Zavjet Osmana Đikića: Turčin nisam, nego Srbin (FOTO)
1 min read
Osman Đikić, srpski pjesnik i publicista
Jedno od najčešćih opštih mesta u svim raspravama o srpskom endemskom, nejedinstvu i neslozi koja nas izjeda je rečenica:„Crkva ne da muslimanima i katolicima da budu Srbi. To je uzrok našeg bratoubilaštva.“
Jedini problem je što nema veze s istinom. Crkva nije nikada izdala bilo kakav dokument kojim odriče pravo inovernima da se nacionalno osećaju i izjašnjavaju Srbima.
Crkva nije politička ustanova, a nacija jeste politička kategorija. Elem, za SPC nije problem da se iko, bio on crnac, Eskim, Kinez ili sami Turčin krsti i postane njen deo.
Lično pozanjem pravoslavnog monaha, potomka člana osmanske dvorske svite i pravoslavnog Persijanca, svršenog bogoslova. Blaženopočivši otac Sava, monah koviljski, bio je Novozelanđanin. Moramo li se podsećati Emira Kusturice i Mahmuta Bušatlije?
Crkva brine o pravoslavnima, a ne o Srbima svih vera, jer ona je upravo Crkva – zajednica vernih s Bogom i silama nebeskim.
Ko onda ne priznaje muslimane (i rimokatolike) za Srbe? Narod.
Kako su, uopšte, nastali muslimani na ovim prostorima?
Dolaskom turskog okupatora, prelaskom na islam moglo se sačuvati ili steći nešto privilegija, ponekad glava, žena, dete ili kuća, a i karijera se u vojsci ili administraciji jedino tako dala teći.
Baštinici trbuhougodija kao životnog ideala ili latinske maksime Patria est ubicumque est bene, odrekli su se hrišćanstva i prihvatili islam. Tim činom, nisu samo promenili veroispovest, što je danas intimno pitanje svakog čoveka, već su se politički identifikovali s okupatorom. Sjedinili su se s turskim, islamskim ubicama.
Prešli su na stranu osvajača i stali u front protiv sopstvenog naroda. Mnogi su učestvovali u zločinima. Bivši rođaci, čak braća postadoše deo osvajačke državne uprave.
Udružiše se s onima koji su nas porobili. I to iz ličnog, najčešće, materijalnog interesa. Ne samo u davnoj prošlosti, već i u Prvom i Drugom srpskom ustanku i balkanskim ratovima muslimani su se borili protiv srpske vojske. O masovnom prilaženju ustašama je već sve napisano.
Nije li ovo legitiman razlog za prezir? Kakvo poverenje i solidarnost ili osećaj jedinstva s novim muslimanima je tadašnji Srbin mogao da oseća?
Vekovima su oni verni pravoslavlju ostajali u položaju raje, kulučili, bivali čitlučeni, trpeli pravo prve bračne noći, danak u krvi i razne druge nepravde. Obnova crkava i manastira bila je zabranjena. Zvono nije smelo da zvoni.
U Sofiji postoji lepa crkva rotonda, blizu predsedničke palate, sazidana je u udubljenju, jer je morala da bude niža od Turčina na konju (sic!).
Srbi nisu smeli da nose oružje, da se lepo oblače, morali su da se pomere s puta ako bi se mimoilazili s muslimanom… O radostima nabijanja na kolac ili rasprodaje dece u roblje po Egiptu i Anadoliji zar treba govoriti?
Dakle, u srcu svakog Srbina, islam je u našim krajevima simvol krvave turske okupacije i izdaje naših saplemenika. Zato Srbi Muslimane ne mare, ne veruju im i teško ih prihvataju kao deo svog naroda.
Kada je ovo rečeno, sasvim je jasno da Srbin može biti bilo koje vere ili bez vere. I takav, on može biti politički vrlo koristan i dobar Srbin.
Ako bi Srbija uspela da probudi srpstvo u ovdašnjim, raškim muslimanima, to bi odmah eliminisalo moguće žarište i sredstvopritiska na državu u rukama stranih sila od uticaja i interesa. Kada bi se taj proces prelio i u Bosnu korist bi bila višestruka.
Zato, moramo potisnuti opravdani bes zbog srednjevekovne izdaje i početi sistematične, ozbiljne napore u nauci, obrazovanju, kulturi, medijima, politici, na društvenim mrežama… za vraćanje srpskog nacionalnog osećaja kod ovdašnjih muslimana.
Tu ne treba žaliti ni sredstva i privilegije. Valja prepisati turski model, pa i ličnim interesom motivisati pojedine ugledne muslimane da se javno odrede kao Srbi, što bi moglo, dugoročno, pokrenuti jedan tok.
Ozbiljne države ozbiljno planiraju. Umesto finansiranja pedera, lezbijki, ljudskopravaških jakobinaca, rodnih feministkinjai ostalih sorošoida, valjalo bi finasirati ovaj nacionalni projekat od ključnog značaja. Iako će mnogom čitaocu ideja izgledati neizvodljivo, uveren sam da nije tako, jer u politici nema konačnih rešenja, okolnosti se menjaju, a pregaocima Bog daje mahove.
Ostoja Simetić
Izvor: Srpski književni klub
Bogu da je hvala i tvojemu kolegi iz Morace Selicu na dugi zivot i zdravlje koji ovo napisa!
Vrlo srceparajuci tekst. Srbi su kivni, tesko se nose sa poturcenim i, kojekakvim nakotom, sve se bave razlozima, ne veruju, bla,bla…
Nego ovako, neka se svi oni sami, o svom trošku vrate,ako hoće. Neka se dogovore, komate, šta god, niko ih nece ometati u razgovorima. U svojim brlozima nek se siti izrazgovaraju. Nek preseku, ako hoce.
Nisu se dok je bilo ure dozvali pameti, sad nek se izdivane.
Svaka čestita i stradalna kuća, u ludog Srbina, ima pametnijeg posla od vraćanja balija, ustasa, kojekakvih nakota razumu.
Neka oni to fino i uredno o svom trošku oposle.
Pa i ako uspeju da se dogovore, nece ga vise nikad ‘mrsiti’ i biti vojnici.
Ti su mogli u Jugi im svetoj, ali sad ce da prolaze kroz zesceg zeca.
BG, ako li ti se tekst nije dopao,prosetaj i ignorisi ga, ili ti daj kontraargumente,a nemoj ga negirat na primitivan nacin tako sto ces mu se rugat sa „bla,bla“ ili sto ces ga nazivat „srceparajucim“. To cine samo oni koji ne znaju nista a misle da su pametni. Ili trolujes,ili si primitivni nacist koji ljude dijeli na „nakot“ i „arijevce“. Ne mogu procjenit imas li sto od skole,ali mi je jasno da sive mase nemas puno.
… Svaka ti čast Anonimni, zadivljen sam!
Pa ođe će svaki moći da izuči Turke stoput bolje no što je mogao u školskom štivu.
Hvala ti za napor koji si uložio da nam ovo prezentuješ!
Jer, ma koliko mnogi poturčeni potomci Srba, Slovena, Vlaha, Grka, Friga, Liđana, Hitita, Kurda, Jermena, Asiraca i Gala sebe smatrali muslimanima – a time i Turcima – njihova bit se projavljuje mimo raznoraznih askeri muzeja i parada janičarske vojne muzike. Možda Davutoglu zaista smatra turciziranje Balkanaca i Anadolaca velikodušnošću nadmoćnih prema niščima, kao što Amerikanci veličaju amerikanizovanje ne samo svog kontinenta već i sveta, ali, došavši u naše krajeve „na konjima“, ni istočni okupatori nisu nam doneli ništa do jad. Ni baklave nisu „turske“ već starogrčke, kao što ni Amerikancima neće ni muzeji paleontologije i nauke i tehnike podariti prošlost kakvu nemaju. Preinaka identiteta spada, zapravo, u najpogubnije vidove uništenja smisla, uklanjanje mogućnosti da se iz organskog uzgaji čojstvo, a ne tehnološka nadmoć.
Tumačiti, zato, nerede i u Turskoj isključivo američkim huškanjem, dizajnom i društvenim inžinjeringom spoznajni je promašaj. Zabeleženo je, naime, da je i među osmanlijama bilo masona (sufije budući njihovi rodonačelnici), te da je Ataturk bio Slobodni zidar čije je izvođenje Turske iz orijentalizma u europsku „bezalternativnost“ prihvatila većina Anadolaca – što se očekuje i od svih srpskih kulturno-političkih činilaca, od 1804. naovamo. No, hiljade godina poništenja drugih kao načina – možda svrhe – života Turana, Semita, Severnjaka i „jurišnika na Nebo“ ne daju se popraviti nikakvom propagandom, još manje „izborima“, internetom, medijima, industrijom zabave, laži i opsene, vodenim topovima i suzavcem.
Jer, Sili konačno sudi Pravda, čedo Istine i Lepote, te ni u Turskoj – kao ni u Nemačkoj ili Americi (s podražavanjem helenske i rimske arhitekture, ili njihovim samosvojnim grdilama od stakla, plastike, metala i betona) – nema do gole Volje. Topkapi je vizantijsko zdanje, Aja Sofija takođe, mostove i zgrade zidali su Jermeni, mornaricu ustanovili Grci, državnu upravu dobrim delom ustrojavali Jevreji, trgovinom i privredom bavili se svi osim Turci. Poput svoje karakterološke svojte, Arapa, Turci su samo gospodarili, koristeći se islamom kao Zapadnjaci svim religijama i ideologijama, da kulturološki, ekonomski – ili ognjem i mačem – ostvare podljudske ciljeve.
Jer, ni Nordici ni Turani ni Semiti nisu bili samo zavojevači i pljačkaši koliko virus – obećanje da se može udobno živeti menjanjem identiteta, ako ne ćudi. Potvrđujući se jedino unižavanjem protivnika (to im budući svako već svojim postojanjem), podsticaj su Oni za sve bezdušnike i račundžije, vernike statističke čovekolikosti. Nije, naime, nevolja u delanju sveštenika Moći – bilo katoličkih bilo islamskih, bilo „dominatora“ u zatvorskoj sobi ili u planetarnom logoru bez granica – već u spremnosti „stada“ da se „mira“ radi podaju krilatici ”If you can’t beat them, join them!“ („Ako im ne možeš ništa, priđi im!“), ili islamu po tumačenju Mustaj-Kadije iz Gorskog Vijenca.
Jer, sve do sloma „Šezdeset osme“ u Beogradu bi se i prolaznici na ulici umešali u tuču, jačemu vičući: „Šta si navalio na slabijega!“
Među pokretačima, vođama i izmećarima Novog svetskog poretka to, međutim, nikad nije važilo. Njima je Znanje nalagalo da neizostavno budu u jačici, kako Šiptari zovu stranu kojoj i mirovna veća uvek daju za pravo, smatrajući jedino nju kadrom da svoj interes nametne i odbrani. Darvinizam te sorte Srbi nikad nisu prihvatali ma koliko se, recimo, Ahmet Davutoglu prsio njime, i time što je Turčin (bar kao donme Tekin Alp, ideolog mladoturskog šovinizma, ili Josip Frank, hrvatskog).
„Da je to moguće, Švaba bi ga izmislio“ kao opravdanje, i „pusto tursko“ kao objašnjenje zato i dalje navaljuju na Srpstvo – sufije se Zelenom transverzalom spajajući sa istopametnicima i jednakodušnicima u Europi. Jer, poimajući religiju kao veštinu upravljanja palim bićima (tvorbi, čak, demijurga koga sufistički Jezidi zovu Melek Taus, a mi ostali Knez Ovoga sveta), islam, katolicizam i Modernitet su se upravo Balkanom na smrt zagrlili.
