Zavjet Ocu

Luka Vukadinović

Đe smo se izgubili? Đe smo to krenuli. Đe ćemo sa ovoliko pameti. Đe ćeš kad nemaš đe i kako ćeš kad nemaš koga. Đe ideš znaš li. Đe si kreno’, ko ti se nada. Đe te čekaju. Đe ćeš avetinjo. Đe ti je bolje i je li bolje. Đe ćeš sreću naći, oli je naći. Đe sad lažeš. Đe ćeš dobro napraviti. Đe su ti roditelji, imaš li vremena. Đe si otišo i kad ćeš doć. Đe te vode i ko te nagovara.

Đe je to bolje, je li ti dobro. Đe su ti oči, imaš li mozga. Đe si jadan. Đe ti je majka. Đe sad radiš, ima li zime. Đe i sa kim razgovaraš, ima li ljudi. Đe Boga moliš, moliš li se. Đe su ti drugovi, kakvi su ljudi. Đe ostavljaš sebe. Đe i šta radiš kad si sam, misliš li o nama. Đe plačeš, je li ti teško. Đe zoru dočekuješ kukala ti majka. Đe sad služiš ima li vajde.

Đe su ti brige, zašto si srećan. Đe nađe onu kastigulju, od kakve je kuće. Đe ćeraš inat. Nemoj, dozovi se, nemoj radi oca. Otac ti je bio čestit čojek. Dok nije živ odran u Korenici na Kosovu, pored stare kuće, sad već tuđe. Đe god kreneš sjeti se oca, on ti je put napravio, put kojim moraš ići.

Ti moraš da dovršiš ono što je početo. Na tebe su se oslonili oni što su glavu dali za tvoju subdinu. Pa ti sad moraš svoju cijenu ostaviti, kao braća tvoja. I nemoj žaliti sebe. Žali dušmane i raduj se smrti. Mi smo Hristovi ratnici, gonjeni i mučeni. Mi se radujemo Hristu. Neće sin tvoj zemljo sveta tebe ostaviti. I tebi i sebi će uvijek dolaziti.

Nek sve bude kao što je bilo i kao što više neće biti. Nek sve bude kao što neće biti i nek svi budemo, a ne budemo. Nek nam bude kako biti mora i kako nikom više neće biti. Nek nas nema a ima nas. Da živi umiremo, a mrtvi da živimo.