Zašto Zapad pokušava da uništi Rusiju?

Borba sve dok jedna strana ne pobedi?

 Narodi ruske i zapadne civilizacije imaju zajednički koren – hrišćanstvo, ali tradicionalne vrednosti položene u temelj društva su previše različite, što je dovelo do cepanja i formiranja dve nekompatibilne civilizacije sa različitim životnim stilom i skupom vrednosti.

Ruski narod je jednostavno drugačiji, to je superetnos koji je objedinio srodne etničke grupe u jedinstvenu naciju, koja je stvorila rusku civilizaciju sa svojim civilizacijskim kodom i drugačijim pristupom životu društva. Između dve civilizacije postoji nepomirljiva borba vrednosti koja se ne može završiti mirom, već samo apsorpcijom jedne civilizacije od strane druge.

Društvena organizacija ruskog društva zasniva se na tradicionalnim moralnim vrednostima sa dominacijom zajedničkih interesa nad pojedinačnim interesima, pravde nad zakonom, moći nad bogatstvom, služenja nad vlašću, beskorisnosti nad koristoljubljem. Rusko društvo ima kolektivistički civilizacijski kod sa odsustvom sakralizacije privatnog vlasništva, što dovodi do socijalne nejednakosti, otuda i žudnje ruskog naroda za socijalnom državom.

Životni stil i način života zapadnog društva zasnivaju se na potpuno drugačijim liberalnim vrednostima zasnovanim na individualizmu i prioritetu ličnih interesa: apsolutizacija slobode i svedozvoljenosti pojedincu, izbor bilo kog skupa vrednosti bez obaveza prema društvu, monetizacija svega i svakoga i stvaranje profita na račun svog bližnjeg. Zapadno društvo ima individualistički civilizacijski kod sa prioritetom prava pojedinca nad pravima društva, što dovodi do socijalne nejednakosti. S tim u vezi, socijalna država je nespojiva sa idejama liberalizma.

Rusko društvo je takođe sačuvalo moralne hrišćanske vrednosti, dok su na Zapadu one izrodile i na ivici su potpunog izumiranja. Zapadu smo neshvatljivi i tuđi, on moralno gubi u sučeljavanju vrednosti i na bilo koji način nastoji da uništi pobunjenu rusku civilizaciju, budući da nudi drugačiji put za razvoj društva i tvrdoglavo se suprotstavlja zapadnom hegemonizmu.

Promena strategije Zapada u borbi sa Rusijom

Ponovljeni pokušaji Zapada da nas vojno uništi bili su neuspešni, a do 1980-ih strategija se promenila. Promenivši vrstu i oblik rata, odlučili su da nas poraze na informativnom, mentalnom, ideološkom i kulturnom polju i da nas unište iznutra. Cilj je bio da se uništi osnovna vrednosna osnova pogleda na svet (šta je dobro, a šta loše), nametanje zapadnih vrednosti koje uništavaju ruski civilizacijski kod. Usvojivši ideologiju ljudskih prava, tolerancije, neograničene slobode, zaštite prirode i ljudskih poroka, Zapad nastoji da uništi rusku državnost, nacionalno jedinstvo, porodicu i moral.

Svrha rata ove vrste je da promeni kulturnu i civilizacijsku suštinu državotvornog naroda, pretvori ga u mankurta (bezdušnog roba – prim. prev. i potčini svojoj volji uspostavljanjem dominacije zapadne ideologije nad umovima ljudi, i globalnih korporacija nad teritorijom i resursima ruske civilizacije.

Sjedinjene Države su preduzele sprovođenje tako zastrašujućeg zadatka uz pomoć harvardsko-hjustonskih projekata i jasno sprovodile program prema zamišljenoj šemi.

Projekti za uništenje Rusije

Prema Harvardskom programu iz 1980-ih, „carstvo zla“ – Sovjetski Savez trebalo je da bude uništen putem ideološkog urušavanja sovjetskog društva, diskreditovanjem ideja socijalizma, zatim jačanjem nacionalnih elita na periferiji, liberalizacijom ekonomije i privatizacijom državne imovine. Išlo se i na demontažu sovjetskog političkog sistema i pripreme društva za tranziciju „iz socijalizma u kapitalizam“ sa širokim uvođenjem obaveznog atributa privatnog vlasništva – sve morate platiti. Ove akcije su trebale da dovedu do uklanjanja svetskog socijalističkog sistema, raspada Varšavskog pakta, zabrane Komunističke partije i raspada Sovjetskog Saveza.