I mada je Ataturk kazao da „minare svake seoske džamije nije do nadgrobnik još jednom turskom selu“, to mu Anadolci nisu odviše zamerali, kao ni sklonost ka piću. Da ni meštanima Erzeruma mastika nije mrska zapazio sam još 1970-ih dok su je po kafanama meraklijski zabeljivali vodom. Islam im, očito, nije značio više nego Bosancima koji se, poput holivudizovane „dece komunizma“, behu odrodili zarad očuvanja vlasti i imovine. Genocid, etnocid, duhocid, kulturcid i sopstvomor nad svim samosvojnim stanovnicima sveta ne prestaju zato ni danas: preko milion i po Jermena, čija se država do pred kraj 14. veka pružala do Antiohije, pobijeno je 1914–1923, kad i milion i po Asiraca i oko milion Grka. O megazločinu kao osnovnoj pretpostavci rasta i Zapada i Istoka – a naročito „Novog“ svetskog poretka – vlada međutim „međunarodna“ tišina pošto, ma koliko se zlotvori upinjali da im se zlodela zaborave a njihov prikaz povesti prihvati za jedini, Kopta, Berbera, Indijanaca, Srba, Rusa, Jermena i Asiraca („Sirijskih hrišćana“) još ima, kao i Pontskih Grka, Ataturkovim etničkim čišćenjem raspršenih po svetu.
Jer, i njih je njegova „vizionarska“ „izgradnja“ „nacije“ (”nation building“, po tekućem angloameričkom novogovoru), čiji ni sam istinski pripadnik nije bio (majka mu beše plava i plavooka Makedonka, otac mrki, šiptaroliki Epirac), proterala u Solun i Pirej – da i na njih, kao na krajiške Srbe, sunarodnici odmahuju rukom, nalazeći u njima izvor bezmalo svih nedaća i zala.
(A pokolj najmanje tri miliona prvobitnih stanovnika „Turske“ za nepunih devet godina završio se krajem Ataturkovog rata protivu zapadnih sila, koje su, učinivši sve da on u njemu pobedi, Turcima podarile i ono što njihova istorija ne poznaje – jedan, bar za njih, oslobodilački rat.)
Ipak, nisu ni turcizam ni panturanstvo – već orvelijanski, globalistički islam – Arjan („Iran“) preinačili u šerijatski zabran kojim se Angli i danas služe kao baukom da drže istok Evrope i zapad Azije u pokornosti. Jer, da nije bilo spoja arabljanskog šovinizma i islama, i turanstva i islama, te pokušaja „prosvetljenih“ da „oplemene“ svet, on bi stajao bliže Onome koji ga je stvorio a podalje od tvoraca betonskih spomenika duž prelepe crnomorske obale. U Anadoliji, Samsun bi tada bio nastavak antike a Trabzon i dalje Trapezunt, prestonica Ponta, a u nas bi se od Boke do Skadra pružalo more tirkizne providnosti, i poneka kuća meštana dovoljno valjanih da cele godine prebivaju u njoj.
Slično su se ophodili i Osmanovi potomci pri preuzimanju prestola, daveći suvišnu braću svilenim gajtanima. To je – poklonicima zakona ali ne i pravde – bagatelna cena „uspeha“ kakav je Srbima odvajkada bio oduran, mada se i u nas slave „realisti“ poput Kralja Milutina, ili Miloša Obrenovića. U nepravdi, zulumu i licemerju bar mi nismo prepoznavali ništa do zlo, ma koliko se osmanskim dobom dičili sami Turci, a divili mu se i mnogi zapadnjački istoričari i političari.
Što se ta politika – u vidu naloga da se na mesto Gezi parka vrate zdanja janičarske kasarne koju je sultan Mahmud II godine 1826. topovima srušio, shvativši da od janičara više nema koristi koliko diplomatske i državne štete – konačno zgadila i poturčenim stanovnicima Stambola ne bi trebalo stoga da čudi nikoga. Jer i Turci cene pravdu, kao što je kamiondžija koji me je primio na jednom mom putu za Nemačku pobesneo na pokušaj da ga na pumpi u Hrvatskoj prevare. Zato i belosvetski „humanitarci“ svako malo pozivaju na strogo kažnjavanje „prekršilaca ljudskih prava“ – dok Erdoganovo „etnoselo“ ne pominju, kao ni „moralno-politički podobna“ „javnost“ kod nas, u nekadašnjoj Rumeliji.
Jer, reč je o neizgovorenom „pravu“ jačega da tlači, te da je pri takvoj podeli uloga Trg Taksim, sa spomenikom i vesternizovanom i poturčenom Ataturku i njegovom, prividnom, ograničavanju turanstva na turstvo – uz planirani drugi, janičarima koji su takođe postajali „Turci“ poklonjenjem Sili, a muslimani poricanjem predačke duše – primer „suživota“ i „tolerancije“ koje valja zaštiti povikom na ekološki zločin a ne zavojevački, nad ljudima. Jer, s Turcima, Azerima, Tatarima, Mongolima, Mađarima, Hrvatima, Bugarima, Šiptarima, Amerikancima, Englezima, Nemcima, Arapima i Arabljanima valja trgovati, stupati u saveze, svi ljudi inače budući jednaki i pali.
Jer, turčenje – ispravan izraz za islamizaciju naših krajeva – i više od arabizacije Afrike, Bliskog i Srednjeg istoka – poništilo je mnoge vrline anadolskih, kavkaskih, sirijskih, iranskih i balkanskih gorštaka, te primoraca Sredozemlja i Crnoga mora.
Dahije protiv kojih su Srbi bili prinuđeni da ustanu 1804. behu dobri muslimani, klanjajući abdest pet puta dnevno, pijući šerbet i kafu a ne rakiju i vino, dajući milostinju muslimanskoj sirotinji, pitajući hodžu oko šarije. Ali, takođe u skladu sa tradicijom svoje vere, vikali behu i oni „Alah akbar!“ pri odsecanju neverničkih glava, poput sirijskih „pobunjenika“ danas, varali behu i oni nevernike, inorodnike i protivnike pri izvršenju javnih obećanja, poput Mehmeda Osvajača pri seči bosanskih velikaša koji mu se behu predali na veru kod Jajca – islam kao ni Zapad u slučaju, recimo, rezolucije UN 1244, ne videći greha u ostvarivanju svojih namera na bilo koji način. Držeći se Korana kao „zakona“ a ne podstreka na poštovanje ljudi kao bogoobraznih bića, dahije su se – iako uglavnom ne behu Turci, ni anadolski – ponašale kao Pedi Ešdaun u Bosni, ili Džingis Kanov vojskovođa Subotaj koji je, opet na veru, pogubio na stotine ruskih knezova posle bitke na Kalki – tako što je na njih navalio talpe povrh kojih je pirom slavio pobedu, ne kršeći mongolsku zabranu prolivanja plemenite krvi.
I zato nam valja pamtiti da su našu decu otetu za devširme Turci prvo učili turskom i Koranu, menjajući im imena kao što i danas svojevoljno čine srpski iseljenici u Americi, svom potomstvu dajući engleska. I nema cinizma većeg od novoosmanskog, ili njegovih anglosaksonskih pokrovitelja, koji na History Channel tvrde da je kidnapovanje najboljih dečaka raje za janičare, i najlepših devojaka za hareme – tim žrtvama, njihovim porodicama i narodima – pružalo šanse za neslućeni „uspeh u životu“.
