramp više neće morati da brine o klevetama i reizboru, jer treći put, po zakonu, ne može ni da bude biran za predsednika. Takođe, ovog puta u njegovoj administraciji sigurno neće biti proukrajinskih potpredsednika Majkla Pensa i državnog sekretara Majka Pompea, koji su mu nakon poraza na prošlim izborima okrenuli leđa. Pens, koji je početkom godine posetio Zelenskog u Kijevu, ponižavajuće je poražen u trci za republikansku nominaciju. Majk Pompeo proletos je u tekstu za „Volstrit džornal” dao svoje viđenje, veoma optimistično po Ukrajinu, kako bi Trampov plan za okončanje rata mogao da izgleda. Napisao je da će Tramp Ukrajini ponuditi lend-lis program kupovine oružja od 500 milijardi, na račun zamrznutog ruskog državnog novca na Zapadu, članstvo u NATO-u, da nikada neće priznati ruski suverenitet nad ukrajinskim teritorijama, da će nametnuti demilitarizovanu zonu na Krimu… Procene Pompea, imajući u vidu da nema nikakve šanse da se nađe u budućoj administraciji i uzimajući u obzir da se već godinu dana nalazi u bordu direktora „Kijevstara”, najvećeg ukrajinskog mobilnog operatera, ozbiljno nisu shvatili čak ni na Zapadu ni u Kijevu.

U predviđanjima kako bi povratak Trampa u Belu kuću mogao da utiče na rusko-ukrajinski sukob mnogo veću težinu imaju reči budućeg potpredsednika Džej Di Vensa, ili Ričarda Grenela, mogućeg savetnika za nacionalnu bezbednost, ili čak šefa Stejt departmenta. Vens je tokom kampanje pozvao Ukrajinu da se odrekne teritorija koje kontrolišu Rusi, a Grenel je govorio o formiranju posebnih autonomnih regiona i isključio mogućnost prijema Ukrajine u NATO. Mnogi u Moskvi sada se pitaju da li će Vens zaboraviti na uvrede koje mu je proletos uputio Vladimir Zelenski nazivajući ga „radikalom koga ne treba shvatiti ozbiljno”.

Zanimljivo je da će se u novoj Trampovoj administraciji verovatno naći i milijarder Ilon Mask. On je pre dve godine predložio da se proglasi primirje, pa da se nakon godinu dana prelaznog perioda, uz učešće međunarodnih predstavnika, raspiše referendum u ukrajinskim oblastima koje su u celini ili delimično kontrolisali Rusi. One oblasti koje bi glasale za pripajanje Rusiji bile bi međunarodno priznate kao deo njene teritorije, dok bi se oblasti gde bi odgovor eventualno bio negativan vratile pod punu jurisdikciju Kijeva. Poneseni jesenjim uspesima u Hersonskoj i Harkovskoj oblasti, Ukrajinci su Maskove razumne predloge dočekali na nož. Milijarder je bukvalno preko noći od dobrotvora – donatora „starlink” modema – postao državni neprijatelj broj jedan. Rusi su verovatno tada bili spremni da ovo prihvate kao polaznu osnovu u pregovorima, ali malo je verovatno da bi to moglo da im bude prihvatljivo sada, kad se situacija na frontu radikalno menja u njihovu korist.

Dakle, ruska uzdržanost prema pobedi Trampa potiče od neizvesnosti kakva će biti njegova strategija prema Ukrajini i koliko će ona odstupiti od njegove retorike tokom predsedničke kampanje. To što neće morati da brine o reizboru navodi na zaključak da bi odstupanje moglo da bude manje nego 2016, kad je Trampova pobeda nad Hilari Klinton u Moskvi bila prihvaćena s euforijom.

(Politika)