Amerikanci su pristupili kreativno, poverivši sprovođenje programa degradiranoj sovjetskoj eliti, koja je odlučila da vlast pretvori u svoje vlasništvo i pridruži se zapadnoj eliti u statusu ravnopravnih. Završna faza odvijala se 90-ih godina, a u mera iz Hjustonskog projekta, trebalo je da se završi rasparčavanjem Rusije na male države i njihovom transformacijom u sirovinske dodatke Zapada. Istovremeno se pretpostavljalo da će Sibir preći pod kontrolu Sjedinjenih Država, Severozapad – Nemačke, Jug i region Volge – Turske, a Daleki Istok – Japana.

Program se uspešno kretao ka završetku, ali ruska elita, koja je preuzela vlast, odlučila je da se zaštiti od diktature Amerikanaca i na čelo države postavi „čuvara“ Putina s kojim je neočekivano došao klan državnika, koja je sebi postavila sasvim drugi cilj – obnovu moći i uticaja Rusije na osnovu njenih tradicionalnih vrednosti.

Osećajući moć „kolektivnog Putina“ i ne uspevajući da unaprede svoje interese kroz ovaj tim, Amerikanci su preduzeli korake da diskredituju i uklone predsednika u nadi da će se smenom lidera sve vratiti na stari kolosek. Oni nisu uzeli u obzir glavno: rusko društvo, videvši dovoljno čari „ruskog kapitalizma“, ono je postalo drugačije, nije prihvatilo liberalne vrednosti i uz sve nedostatke vladajućeg tima spremno je da podrži patriotsku vlast. Što je Zapad više pritiskao Putina, to je njegova podrška u javnosti postajala sve veća.

Masovnom propagandom i posredstvom tzv. agenata uticaja, Vašington je takođe postavio sebi zadatak da pobuni rusku elitu, s ciljem svrgavanja Putina i zamene svojim čovekom. Međutim, američki kandidati za ovo mesto bili su toliko karikaturni da su izazivali odbojnost u ruskom društvu. Dovoljno je podsetiti se drskog „logoraša“ Hodorkovskog ili još smešnije figure Navaljnog. Američki apel „Aljošku na carstvo“ mogao je samo da izazove Homerovski smeh u Rusiji.

Ne uspevši da postignu uspeh u ovom pravcu, Amerikanci su promenili taktiku i započeli masovni spoljni pritisak na Rusiju iz „civilizovanog sveta“, pridružujući ovom procesu postsovjetske i istočnoevropske limitrofe. Glavni ulog stavljen je na radikalizaciju nacionalizma, islamskih ideologija i panislamizma, organizovanje talasa narandžastih revolucija po obodu Rusije i kreiranje za nju sasvim opipljivih problema. Ovo je posebno ticalo Gruzije i Ukrajine.

Kao odgovor na državni prevrat, podržan od strane Evrope u Kijevu 2014. godine, koji je ugrozio bazu Crnomorske flote u Sevastopolju, ojačana Rusija „nesimetričnim odgovorom“ ponovo vraća sebi Krim. Zapad je, besan zbog takve ruske svojevoljnosti, te iskoristio ovo kao izgovor za raznovrsne „odmazde“ protiv Moskve i pokretanje procesa izolacije Rusije, uvođenjem sankcija protiv nje i pretvaranja u svetskog izopštenika i u još jedno „carstvo zla“.

Uloga NATO-a u bori Zapada sa Rusijom

U junu 2014. godine, Vašington je usvojio program „Evropske inicijative za bezbednost“, koji je postavio ključni zadatak da se suprotstavi „provokativnim vojnim akcijama Rusije u Ukrajini“.  Kao rezultat imamo nekoliko talasa širenja NATO-a, koji su mnogim evropskim zemljama pružili veštački izbor – da li sa kolektivnim Zapadom ili sa Rusijom, te su pridružile zapadnom bloku. Na samitima NATO-a donete su i zvanično proglašene najvažnije strateške odluke o „nastanku nove bezbednosne pretnje u ličnosti Rusije“, koja je proglašena agresorom, i razmeštanju vojnih struktura u blizini ruskih granica.

U okviru Strategije nacionalne bezbednosti usvojene 2017. godine, Sjedinjene Države su, koristeći strukture NATO-a, EU i OEBS-a, počele intenzivno da „potpaljuju“ Rusiju iznutra i spolja, raspirujući stare i nove sukobe duž njenih granica, stvarajući vojno-političke i ekonomske probleme na Krimu, Donbasu i Karabahu … Amerikanci su otvoreno počeli da sastavljaju satelitske blokove usmerene protiv Rusije pod njihovim protektoratom. U tom cilju oni nastoje da ujedine u jedinstveni blok Poljsku, Tursku i Ukrajinu sa svojim nacionalističkim režimima, pridružujući im Gruziju, Azerbejdžan, Rumuniju i Moldaviju kao saveznike i uključujući neutralne Švedsku i Finsku u svoje aktivnosti. Posle 2014. godine, broj i razmere NATO vežbi u blizini ruskih granica, koje su agresivne i uvredljive prirode, naglo su se povećale, prisustvo saveza na Baltiku raste, a pokušaji destabilizacije Belorusije se intenziviraju.

Post-sovjetski i istočnoevropski limitrofi, koji pate od međunarodnog kompleksa inferiornosti, a inspirisani strategijom Zapada da obuzda Rusiju, počeli su da postaju bezobrazni i iznose zahteve i dogovaraju provokacije, pokušavajući da što bolnije ujedu „ruskog medveda“. Po celoj teritoriji Ruske Federacije podržali su razvoj nacionalizma i ogoljene rusofobije, što su Amerikanci hteli da iskoriste u smeru izazivanja vojnih konflikata koji bi vodili ka razvlaščenju snaga Rusije u njenoj borbi sa Zapadom. Ukrajina, predvođena korumpiranom elitom, posebno je u tome uspešna.

Pored toga, tema ruske agresivnosti aktivno se promoviše u američkom i evropskom informativnom okruženju. Stanovništvo je uvereno da Baltik, Poljska i zemlje severne Evrope gotovo sutra, ali najverovatnije prekosutra preti opasnost od napada podmukle i opake Rusije, dok NATO generali na to neprestano podsećaju.

Nova runda pogoršanja odnosa nije slomila Rusiju

Isprovocirana nova runda pogoršanja takođe nije donela očekivane rezultate, a ojačana Rusija je počela da pokazuje zube i spremnost da se bori za svoje nacionalne interese, uključujući i silu oružja. Pokušaj Vašingtona u martu-aprilu ove godine da podstakne Ukrajinu protiv Rusije i uvuče je u vojni sukob u Donbasu nije uspeo, Rusija je pokazala spremnost da upotrebi vojnu silu ne samo protiv Ukrajine, već i protiv Zapada. Još odlučnije akcije pokazane su u suzbijanju silom oružja ulaska engleskog broda u ruske teritorijalne vode. Sve ovo je nateralo Amerikance da prepoznaju jačanje Rusije i da preispitaju svoje postupke.

Pored toga, kriza svetskog finansijskog sistema, astronomski nacionalni dug i rascep u američkoj eliti, kao i pojava drugog fronta u vezi sa ekonomskim prodorom „nahranjene“ Kine i njene najave da se bori za svetsko liderstvo, prinudili su hegemona da traži mogućnosti za borbu protiv dve civilizacije koje se nisu pokoravale.

Junsko putovanje Bajdena u Evropu, potpisivanje nove Atlantske povelje sa Velikom Britanijom, održavanje samita G7 i NATO-a i sastanak u Ženevi sa Putinom označili su novu fazu u sučeljavanju kolektivnog Zapada sa njegovom geopolitičkom protivnicima, sada ne samo sa Rusijom, već i sa Kinom, koji su doveli u pitanje hegemonizam Sjedinjenih Država. Amerikancima nije preostalo ništa drugo nego da traže načine kako da unište strateško partnerstvo Moskve i Pekinga, potkopaju kinesku ekonomsku moć i, u budućnosti, poraze Kinu i Rusiju jednu po jednu.