Naime, masonsko „umiranje“ u jednom identitetu zarad „rađanja“ u novom parodija je prastare žrtve sopstva, kojom Savle „umire“ da bi se ovaplotio Pavle. Da li su sufije, starostavni okultisti Srednjeg i Bliskog istoka imali slične rituale, nije zabeleženo. Svet ih danas poznaje ponajviše kao Mevlevi derviše koji u transu kruže po svojim tekijama u Istambulu i drugde, ili kao Čečene koji pred kamerama zikrom zapadaju u mudžahidski beut. Da sufija ima i po Albaniji, da im se jedna od najznačajnijih tekija nalazi pri vrhu planine Timor trebalo bi i mi da znamo, da imamo odgovarajuće ustanove za izučavanje neprijatelja koji nikad nisu krili šta nam misle i smeraju. Da sufije, poput svih ezoteričara Evroazije, veruju u beskonačan rast čoveka, ostvarivan bilo milom – prilaskom, recimo, islamu, budizmu ili globalizmu – ili silom – padanjem pod vlast „Alahovih oruđa“ – svima koji teže Hristovom čojstvu trebalo bi da bude svejedno.
Jer, Srbi od svojih pridošlica nikada nisu tražili odrod, što svedoče strana imena i prezimena među nama. Sunet pamćenja u semitskih religija ili zakon koji je zabranjivao Srbima u Mađarskoj da deci daju srpska imena jeste, zapravo, uvreda Tvorcu koji od nas traži da ostanemo verni sebi kakvim nas je poslao na ovaj svet, a ne da Ga „ispravljamo“ stalno novim obrazinama, poput anglosaksonske danas.
Da li je neko ozbiljno istraživao posledice odricanja i poricanja sebe, ne znam. U moru svih mogućih studija o ljudskom ponašanju, u Zapadnjaka nisam naišao ni na jednu o konvertitstvu, naročito etničkom – daleko dubljem i sudbonosnijem od verskog. Jer, i Srbi se jesu hrišćanstvom preumili, ali ne odbacujući svoju prirodu i pretke. Za razliku od recimo ruskih, naša imena i dalje jesu ponajviše samosvojna, a ne jevrejska, grčka i latinska. Svetkovanjem Božića mi ne odbacujemo Koledo, niti prestajemo Vaskrs povezivati s Novom godinom, koju nama srodni narodi i danas dočekuju s prvim danom proleća.
U Anadoliji, međutim, zaborav – nametnut vojnom silom, hiljadugodišnjim državnim i ideološkim terorom, i ljudskom slabošću podjarmljenih – jeste potpun, mimo pozivanja na hititsku, frigijsku, trojansku, mezijsku, lidijsku, likijsku i svekoliku drugu starinu. Uzimajući u obzir istorijsko ponašanje balkanskih otpadnika u islam – uz vesternizaciju, najubitačnije preinačivanje ličnosti do danas – gubitak sopstva se diljem planete pokazao preduslovom za nestanak i drugih svojstava ljudskosti. Ako ništa drugo, zavist palih spram uspravnih univerzalna je, kao i njihova mržnja spram boljih – ljudi i naroda osvedočene spremnosti da žive mimo grabeža za vlašću i korišću.
Tursku, naročito, nemoguće je zato shvatiti do kao istorijski osvedočen „zajednički poduhvat“ svih evroazijskih zavojevača, a lično iskustvo sa društvenom dinamikom odnosa „lopova“ i „ovaca“ po brozovskim zatvorima trebalo je da mi na to otvori oči mnogo pre nego je Davutoglu („Davidović“) „ovim prostorima“ ponudio novoosmanizam kao „konačno rešenje“. Genocidnost proždirača sopstava konstanta je condition humaine (ljudske sudbine), jedini svetonazor tome suprotstavljen budući srpski, i arjanski uopšte. Nordici, naime, nisu Arje dok i površni pogled na Turke, Mađare ili Bugare govori dovoljno; mongolskih crta sa njihovih starih minijatura više nema, ali ima mongolske (i posvojene, nordijske) surovosti, bezobzirne usredsređenosti i još bezobzirnije voljnosti. Tako je osvajajući Bursu Orhan ispred i iza nje izgradio dve tvrđave kojima je godinama sprečavao snabdevanje svoje buduće prestonice – što je kasnije učinio i Mehmed – takođe trajnim utvrđenjima otežavajući dotur hrane i pomoći Carigradu.
