Zašto treba poštovati Rusiju u međunarodnim odnosima ili da li je Zapad “završio” sa Rusijom?

Piše: Dr Vladislav B. Sotirović

Nakon raspuštanja SSSR-a 1991 g., Rusija i ruske studije uključujući i ruski jezik, kulturu i povest su postali za jedno duže vreme ne mnogo popularne oblasti studiranja kao i zanimanja na Zapadu upoređujući sa vremenom Hladnog rata (1949.−1989. g.). Razlog ovakvom trendu je bilo duboko verovanje na Zapadu da je isti jednostavno „završio“ sa Rusijom kao velikom silom nakon rušenja Berlinskog zida i nestanka kako SSSR-a (sovjetske Rusije) tako i Varšavskog pakta. Međutim, geopolitički stratezi na Zapadu a prvenstveno u NATO paktu i Pentagonu su prevideli jednu stvar: nestao je Sovjetski Savez ali ne i sama Rusija koja je od godine 2000.-te doživljavala konstantnu vojno-političku i ekonomsko-finansijsku renesansu nakon katastrofalnih godina (decenije) vlasti Borisa Jeljcina i njegovih euroatlantskih liberala. Verovalo se nakon 1991.-g. da je uticaj Rusije u svetskoj politici i međunarodnim odnosima definitivno eliminisan pa su stoga na zapadnim univerzitetima ukidane katedre, programi i centri za proučavanje ruske kulture, jezika i istorije kao praktično nepotrebni u geopolitičkom smislu.

Međutim, u realnosti su svi oni koji su držali Rusiju za „irelevantnog“ faktora u svetskoj politici i međunarodnim odnosima nakon završetka Hladnog rata bili nevoljno prinuđeni da priznaju da se Rusija nakon Rusko-gruzijskog rata avgusta 2008. g.¹  ipak sigurnim koracima počela vraćati na svetsku političku scenu. Jednostavno, Rusija se „vratila“ i „vraćaće se“ još kao velika vojna, politička i ekonomska sila  (great power) a Vašington i Brisel su mogli samo da konstatuju 2008. g. da su guranjem Gruzije u direktan ratni sukob sa Rusijom samo otpočeli novi Hladni rat u svetskim razmerama².

Rusija kao zemlja ogromnih energetskih rezervi, nuklearne moći, sa obrazovanim i talentovanim žiteljima jednostavno ne može da bude ignorisana od strane drugih pogotovo nakon 2008. g. kada je Moskva otpočela kao velika sila da realizuje svoje nacionalne ciljeve i van sopstvenih državnih granica. U svakom slučaju, postalo je potpuno neodgovorno da se Rusija smatra bar nakon 2008. g. i kratkog rata na Kavkazu kao nekakav pridruženi član američkom novom svetskom poretku (NSP) koji je Vašington kao jedina svetska hipersila uspostavio nakon Hladnog rata. Preporođena Rusija nakon 2000. g. je jasno stavila do znanja da se ima poštovati kao velika evroazijska sila isto kao i njeni nacionalni interesi u spoljnoj politici i geopolitičke aspiracije u međunarodnim odnosima.

Rusija kao velika sila

Poznat je istorijski zakon da se države i njihova moć menjaju vremenom pa samim tim i sistemi međunarodnih odnosa u globalnoj politici. Ipak, u povesti je samo nekoliko država doživelo dramatične i velike promene u relativno kratkom vremenskom intervalu kao što je to slučaj sa savremenom Rusijom u poslednje tri decenije. Rusija se od 1991. g. menjala kao država, nacija i vojna sila što se prirodno odražavalo i na promenu njenog statusa u globalnoj politici i međunarodnim odnosima. Rusija je uspela kao pravna naslednica SSSR-a da mirnim putem drastično transformiše čitav ekonomski i politički sistem za oko dve decenije nakon nestanka Sovjetskog Saveza što je veoma redak slučaj u povesti. Kada je SSSR raspušten 1991. g., Rusija je bila jedna od 15 ustavnih republika koje su proglasile svoju državnu nezavisnost. Rusija je u isto vreme morala i da reformuliše svoju ulogu u svetskoj politici kao potencijalno velika sila koja je izgubila sovjetski status jedne od dve globalne supersile u međunarodnim odnosima. Devedesete godine prošlog stoleća su za Rusiju bile bolan period u svetskoj politici kada je Jeljcinova Rusija izgubila sve atribute jedne velike sile pretvorivši se skoro u političko-ekonomsku koloniju Zapada što je jasno došlo do izražaja 1999. g. za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju. Jeljcinova Rusija je, inače, čitav prostor bivše Jugoslavije prepustila Zapadu još 1994. g. kao formalna članica Kontakt grupe³.  Ipak, zahvaljujući sveobuhvatnim i brzim reformama u postjeljcinovskom periodu, ruska spoljna politika je od 2008. g. ponovo postala samostalna a Rusija se postepeno vraćala u društvo velikih svetskih sila što je i konačno potvrdila 2014. g. za vreme državnog udara u Ukrajini⁴.

Važnost uticaja Rusije na svetsku politiku i međunarodne odnose danas se lako može objasniti fundamentalnom činjenicom da je Rusija postala nakon 2008. g. jedan od najjačih međunarodnih faktora koji određuju globalnu političku agendu. Drugim rečima, nakon prve dve decenije posthladnoratovskog svetskog poretka koji je isključivo diktirao Vašington, Moskva je uspela da se vrati u društvo velikih svetskih sila, tj. kao država koja zauzima mesto među najmoćnijim svetskim silama u hijerarhijskom sistemu uticajnih država na svetsku politiku⁵.

Savremena Rusija zadovoljava danas sve formalne kriterijuma koji definišu jednu veliku silu u međunarodnim odnosima:

1.Velika sila je među prvima u nizu onih država koje povlače hrabre i hazardske poteze u međunarodnim odnosima rizikujući i izbijanje rata većih razmera.

2.Velika sila je vojnopolitički sposobna da brani svoju sopstvenu nezavisnost, teritorijalni integritet i nacionalnu sigurnost i da u isto vreme utiče na druge države kako da se ponašaju na međunarodnoj sceni.

3.Velika sila je ekonomski moćna. Ovaj ekonomski uslov nije dovoljan sam po sebi ali jeste neophodan u definisanju velike sile. Drugim rečima, sve velike sile moraju da budu ekonomski moćne ali nisu sve ekonomski moćne države automatski i velike sile na međunarodnoj političkoj sceni (npr., Nemačka i Japan).

4.Velika sila svoje nacionalne interese i njihovu zaštitu projektuje ne samo na regionalnom već i svetskom planu.

5.Velika sila u spoljnoj politici primenjuje „napred“ ili „guraj“ princip u ostvarivanju svojih nacionalnih ciljeva. Shodno tome, velika sila ima realnih a ne samo potencijalnih uticaja na svetsku politiku i međunarodne odnose⁶.

6.Velika sila je država koja, bar na osnovu koncepta iz 18-og stoleća, ne može biti osvojena od strane druge države niti od koalicije drugih velikih sila⁷.

Rusija danas sigurno pripada bloku velikih globalnih sila posedujući moćno nuklearno oružje, rastuću ekonomiju kao i perspektivne ekonomske resurse i industrijske kapacitete. Ipak, ono što je najbitnije i što veoma razlikuje Rusiju od drugih velikih sila je činjenica da Rusija kao najveća država na svetu poseduje skoro neiscrpne prirodne resurse od kojih su mnogi verovatno još i neotkriveni. Sa čisto geopolitičke strane, Rusija zauzima krucijalni segment tzv. Heartland-a – centralnog geopolitičkog dela sveta⁸.  Rusija sa svojom bogatom prošlošću i nacionalnom tradicijom je u poslednje dve decenije u procesu pronalaženja svoje nove uloge u međunarodnim odnosima savremene svetske politike. Ruska spoljna politika u savremenom svetu se zasniva na sveobuhvatnoj geopolitičkoj strategiji zasnovanoj na čvrstoj viziji savremenih međunarodnih odnosa pogotovo između velikih sila i odbrani ruskih nacionalnih interesa u trenutnom svetskom poretku⁹.

Šest faktora preporodne politike Rusije

Savremena povesnica Rusije počinje nakon Gorbačovljevog raspuštanja SSSR-a na osnovu bilateralnog sporazuma sa Ronaldom Reganom na samitu u Rejkjaviku 11.−12. oktobra 1986. g.¹⁰  koji je u isto vreme direktno uticao na politička i ekonomska previranja u Rusiji za vreme Borisa Jeljcinja i njegovih evroatlanski orijentisanih liberala koji su izgubili kompas ruskih nacionalnih interesa a MIP Rusije sveli na agenturu SAD i NATO pakta. Ipak, Rusija se postepeno izvlačila iz ovakvog stanja nestabilnosti napuštajući ulogu marionete zapadnih globalista nakon iznuđene ostavke B. Jeljcina 31. decembra 1999. g. zahvaljujući šest dobro kombinovanih faktora preporodne politike novog predsednika Rusije Vladimira V. Putina koji je umeo da ih iskoristi u punom obimu:

1.Enornmne mineralne rezerve, naročito prirodnog gasa i nafte.

2.Značajna vojna snaga koja je bazirana na osnovama druge u svetu nuklearne sile iz perioda Hladnog rata.

3.Relativno kvalitetno obrazovani segment proizvodnog dela pupulacije Rusije.

4.Visoko kvalitetna naučna i tehnološka baza koja je opstala nakon SSSR-a u ruskoj industriji.

5.Permanentno članstvo Rusije u Savetu bezbednosti OUN, G8 i G20.

6.Značajan politički i ekonomski uticaj Rusije na oblasti bivšeg SSSR-a koje se u geopolitičkim koncepcijama savremene Rusije tretiraju kao oblasti „bliskog susedstva“.

Može se predskazati da će Rusija u budućnosti ostati jedan od glavnih i vojnopolitički najsnažnijih faktora u svetskoj politici zajedno sa SAD, EU, Kinom, Indijom i Velikom Britanijom ali i rastućim po snazi i uticaju nekoliko islamskih zemalja pogotovo Irana i Turske. Zasigurno je da prirodni resursi i na njima zasnovane vojnopolitičke mogućnosti će omogućiti Rusiji nastavak kursa nezavisne spoljne politike i realizaciju nacionalnih i bezbednosnih interesa kako na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza tako i u nekoliko ključnih svetskih zona kao što su Istočna Evropa, Centralna Azija i Bliski Istok. Ipak, može se predvideti i to da će se nacionalni interesi Rusije sigurno sukobiti sa nacionalnim i geopolitičkim interesima drugih velikih sila a pre svega SAD i EU pogotovo na prostoru Istočne Evrope.

Zasigurno je da će sistem međunarodnih odnosa i svetskog poretka i dalje funkcionisati shodno klišeu teorije svetskog sistema (World Systems Theory): varijante strukturalizma koja konceptuališe svetski poredak i međunarodne odnose shodno podeli svih država/nacija u tri grupe: 1. bogata i postindustrijski razvijena grupa zemalja koja čini centar (G20), 2. grupa siromašnih i nedovoljno razvijenih nacija na periferiji (Afrika i delovi Azije) i 3. nacije koje se nalaze između ove dve osnovne grupe zauzimajući poluperiferijalnu poziciju ali znatno naginjujući ka prvoj grupi usled svog ubrzanog industrijskog razvitka (zemlje bivšeg SSSR-a, Latinska Amerika). Rusija će poboljšati svoj položaj u prvoj grupaciji koja obuhvata ujedno i sve nacije sa statusom velike sile koje bi mogle da regulišu sistem međunarodnih odnosa i svetske politike po principu ravnoteže moći (balance of power). Ovaj princip funkcioniše po sistemu mehanizma saradnje velikih sila u rešavanju međusobnih i drugih svetskih problema kako bi se u realizaciji njihovih nacionalnih interesa izbegli direktni sukobi velikih razmera (svetski ratovi) ali i sprečila dominacija jedne hegemonističke sile u svetskoj politici.

