Затирање велике светиње

Пише: Живојин Ракочевић

Два човека, од којих је један у униформи, стоје на ивици кањона на обронцима Шар-планине. Пролазимо поред њих аутомобилом и схватамо да од леда не можемо даље. Гледају нас, окрећемо кола за сваки случај и одлучујемо да пут наставимо пешке, они мисле да смо „њихови”.

С друге стране кањона допире звук четвороточкаша „квада”, гледамо га док прилази испосници Светог Петра Коришког. Звук се као урлик пролама кањоном. Чекамо и шапућемо – два човека у црном стоје испод камених лукова седају на возило и почињу да се спуштају према реци.

Најважније је избећи сусрет. Одахнули смо када су отишли на другу страну, уз Кабаш према Шар-планини. Сада можемо ми кренути „до Светог Петра”. После неколико стотина метара схватамо да је све промењено: широки пут спушта се у кањон, река је премошћена бетонским цевима, од пропланка није остало ништа, столетне букве су оборене, нема више стазе до храма у ком је тражио и нашао мир Свети Петар Коришки.

Његова испосница изнад села Кориша код Призрена, грађена од 12. до 14. века, тешко је угрожена и девастирана обимним грађевинским радовима који су поткопали саме темеље ове древне светиње Српске православне цркве. Испосница и средњовековни манастирски комплекс налазе се у специјалној заштићеној зони у којој је забрањено свако извођење грађевинских радова. Упркос свему, изграђен пут је широки пут који води поред темеља храма а завршава се пред улазом у пећину на крају овог комплекса.

Скрнављење светиње

Место где се, према биографији коју је написао Теодосије Хиландарац, светитељ Петар борио са демонима преорано је тешким машинама и затрпано земљом. Ово је позорница на којој се, у средњем веку, одвијала психолошки и духовно једна од најдубљих борби српског средњег века.

Општина Призрен и њено Одељење за туризам и економски развој, без дозволе СПЦ и Епархије рашко-призренске, извели су радове и тако починили једно од највећих уништавања и скрнављења светиња од погрома 17. марта 2004. године.

Иако се у локалном и међународном законима тврди да је реч о објекту у власништву СПЦ, иако постоје јасне и прихваћене мапе специјалне заштићене зоне, косовске институције су девастирале читав простор, кршећи тако и сопствени закон чија прва тачка јасно каже: „Овим законом се обезбеђује заштита српских православних манастира, цркава и других верских објеката, као историјских и културних локалитета од посебног значаја за заједницу косовских Срба.”

Угрожено је место које се својим именом изричито помиње у закону, место једне од највећих и најпознатијих испосница у којима су се стотинама година подвизавали монаси, место богате библиотеке, место које је даривао и са породицом посећивао српски цар Душан.

Без икаквог знања или обавештења власника (СПЦ) извршена је изградња пута, поплочана стаза, разорен манастирки извор, урађена проширења за окретање усред заштићеног простора, а одсечене су прилазне стазе према главним испосницама и самој цркви која се налази у стени.

Испосница и средњовековни манастирски комплекс налазе се у специјалној заштићеној зони у којој је забрањено свако извођење грађевинских радова

Масивни, препознатљиви стубови и лукови на којима је почивао други спрат храма припијеног уз стену, у потпуности су поткопани. Први и четврти стуб су напукли по дужини, јер су изгубили ослонац у земљи, а њихово окружење је растресено због рада тешких грађевинских машина. С обзиром на то да се ради о стрмом и изразито неприступачном терену, већ сада се види одроњавање пута који два пута пролази кроз специјалну заштићену зону.

Амбијент испоснице Светог Петра Коришког је готово у потпуности промењен, у дужини од 500 метара преко Коришке реке до испосничког комплекса ископани су велики наноси од земље, камења и дрвећа, а на сто метара од манастира у потпуности је нестала грађевина од тесаног камена за коју постоји веровање да је у њој живела сестра Светог Петра Коришког. Он је овде побегао од људи, побегао је од своје сестре и у драми растанка рекао: „Боље је да сестри претпоставим Бога.” Место са свим траговима где се, према предању, сачувала испосница његове сестре уништили су багери и булдожери косовских институција.

Упуштајући се у борбу са собом, једући траве и жир, он се борио и са светом, и са демонима, и постао један од ретких људи који су победили себе. Људи који данас долазе овде говоре да се налазе у палеохришћанској цркви, бацају лименке кока-коле и распаљују роштиљ у једној од свечевих пећина.

Лажне пароле

„Инвестиције које реализује Дирекција за туризам и економски развој из Призрена омогућавају лакши приступ посетиоцима и туристима историјском споменику, палеохришћанске цркве која се налази у призренском селу Кориша”, написао је на „Фејсбуку” Зафир Бериша, политичар и кандидат за посланика у скупштини Косова.

Због радова и скрнављења до средишта комплекса и живописаних делова цркве сада се јако тешко долази. У источном делу са леве стране олтара са зидова су, на четири места, обијене фреске, а здробљени фрескомалтер се може видети на земљи пећинске цркве.

Оно што је остало на стенама су вредна дела достојна светских галерија. Грчевито поредимо садашње стања фресака са оним из посете 2021. године. Уочава се ново скрнављење, гребање и исписивање дубоких графита, а неколико пута је на фрескама исписано УЧК (Ослободилачка војска Косова). Гробно место светитеља је поново прекопавано.

„Је ли стао онај џип поред наших кола? – Јесте, јесте, чује се отварање врата. Било би добро да кренемо.” Испод шарпланинских литица на којима су осликане фреске, кроз камену капију испоснице, преко некадашњих малих калуђерских баштица једва силазимо на нови пут који је уништио овај простор. Смеће, поломљени алат, камење које се обрушава, остаци грађевинског материјала, мешалица за бетон, остављене рукавице и џакови цемента, камене плоче заливене бетоном који се распада и мала црвена табла на којој министарство културе Косова обавештава да су радови забрањени.

Заустављају се радови након учињене непоправљиве штете, а на скретању са главног пута, одакле је и почела девастација, и даље стоји велика табла на којој пише да је инвеститор општина Призрен и њено одељење за туризам и економски развој. Пројекат се према овом обавештењу односи на инфраструктурне радове: пут, воду и канализацију у Цркви Светог Петра Кабашког у Кориши. Радове изводи фирма Еуровиа.

Мој сапутник Синиша Живић је посебно везан за Светог Петра Коришког јер је у јуну 1999, на дан када се празнује, тешко рањен у Приштини.

Ћутимо и мислимо да смо непримећени. Даље, у албанском селу, поред дрвене куле стоји високи јарбол са албанском заставом, човек у маскирној униформи са двогледом гледа другу страну кањона, тамо према испосници.

Гледа према месту на ком је некад један човек стекао у себи мир и светлост, гледа у зло које, након толико векова, разара светињу старца ком је арханђел рекао: „Мир теби душо која тражиш Господа!” У привидном миру, већ 25 година, живе Срби и њихове светиње, живе са дубоким поверењем да су неке борбе одавно добијене, живе и чекају слободу свега што је порушено.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: