Zatvor za fudbalere
1 min read
Foto: izmedjusnaijave
Piše: dr Milan Tomić
Pre nekoliko dana, 8.maja, fudbaleri reprezentativci Rusije Aleksandar Kokorin, napadač Zenita iz Sank Petersburga i Pavel Mamajev, vezista Krasnodara, osuđeni su u moskovskom Presnenskom sudu za huliganstvo i moraće da odleže u zatvoru izvesno vreme. Kokorin je osuđen na 18 meseci boravka u zatvorskoj koloniji, dok je Mamajev dobio mesec dana manje. Saučesnici u inkriminisanom događaju, zbog koga se u javnosti Rusije podigla velika bura, brat fudbalera Aleksandra Kokorina Kiril osuđen je na 18, a Aleksandar Protasovitski na 17 meseci.
Oni su još oktobra prošle godine slaveći rođendan u pijanom stanju napali i premlatili, nanevši im pritom teške povrede, mirne goste u jednom moskovskom kafeu, među kojima su bile i neke uticajne ličnosti, Denis Pak, političar i načelnik automobilske industrije u Ministarstvu trgovine, Sergej Gaisin, šef jednog državnog naučnog centra, a zatim i vozač popularne televizijske voditeljke Olge Ušakove, Vitalij Solovčuk. Najpre je Solovčuk “stradao” u blizini hotela “Peking” a potom je u kafeu “Kofemanija” došlo do obračuna sa ostalom dvojicom. Učesnici, na čelu sa poznatim i popularnim fudbalerima, odmah su uhapšeni i nije im bilo dopušteno, zbog pritiska javnosti da se brane sa slobode.
Nasilnici su pretukli nevine ljude
Zanimljivo je da pomenuta dva fudbalera iza sebe imaju još neprijatnih doživljaja i “nestašluka” u svojim karijerama kao, na primer, posle neslavnog učešća ruske reperezentacije na Evropskom prvenstvu u Francuskoj 2016. godine, kada su u Monte Karlu u klubu “Twiga” pravili bahanalije i tom prilikom potrošili oko 250.000 evra! To za njih svakako nije mnogo, s obzirom da Kokorin zarađuje 2,6 miliona evra godišnje a Mamaev 1,8 miliona. Takvo ponašanje a pogotovo razotkrivanje istine o primanjima ruskih fudbalera “razbesnelo” je javnost, s obzirom da iza klubova i reprezentacije sve do SP u Rusiji 2018. godine ne stoje odgovarajući rezultati. Ljubitelji fudbala, a pogotovo oni koji se manje zanimaju za njega duboko su razočarani neskladom između rezultata i primanja fudbalera.
Slučajevi “Kokorin i Mamajev” izazivaju u Rusiji ozbiljnu debate o sociološkim aspektima ponašanja poznatih i pritom popularnih ličnosti. A, ovo nije prvi slučaj takve vrste i ne odnosi se se samo na sportiste. Pogotovo kada se radi o mladim ljudima, deci bogatih i poznatih roditelja, za čije neodgovorno ponašanje u ruskom društvu nema razumevanja. Gotovo svi se pitaju ko su i kakvi su savremeni heroji mladih ljudi, na koje treba mlađane generacije da se ugledaju.
Informacija o zatvoru za fudbalere, sama po sebi nije spektakularna informacija, ali ona svakako ukazuje na pojave koje su nespojive sa sportom – konzumiranje alkohola, bahatost i nasilje. U osetljivom ruskom društvu takve pojave izazivaju rezigniranost ali i gnev.
Ovaj poslednji slučaj sa Kokorinom i Mamajevim pisca ovih redova podsetio je na manje poznati događaj, bar za našu srpsku javnost, na hapšenje i osudu Eduarda Streljcova, mladog reprezentativca fudbalske “zbornaje” SSSR 1958. godine zbog optužbe da je silovao mladu 20-godišnju Mariju Lebedevu. Osuđen je na 12 godina teške robije i rad u “šumskom lageru”. Smanjena mu je potom kazna na sedam godina a odležao je ukupno pet.
Ima li neke paralele između ova dva slučaja? Ima i nema, ali oba slučaja ukuzuju na neke karakteristike društava, sovjetskog i ruskog, u kome su živeli i delali naši stvarni i nestvarni junaci, Kokorin, Mamajev i Streljcov. Razlika među njima kao fudbalerima je ogromna. Streljcov je bio istinski majstor fudbalske igre dok ova dvojica nisu prekoračili prag više od osnovne talentovanosti, koji je nedovoljan da budu istinski asovi. I naravno razlika je u milionskim iznosima koje Kokorin i Mamajev zarađuju u odnosu koliko je imao od fudbala “Ruski Pele” kako su ga prozvali svetski novinari.
Za našu iznetu tezu o lažnim herojima koje prihvataju mlade generacije, priča o Eduardu Streljcovu je važna, zanimljiva ali i poučna kako bi se lakše spoznala moralna istina svakog ovakvog problematičnog događaja.
Prekršaj slavnog fudbalera od pre 61 godine
Eduard Anatoljevič Streljcov rođen je 22. jula 1937. godine u gradiću Perovo, u Moskovskoj oblasti. Zanimljivo, te godine rođen je još jedan fudbalski virtuoz, naš Dragoslav Šekularac. Kada je završio sedmoljetku sa 13 godina nastavio je da uči bravarski zanat u zavodu “Frezer” i naravno odmah su ga bez obzira na godine primili da igra za prvi fabrički tim, koji se takmičio u nižem rangu. Još kao dete pokazivao je izuzetnu veštinu sa loptom, a bio je i fizički već zreo.
Kako je moskovski klub “Torpedo” bio tim industrije, to je on kao takav imao i “krovno” upravljanje nad svim fabričkim timovima u pomenutoj oblasti. Imao je 16 godina kada je odigran prijateljski meč između “Frezer”-a i “Torpeda, jer su glasovi stizali do “centralnog industrijskog tima” o nesvakidašnjem talentu mladog Streljcova, pa su želeli da ga vide na delu. Bio je odmah primećen na meču s obzirom da je “Dinamu”, kako bi Rusi rekli “zabio” dva gola! Odmah je prekomandovan u Moskvu i ekspresno je debitovao za prvi tim 1954. godine, sa još nepunih 17 godina.
Godinu dana kasnije, aprila 1955. još nije napunio 18 i postao je reprezentativac SSSR. Debitovao je protiv Švedske u “ruskoj rapsodiji” u kojoj je od šest golova dao tri! I u drugoj utakmici protiv Indije postigao je “het-trik”. Sa 18 godina bio je prvi strelac SSSR, a sa 19 osvojio je zlatnu olimpijsku medalju 1956. godine u Melburnu.
Tih godina osvojio je srca ljubitelja fudbala koji su na stadione išli masovno samo da bi njega gledali. Odevao se moderno, zalazio u poznate klubove, slušao džez i rokenrol, imao je frizuru ala “Teddy boy” (u slobodnom prevodu kicoš), nalik na frizure koje su imali Džejms Din ili Elvis Prisli, u to vreme najpopularniji ljudi planete. Bio je obožavan do te mere da je ozbiljno ugrožavao popularnost vrhunskih sovjetskih glumaca i pevača. Devojke su ludele za njim. Bio je nešto drugo, nešto novo u sivilu sovjetske svakodnevnice. Bio je idol i heroj za kojim su hrlile mase mladih. Bio je maleni prozor u nepoznati svet, zatvoren gvozdenom sovjetskom zavesom. Samo da ne ostane napolju posle nekog međunarodnog gostovanja, ponavljali su rukovodioci fudbala, uplašeni činjenicom da su to već učinili Mađari Puškaš, Cibor, Kočiš i Božik. Tražili su ga Šveđani, Francuzi, Španci, Italijani… Sportski komentator
Svjatislav Vasilik napisao je za njega, otkrivši suštinu takve masovne privlačnosti, sledeće:” Ključ njegovog uspeha je jednostavan: sportski talentat i šarmantan izgled, čestito lice, topao osmeh…taj je bio čudo na terenu!”
Godine 1958. počele su pripreme za svetsko prvenstvo. Velike nade polagane su u nekoliko velikih igrača. Pre svega smatralo se da je udarna igla u timu Eduard Streljcov. Dve nedelje pred odlazak u Švedsku kandidati za put u Švedsku dobili su dan odmora. Igrači Spartaka Oganjukov i Tatušin pozvali su Eduarda u Podmoskovlje na “žurku” koju je provodio u svojoj dači Eduard Karahanov, pilot i oficir ratnog vazduhoplovstva. “Biće i devojaka”, rekao mu je Tatušin, znajući da je to najbolji mamac. Marija Lebedeva odabrala je njega. Završilo se kako se obično na “žurkama” završi. U krevetu i sa votkom. “Popili smo svako po najmanje litru votke”, govorila je jedna od devojaka na suđenju. Sutradan roditelji Lebedeve naterali su svoju kćer da optuži Streljcova za silovanje i ovaj je odmah zajedno sa svojim drugovima uhapšen. Mnogi govore da je majka računala na neki novac od Streljcova. Ali, sve je poprimilo drugačiji tok. Suđenje je bilo ekspresno a na optuženičkoj klupi bio je samo Eduard. Ostale devojke povukle su svoje izjave, osim Lebedeve.
Kako je Streljcov bio nada sovjetskog sporta, to je došlo i do Nikite Sergejeviča Hruščova. Za njegov stav pobrinula se Ekaterina Furcova, naširoko poznata ministarka kulture i veoma dobra i intimna prijateljica Nikite Sergejeviča. Generalni sekretar partije, poznat po svojoj jarosti, izvikivao je: “Kaznite ga surovo, iza rešetaka ga stavite na dugo vremena!” Furcova je imala za tako nešto svoje razloge. Na prijemu posle Igara u Melburnu koji je Hrušov priredio za osvajače medalja Furcova je predstavila svoju ćerku slavnom asu i poželela da se njena ljubimica uda za Streljcova. U toj nameri bila je veoma agresivna. Međutim, kako je mladost inače netaktična, tako je i Eduard pravo u oči rekao Ekaterini da ima devojku Alu koju će oženiti uskoro, a da je njena ćerka Svetlana ružna i da nema nameru da učini tako nešto. To su čuli mnogi pa je bruka bila još veća. Ima naravno i drugih pretpostavki. Pričalo se da će Streljcov ostati u inostranstvu na prvom gostovanju, ali je ta verzija malo verovatna. Sledeći razlog je što je uporno odbijao da pređe u CSKA ili Spartak, što opet nije pouzdana informacija. Četvrta verzija je da mu je sve to namešteno kako ne bi širio zapadnu propaganda jer je bio mnogo popularan a pritom zapadnjački moderan. Čekali su ga navodno da učini neku grešku jer je to kao nestašan momak često i činio. Ipak, njegov biograf Aksel Vartanjan tvrdi da je verzija konflikta sa Furcovom najverodostojnija.
Sud je uprkos kontroverzama u tom sudskom slučaju doneo žestoku odluku-osuđen je na 12 godina robije. U zatvoru je u početku imao problem sa stvarnim huliganima. Umalo što ga nisu i ubili. Ležao je u zatvorskoj bolnici četiri meseca, a potom je bilo sve u redu. Završio je petogodišnji rok kao bibliotekar. Vratio se u Moskvu 1963. godine ali bez prava da igra fudbal, što je ogorčilo sportske poslenike. Odslužio je i neka se vrati treninzima, smatrali su gotovo svi fudbaleri.
Uspešan povratak velikog asa posle robije
Ali Nikita je bio nepokolebljiv. Na uslovnoj slobodi radio je u zavodu “ZIL” i istovremeno učio školu do 1965. godine. Pritisak da se vrati na teren bio je ogroman, čak su i navijači organizovali proteste. Kako je Brežnjev došao na vlast, odmah je posle razgovora sa fudbalskim rukovodiocima dao nalog da se dalje represije ne vrše prema Streljcovu. “Posle zatvora i vodinstaleri ostaju vodoinstaleri, pa zašto i fudbaleri ne mogu da rade svoj posao.” Vratio se svom “Torpedu” i odmah napunio stadion. Klicali su mu sa svih strana, koje zbog fudbalskog umeća, koje zbog nepravde koja mu je učinjena. Javnost je bila ubeđena da se u njegovom slučaju odigrala neka velika igra, ne isključujući i političku.
Fudbalska karijera koja je imala sedmogodišnju pauzu je nastavljena uspešno. “Torpedo” je po drugi put u istoriji postao prvak SSSR, a Streljcov je dva puta za redom proglašavan za igrača godine – 1967. i 1968. godine. Ponovo je 1965. godine debitovao za reprezentaciju, ali više nije igrao klasičnog napadača, već je bio oslonac u veznom redu. Govore da je propustio da bude “beli Pele”, ali i da je Puškaš ličio na njega.
Igrao je slično, sa izrazito boljom tehnikom, brzinom i osećajem za gol. Stručnjaci će ga zapamtiti po čuvenom “pasu ala Streljcov” koji je on izvodio petom. Vraćena mu je i titula “Zaslužnog majstora sporta”, ali nikada zvanično nije rehabilitovan iako je mnogo godina kasnije Marija Lebedeva (1938-2005) javno izjavila da je bila pritisnuta da na sudu potpiše lažnu izjavu.
Jednom prilikom Streljcov je izjavio: “Ležao sam u zatvoru za drugoga”. Nije nikada hteo da kaže umesto koga. Formiran je 2001. godine Komitet Streljcova, čiji je predsednik bio Anatolij Karpov, svetski šahovski šampion, sa ciljem da se rehabilituje slavni fudbaler. Karpov je još tada smatrao da je presuda razrušila veliku karijeru Streljcova. I pored takvih inicijativa sa svih strana da se obnovi proces iz nejasnih razloga to ni do dana današnjeg nije učinjeno.
Eduard Anatoljevič Streljcov umro je od raka pluća i grla 1990. godine. Na sahranu je došla i njegova prva žena Ala koja je tom prilikom izjavila da je on tu boljku navukao još u zatvoru, zbog veoma loših uslova i maltretiranja koje je doživeo.
Vrhunac svog života doživeo bi svakako onoga časa kada je ovekovečen najubilarnim srebrnjacima koje je izdala Centralna banka Rusije u njegovu čast i čast njegovog veličanstvenog umeća.
Dva umetnička dugometražna filma su već snimljena o njemu. Prvi pod naslovom “Furcova”[1] (serijal o poznatoj Ekaterini Furcovoj, koja mu je smestila veliku igru) a drugi “U sazvežđu Strelca”[2] . Treći umetnički film pod nazivom “Streljcov” započet je sa snimanjem 2018. godine u režiji Ilje Učitelja, u kojem glavnu ulogu igra Aleksandar Petrov. Stadion fudbalskog kluba “Torpedo” danas nosi njegovo ime. Ali, kontroverze u vezi njegovog slučaja i dalje ostaju, jer nikom nije pošlo za rukom da pokrene ponovni sudski postupak i opravda Streljcova. Ovako i dalje ostaje gorčina u ustima.
Paralela sa Kokorinom i Mamajevim bila je nužna, jer je Eduard Anatoljevič Streljcov prošao “zločin i kaznu”, pokajanje i iskupljenje.
Etičke pouke za mlade generacije
Njegovi današnji “fudbalski saborci” Aleksandar Kokorin i Pavel Mamaev svakako kroz to neće proći, s obzirom da su njihove grehe zabeležile video kamere, što će ostati kao trajni, večiti dokaz lažnog herojstva lažnih idola mladih.
U tom lancu jedino nedostaje njihovo iskreno pokajanje i iskupljenje. Kao ljudski moralni čin pred svojom, ruskom javnošću, celim svetom, posebno pred svim ljubiteljima sporta.
Zato ostaje za sva nas nauk ovo što su radili mladi i obesni fudbaleri – primer kako se ne sme ponašati popularna ili slavna sportska ličnost.
Ona mora biti uzor drugima u viteškom i fer ponašanju, simbol poštenja, odmerenosti i da prednjači u borbi pritiv nasilja, alkoholozma, borbe protiv droga, da zrači dobročinstvom i plemenitošću i da kod mladih razvija borbu za takmičenjem, zdravim rivalstvom i nadmetanjem.
Izvor: izmeđusnaijave
Pročitajte još:
Izvrsan tekst