Četiri razloga za poštovanje Rusije u međunarodnim odnosima

Postoji najmanje četiri (najbitnija) razloga za proučavanje bitnosti Rusije u svetskoj politici i poštovanje Rusije u međunarodnim odnosima danas:

1.Geografski položaj i veličina državne teritorije: Rusija je najveća država sveta koja se prostire na 17 miliona kvadratnih kilometara površine pokrivajući 11 vremenskih zona. Rusija se graniči sa Baltičkim morem na zapadu, Crnim i Kaspijskim morem na jugu, Artičkim okeanom na severu i Tihim okeanom na istoku. Rusija je i evropska i azijska zemlja koja zauzima ključni geopolitički prostor na svetu – krucijalne delove Heartland-a. Rusija se kopneno graniči sa pet država članica NATO pakta (Poljska, Norveška, Litvanija, Letonija i Estonija), sa šestom (Turska) preko Crnog mora a od sedme (SAD) je geografski odvojena samo Beringovim prolazom (moreuzom) širine 85,30 km. Rusija ima zajedničku državnu granicu sa 16 međunarodno priznatih zemalja što je ujedno i najveći broj suseda koje ima bilo koja država na svetu. Bitnost Rusije kao geopolitičkog faktora se može ukratko shvatiti ako znamo da sve što se dešava na prostoru Evroazije od Centralne Evrope do Japana utiče i na ponašanje Rusije na međunarodnom planu obzirom da Moskva na takve događaje mora da reaguje na ovaj ili onaj način¹¹.

2.Regionalna sila: Rusija je neosporno regionalna sila na prostoru Heartland-a na kome Rusija nastoji da realizuje svoje sopstvene nacionalne, ekonomske, političke i bezbednosne interese. Rusija je nakon 2000. g. uspela da razvije svoju nezavisnu politiku prema drugim državama uključujući i članice NATO pakta i EU. “Problemi” sa Rusijom u svetskoj politici i međunarodnim odnosima počinju 2008. g. obzirom da spoljna politika Moskve nije u mnogim segmentima odgovarala strateškim interesima SAD i njenim evropskim i drugim klijentima u okviru NATO pakta i EU. Na potpuno nezadovoljstvo i Vašingtona i Brisela, Moskva je nastavila da održava dobre odnose sa dva najveća zvanično proklamovana neprijatelja SAD – Severnom Korejom i Iranom. Ipak, “najproblematičnija” tačka regionalne spoljne politike Rusije za Vašington jesu kontinuirani i uspešni napori Moskve da izgradi političke koalicije sa susednim zemljama a pre svega sa moćnom Kinom kao i Iranom i Indijom kao rastućim svetskim ekonomijama. Treba se podsetiti da su Rusija, Kina, i Indija već članice specijalnog međunarodnog ekonomskog bloka zemalja rastućih ekonomija u svetskim okvirima – BRIKS – (the BRICS) zajedno sa Brazilom i Južnoafričkom Republikom¹².  Zapad je konačno, mada nevoljno, priznao Rusiji 2008. g. pravo na “posebne interese” na geopolitičkom prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza izuzimajući one (baltičke) države koje su već do tada (2004. g.) postale članice NATO i EU (Estonija, Letonija i Litvanija)¹³.

