Zastrašujuće lako pristajemo na tišinu – Na apsolutnu ćutnju u strahu za život

Piše: Mihailo Medenica

Zastrašujuće lako pristajemo na tišinu.
Na apsolutnu ćutnju u strahu za život.
Strah je razumljiv, ali život podrazumeva čoveka, u suprotnom je puko tinjanje između dva udaha- prvog i potonjeg…
Tinja i voštanica u svojemu smislu, ali nema nikakvoga smisla gde čovek dogoreva, nije to molitvena već tišina nemoćnoga…
No, sve smo samo nismo nemoćni!
Pošast je izgovor njima da nas porobe a naša je obaveza da ne pristanemo na lance.
Lance tišine – nema bukagija težih od njih niti robije grđe od kazne kad čovek pristane da potkaže čoveka u sebi!
Nije samo pravo već i obaveza da ne ćutimo, da promišljamo, da pitamo…
Ako danas pristanemo da oni i postavljaju pitanja i odgovaraju u naše ime – teško da ćemo i kad sve mine pronaći glasa da se poznamo ko ljudi!
Da se razumemo, apsolutno sam za poštovanje propisanih mera, poštujem ih i vazda apelujem da se poštuju, no ne poštujem i ne pristajem da narodu nameću samar krivice i okove smrti!
Napisah pre nekoliko nedelja i ponoviću: narod je kriv onoliko koliko ste se s narodom poigravali dok đavo nije odneo šalu!
Ovo je zemlja dobrih i čestitih ljudi i zaista prezirem kad bilo ko upire na dobrano namučenog čoveka kao na sušto zlo!
Nije vreme da se razbrajamo na krivce, vreme je da se zajedno izborimo proštiv pošasti i daće Bog – hoćemo, baš kao što nije vreme da svako obrađanje (koga god) počne i završi time kako smo sami prizvali što nam se dešava.
Nismo! Ima i fukare među nama, narvno, no mizeran je to broj, lako se s takvima izađe na kraj, ali zbog fukare ne mogu svi biti osuđeni na đutnju i proglasiti za jeres ako se ko drzne da upita nešto van rama naslikanih krajolika.
Kudim ovu pogan od vlasti jednako kako sam kudio i onu žutu kugu jer, na stranu svakojake Korone, cilj kojem teže je narod tišine, narod straha, narod koji će iskreno verovati da sutra postoji jer su nam se oni izborili za njega…
Neće biti, vala, jer sve će ovo proći samo, jedino i zahvaljujući narodu koji ne klone duhom, verom, pitanjima, promišljanjem…
Bolest niko nije mogao da ustavi i za to nema krivca, no ko pokušava da ustavi čoveka da živi bez straha- strašnija je guba od bolesti!
Oprez – da, razum – da, odgovorno ponašanje- itekako, ali panika na čijem talasu tako vešto i pokvareno plivate – nikako!!!
Razbistriće se voda pa ćemo videti i pitati se čiji su tragovi u mulju, nisu sad dani za to, ali nisu i ne mogu biti ni dani kada ćemo ćutati ko roblje prihvatajući da je tišina za naše dobro!
Ponavljam: oprez i odgovornost- da!
Poštovanje mera- takođe!
No, da u nevreme usput testiraju koliko smo daleko spremni da idemo u strahu- nikako!
Ovo su dani sabornosti a ne navaljivanja planine na pleća naroda!
Da sutra kažu: “Rešenje je da čučite na jednoj nozi u špajizu, ne dišete dva sata i držite karfiol u guzici”- poslušaćemo i to, jer tišina leči…?
E, pa ne pristajem na tišinu!
Pitaću sve za šta očekujem odgovor i kritikovaću baš sve što mislim da ne valja, jednako nazovi vlast i nazovi opoziciju!
Pošovaću svaku meru osim one da je najefikasnija mera: pravi se mrtav i pusti da sve prođe!
Proći će, a šta će nas tada vaskrsnuti ako porobimo čoveka u sebi?!
P. S. I dalje ću iz sve snage aplaudrati herojima iz prvih rovova i moliti se za njihovo zdravlje: zdravstvenim radnicima, svakoj kasirki, prodavačici, policajcu, vatrogascu, čistačima ulica, poštarima, jednom divnome Mihailu Stošoviću, svima nalik njemu, heroinama što okapavaju šijući i poklanjajući maske, dobrim ljudima što svoje malo nesebično dele…svim onima aplauza vrednim!
Vama, bednim politikantima svih ideologija, odnosno, “ideologija” – od sveg srca i iz sve snage: visiko podignut srednji prst, eto vam moje podrške pa nek zapara tišinu…