Posle predsedničkog samita, Amerikanci su, umesto da ravnopravno traže obostrano prihvatljivu ravnotežu interesa, nastavili da teže ostvarivanju samo svojih ciljeva iznoseći nove zahteve i pretnje Rusiji. Na to im je iz Kremlja rečeno da je dijalog sa pozicije sile neprihvatljiv i da će na takve akcije odgovoriti žestoko i odlučno.

Na konferenciji za novinare posle samita, Bajden je takođe nagovestio da Rusija treba da bude oprezna prema svom južnom susedu, jer ona može predstavljati ozbiljnu ekonomsku i vojnu pretnju ruskim interesima. Američki pokušaj da se suprotstavi Rusiju i Kinu, kao što su to učinili zajedno sa kineskim rukovodstvom 1969. godine, posle događaja na Damanskom ostrvu, koji su Peking odvajali od Moskve više od dvadeset godina, ovog puta nije uspeo. Kina nije zadovoljna ulogom američkog „pomoćnika“ u obračunu sa Rusijom, već želi da postane novi centar svetske geopolitike i ne krije želju da baci rukavicu bivšem hegemonu, a Rusija koja je ojačala i jača, odlično razume kakvu ulogu Amerikanci pokušavaju da joj dodele.

Rusija i Kina prihvataju američki izazov i spremne su da se bore

Shvativši neizbežnost borbe na dva fronta, Sjedinjene Države su već počele da formiraju vojno-politički blok iz Japana, Južne Koreje, Filipina, Australije i drugih zemalja jugoistočne Azije protiv Kine, pokušavajući da je obuzdaju. Takvo raspoređivanje snaga moglo bi primorati Iran, Severnu Koreju, Venecuelu, Kubu i Siriju da se pridruže rusko-kineskoj platformi, koje nisu izgubile težnju za nezavisnom unutrašnjom i spoljnom politikom.

Bajdenove „prozirne“ nagoveštaje nisu mogli da ignorišu lideri Rusije i Kine. Neizbežno je trebalo da se održi njihov sastanak radi razmene mišljenja. Nastala geopolitička situacija primorala je Peking i Moskvu da se „sprijatelje“ protiv Sjedinjenih Država i koordiniraju svoje akcije, što je demonstrirano na videokonferenciji dvojice lidera, koji su izjavili da su odlučni da nastave prijateljske i dobrosusedske odnose, suprotstave se naporima treće zemlje koje imaju za cilj slabljenje dve velike sile, kao i da koordinaciju svoje akcije u odbrani svojih interesa na međunarodnoj areni. Moskva i Peking poslali su Vašingtonu nedvosmisleni signal da neće popustiti pred američkim ucenama i da su spremni da prihvate izazov.

Sučeljavanje tri svetske civilizacije se pojačava, a borba za budući svetski poredak postaje sve žešća. Sjedinjene Države ne žele da se odreknu liderstva i traže načine da potisnu protivnike. U ovom scenariju konfrontacija Rusije i Kine je teško moguća, istočna civilizacija je u osnovi drugačija i ne pretenduje da potiskuje svog severnog suseda. U jugoistočnoj Aziji ima mnogo toga da se razvije, a u ličnosti Rusije može da ima samo saveznika.

Ruska i zapadna civilizacija predstavljaju dva krila evropskih naroda koji brane svoje vrednosti i poglede na budućnost, oni su konkurenti i nikada neće biti partneri. Njihove metode i ciljevi su dijametralno suprotni, između ovih civilizacija ne može se postići mir i uzajamno razumevanje, istorijski jedan od njih mora osvojiti drugi. Približava se tačka bifurkacije. Ako Zapad prolazi kroz fazu propadanja, unutrašnjih sukoba i kontradikcije, onda je Rusija u jačanju i povećava tempo svog uticaja u svetu. Sudar dve civilizacije je neizbežan, a u kakvom će se obliku dogoditi vreme će pokazati. Na putu Zapada da proširi svoju civilizaciju iz Lisabona u Vladivostok je ruska civilizacija, koja neće propasti pod ruševinama preambicioznog agresora, i nije isključeno da bi se taj proces mogao katastrofalno preokrenuti od Vladivostoka do Lisabona sa tragičnim rezultatima za Zapad.

S ruskog preveo Zoran Milošević

IZVOR: http://alternatio.org/articles/articles/item/92904-pochemu-zapad-stremitsya-unichtozhit-rossiyu