3.Vojna moć: Uprkos totalnom nezadovoljstvu Pentagona, Rusija je ponovo nakon Borisa Jeljcina postala velika vojna sila čija se u najmanju ruku nuklearna moć i potencijali moraju poštovati u svetskoj politici što su na svojoj koži krivicom Zapada osetili za sada Gruzija 2008. g., Ukrajina 2014. g. i učesnici kazahstanske obojene revolucije 2022. g. Sasvim je razumljivo da je Moskva nakon Hladnog rata¹⁴,  kada je na međunarodnoj sceni divljao ogoljeni američki imperijalizam bar sve do 2008. g., nastojala da promoviše svoju bezbednosnu politiku koja bi zaštitila sopstvene nacionalne ciljeve. Ta politika je bila zasnovana naročito od početka tekućeg milenijuma na prioritetu razvijanja i unapređivanja vojne moći Rusije u svrhu pacifikacije imperijalne međunarodne politike zapadnih globalista uključujući i agresivne poteze prema samoj Rusiji. Sa povesne tačke gledišta, za ruske državnike i političare bilo je jasno da nakon osnivanja NATO pakta 1949. g. opstanak Rusije (tada SSSR), njena nezavisnost i suverenost su zavisili isključivo od njene vojne moći a posebno nuklearne¹⁵.  Rusija (u to vreme SSSR) je počela da proizvodi nuklearno oružje 1949. g. kada su SAD formirale svoj sopstveni imperijalni vojnopolitički NATO savez. Rusija je uspela da uspostavi nuklearni paritet sa SAD početkom 1970.-ih (koji nije imala npr. 1962. g. za vreme Kubanske krize). Danas, Rusija poseduje nuklearni arsenal i raketne sisteme koji ne zaostaju za američkim¹⁶.  Nažalost, zahvaljujući američkoj otvorenoj politici gangsterizma u međunarodnim odnosima nakon završetka Hladnog rata, takozvane zapadne liberalne demokratije (EU i NATO) su još uvek neprijatelji ne samo Rusije već i globalnoj bezbednosti. Shodno tome, najbitniji zadatak u najskorijoj budućnosti za održavanje mira u svetskoj politici jeste formiranje nove vrste politike međunarodne bezbednosti zasnovane na pravdi, demokratiji i prijateljskim međunarodnim odnosima.

4.Ekonomska moć: Rusija i dalje ostaje da bude globalna ekonomska snaga sa rastućim ekonomskim indeksom iz godine u godinu koji je veći od mnogih zemalja zapadne ekonomije. Rusija sa populacijom od 142 miliona žitelja je među 10 najnaseljenijih zemalja sveta. Njen godišnji BDP (the GDP) svrstava Rusiju među 10 najrazvijenijih ekonomija sveta. Godine 2007. privatni sektor sa 5 miliona kompanija učestvovao je sa 65% u ruskom BDP. Bez obzira na mogućnost ekonomskog usporavanja ruske privrede,  Rusija će najverovatnije da nastavi sa rastom svoje privrede u narednom periodu. Glavni izvor prihoda Rusije (80%) su prirodni resursi iza kojih dolazi široka lepeza proizvoda različitih industrijskih grana. Najbitniji izvoz Rusije od prirodnih resursa su prirodni gas, nafta, drvo i metali. Ne treba zaboraviti na činjenicu da Rusija poseduje 23% pošumljenih površina na svetu¹⁷  kao i da Rusija zauzima osmo mesto na svetu po pitanju zaliha nafte (prva je Venecuela). Nakon 2000. g., Rusija je ponovo postala jedan od najvećih svetskih izvoznika energenata i oružja (među prvih 3). Potencijalna ekonomska moć Rusije je zasnovana na činjenici da zemlja poseduje enormne rezerve prirodnih resursa u svetskim okvirima, kao na primer, 30% prirodnog gasa. Rusija je takođe veoma blizu prirodnom gasu i naftnim rezervama na Artiku koje još uvek nisu dovoljno ispitane ali su zasigurno velike. Postoji velika mogućnost da upravo Rusija organizuje eksploataciju ovih rezervi za koje je geoenergetska trka između nje i SAD već otpočela. Nije teško tvrditi da će u skorijoj budućnosti energetski izvori postati glavni razlog konflikata u međunarodnim odnosima.

Evroazija i modus vivendi sa Zapadom

Pitanja prirode političkog i ekonomskog sistema Rusije u poslednje dve decenije su ključna za razumevanje njene pozicije kako u Evroaziji tako i na svetskoj sceni kao i uloge Rusije u razrešavanju problema regionalne i globalne bezbednosti¹⁸.  Kreatori zapadnih vojnopolitičkih poteza su konačno shvatili ovu istinu tek nakon definitivnog povratka Rusije na svetsku političku scenu avgusta 2008. g. vojnom intervencijom na Kavkazu kada je Moskva jasno stavila Zapadu do znanja da više neće tolerisati proces inkorporacije u zapadne strukture (NATO i EU) geopolitičkog prostora u najbližem susedstvu Rusije (bivši SSSR) za koji smatra da je vitalan za odbranu njene sopstvene bezbednosti kao i za realizaciju nacionalnih ciljeva. Zapad je takođe shvatio da je ova vojna intervencija Moskve na Kavkazu (Rusko-gruzijski rat avgusta 2008. g.) takođe izvedena i kao revanš za jednostrano proglašenje nezavisnosti „Republike Kosova“ februara iste godine pod jasnim okriljem Zapada koji je istu uskoro diplomatski verifikovao kao validnu.

Rusija je postala jedan od vodećih svetskih lidera sa jakom ekonomijom i vojnom moći, bogati proizvođač i izvoznik energenata, ekstremno važan akter u svetskoj politici, koji još uvek izgrađuje svoju poziciju u međunarodnim odnosima. Rusija će sigurno za duži period u skorijoj budućnosti biti jedan od krucijalnih faktora i aktera svetske politike koji donosi najbitnije geopolitičke odluke na svetskom nivou. U februaru 2022. g. diplomatska aktivnost Rusije je definitivno dokazala da je Rusija ne samo ravnopravan partner Zapadu u međunarodnim odnosima već čak šta više superiorniji partner kod koga na pregovore u Moskvu dolaze zapadni lideri i ministri jedan za drugim u koloni i vraćaju se kućama pognute glave neobavljenog posla ujedno pokazujući elementarno nepoznavanje svetske geografije i politike. Ipak, Rusija je svesna da nakon završetka Hladnog rata svoje geopolitičke pretenzije mora da nekako uskladi sa pre svega politikom NATO pakta kako bi se pronašao zajednički modus vivendi u politici svetske bezbednosti¹⁹.

Od vremena nestanka Sovjetskog Saveza pa do drugog predsedničkog mandata Vladimira V. Putina, Rusija je bila potpuno marginalizovana od strane Zapada u svetskoj politici i međunarodnim odnosima a za vreme Borisa Jeljcina ponižavana i ismejavana na međunarodnoj sceni. Sve do 2008. g. svetska politika je dominantno bila u rukama SAD i njenih zapadnih marioneta ali tada dolazi do početka krucijalnog preokreta kada preporođena Rusija pokazuje Zapadu zube na Kavkazu i stavlja do znanja zapadnim globalistima da će se čvrsto boriti za realizaciju svog sopstvenog geopolitičkog programa zvanog Evroazija. Zapadu je od tada postalo jasno da pred sobom više nema poslušnu Jeljcinovu Rusiju već Rusiju koja preko ideologije ruskog evroazijatizma i geopolitike Evroazije izgrađuje modernu demokratsku rusku imperiju na geopolitičkom prostoru Heartland-a²⁰.

Od sredine druge decenije 21.-og stoleća Rusija se ponovo pojavila na međunarodnoj sceni kao velika svetska sila i stoga njena spoljna politika kao i ruske studije uopšte ponovo privlače pažnju istraživača koji pokušavaju da predskažu u kom pravcu će se razvijati uticaj Rusije na svetsku politiku. Istorijski posmatrano, kad god je Rusija bila poštovana kao država, narod, nacija i kultura od strane Zapada njeni odnosi sa Zapadom u svetskoj politici su bili kooperativni pa čak i prijateljski. Međutim, kad god je Zapad nipodištavao Rusiju pokušavajući od nje da napravi svoju koloniju za eksploataciju radne snage i prirodnih resursa Rusija je pokazivala svoje neprijateljske zube braneći svoj sopstveni identitet i nacionalne interese²¹. Nažalost, ovu povesnu lekciju današnji zapadni globalisti očito da nisu naučili što može imati katastrofalne posledice po svetsku sigurnost u najskorijoj budućnosti.

Uputnice:

1.O ovom ratu, bar sa zapadne tačke gledičta, videti u [Roger E. Kanet (ed.), Russian Foreign Policy in the 21st Century, New York: Palgrave Macmillan, 2011, 101−178].

2.Edward Lucas, The New Cold War: Putin’s Russia and the Threat to the West, London‒New York: Palgrave Macmillan, 2008.

3.O geopolitičkom položaju i izazovima Balkanskog poluostrva videti u [Slavoljub B. Šušić, Geopolitički košmar Balkana, Beograd: Vojnoizdavački zavod, 2004].

4.O istorijatu odnosa Rusije sa Zapadom videti u [Andrei P. Tsygankov, Russia and the West from Alexander to Putin: Honor in International Relations, New York: Cambridge University Press, 2012].

5.Andrew Heywood, Global Politics, New York: Palgrave Macmillan, 2011, 7.

6.O svetskoj politici videti u [Jeffrey Haynes, et al, World Politics, New York: Routledge, 2013].

7.Richard W. Mansbach, Karsten L. Taylor, Introduction to Global Politics, Second Edition, London−New York: Routledge, 2012, 578.

8.O uticaju geografije na istorijske procese videti u [Halford John Mackinder, “The Geographical Pivot of History”, The Geographical Journal, 23, 1904, 421−437; Pascal Venier, „The Geographical Pivot of History and Early 20th Century Geopolitical Culture“, Geographical Journal, 170 (4), 2004, 330−336].

9.O vojnoj doktrini i koncepciji nacionalne bezbednosti Ruske Federacije nakon završetka Hladnog rata do početka 21.-og veka videti u [Todor Mirković, Strategije i ratne doktrine supersila i blokova, Beograd: Vojnoizdavački zavod, 2003, 221−223].

10.O odnosima R. Regana sa M. Gorbačovom videti u [Jack F. Matlock Jr., Reagan and Gorbachev: How the Cold War Ended, New York: Random House, 2005].

11.O Evroaziji i velikim silama videti u [Roger E. Kanet, Maria Raquel Freire (eds.), Key Players and Regional Dynamics in Eurasia: The Return of the Great Game, Basingstoke, UK: Palgrave Macmillan, 2010].

12.BRIKS je akronim sastavljen od početnih slova naziva država ovog bloka. Prvi put je korišćen 2003. g. od strane investicione kompanije Goldman Sachs kao BRIK (the BRIC), tj. bez Južnoafričke Republike. Uzimajući u obzir rapidni ekonomski razvitak ovih zemalja, kompanija Goldman Sachs je predvidela da će BRIK zemlje biti godine 2050.-te bogatije od ekonomski najrazvijenijih zemalja današnjice.

13.O spoljnoj politici Rusije u 21. stoleću sa perspektive Zapada videti u [Robert Legvold (ed.), Russian Foreign Policy in the 21st Century and the Shadow of the Past, New York: Columbia University Press, 2007; Roger E. Kanet (ed.), Russian Foreign Policy in the 21st Century, New York: Palgrave Macmillan, 2011].

14.O korenima Hladnog rata videti u [Martin McCauley, Origins of the Cold War, 1941‒1949, Fifth Edition, London‒New York: Routledge, Taylor & Francis Group, 2021].

15.O ovom pitanju videti više u [Richard Pipes, Survival is not Enough: Soviet Realities and America’s Future, New York: Simon & Schuster, 1984].

16.Robert Legvold, “The Russian File: How to Move Toward a Strategic Partnership”, Foreign Affairs, July/August 2009, 78−93.

17.World Resource Institute: www.globalforestwatch.org/english/russia (2009).

18.O strukturi ruske vlasti, političkog sistema i politike videti u [Eric Shiraev, Russian Government and Politics: Comparative Government and Politics, New York: Palgrave MacMillan, 2010].

19.O geopolitičkim ambicijama Rusije nakon Hladnog rata videti u [Srđan Perišić, Nova geopolitika Rusije, Beograd: Medija centar „Odbrana“, 2015]. O novom Hladnom ratu videti u [Robert Legvold, Return to Cold War, Cambridge, UK−Malden, MA: Polity Press, 2016].

20.O ruskom evroazijskom geopolitičkom projektu videti opširnije u [Marlène Laruelle, Russian Eurasianis: An Ideology of Empire, Baltimore‒Washington, D.C.: The Johns Hopkins University Press‒Woodrow Wilson Center Press, 2008].

21.O opštoj povesnici Rusije i ruskih zemalja videti u [Nicholas V. Riasanovsky, Mark D. Steinberg, A History of Russia, Seventh Edition, New York‒Oxford: Oxford University Press, 2005].

Izvor: http://global-politics.eu/sotirovic/rusija-u-medjunarodnim-odnosima-i-zapad/

Pročitajte JOŠ:

Tanasković: Montenegrini između srpskog i turskog sveta