I mada upornost kojom su od Lužičana, Slovena i Balta napravili Pruse i Pomerane nije Nemcima u Prvom svetskom ratu donela pogrdan naziv „Huni“, već surovost njihovog ratovanja, niti mađarizacija Vlaha, Germana, Slovena i Srba Mađarima „pravo“ da se pozivaju na „64 županije“, iscrtane i na njihovom tepihu u Briselu, politika stvaranja „stanja na terenu“ oduvek je najrečitije ocrtavala ličnost njenih protagonista. Nije ni čudo da „gospodarske nacije“ poput Angla imaju toliko razumevanja za Turke, a nimalo za nas ili Jermene. Njihovo postojanje građeno je našim nestajanjem, i tu se ništa nije izmenilo od vremena raznih „Osvajača“ koje Oni, ne izvinjavajući se nikome, i danas slave.
Zato se ceo Zapad poziva na Rimljane a ceo – u svom povesnom imperijalizmu trenutno osujećeni Bliski istok, pa i svojim istorijskim otpadništvom duhovno oštećeni, muslimanski Balkan – na Arabljane i Turke.
… Šesnaest njiovih u stepi šatora, s početka, osvojiće svijet!???
Porobiće Semite, pa onda redom.
Mi smo im Srbi platili najveću cijenu.
Bezmalo pola današnje kukavne i sirote Sirija, naseli Turčin Srbima. Rasjelilo nas da ga ne boli glava ludo Srbina!
Sedam je miliona porijekom Srba u današnjoj Turskoj!?
(izvor : Turska Akademija nauka)
Najnovija bio – genetička istraživanja kazuju da samo 3% današnjih stanovnika Turske nosi i dijeli izvorno turkijske gene!!!
… Čudo je Turska, čudo.
I onda, jednako i danas.
Jedino se ođe i na Kavkazu nijesu baš-baš proslavili silni Turci, azgani, zor junaci!
Bogumi ni mi, ma ni oni!
… Opet, mi bolje stojimo u grdni račun. Makar za malčice.
Jer, da su Turci, i svi ostali Turani – osim nešto nestorijanaca među Ujgurima, i budista među Mongolima – našli odraz svoga najdubljeg bića u islamu, kao Zapad u katoličanstvu, i osvajačkim pohodima na „nevernike“, posebice nesemite, negermane i neturane, postajalo mi je sve jasnije i bez obilaženja arhiva i biblioteka. Mada islam kao i zapadnjački liberalizam odbacuje rasizam, pa i nacionalizam, Arabljani i danas, poput Zapadnjaka, sebe uzdižu nad inorođenima, ma koliko istovernim, ili politički podatnim. U Arabiji se punokrvnost domorodnih dinastija, konja i pasa ne pominje odviše, niti u Turskoj poreklo mnogih „turskih“ velikodostojnika i vladalaca, ali u oba slučaja, kao pri zapadnjačkom prisvajanju naučnih i kulturnih dostignuća useljenika, reč je o veštačkom, kod Turana i nasilnom, uzgoju pojedinaca pa i čitavih grupa za vlastite potrebe, o eugenetici – u Semita „incestuoznoj“, u Turana „genetski modifikovanoj“, a na Zapadu „psihotronizovanoj“.
Jer, ako su Arapi (arabizovani stanovnici Severne Afrike i Bliskog istoka) izumeli, ili od Turana preuzeli, ustanovu vojnika-roba (mameluka u Egiptu), stepski zavojevači su prvi od pokorenih naroda dankom u krvi gradili sebi soj, prethodno već stvaranjem mankurta (robova torturom uništenog sopstva i pamćenja) svet suočivši s prvim androidima. Amerika, i Zapad u celini, samo su modernizovali primenu tih turansko-semitsko-germanskih antropoloških mehanizama, kudikamo delotvornijih od pukih genocida. (I danas Amerikanci strancima voljnim da služe njihovu vojsku daju državljanstvo, a u Francuza Legija stranaca i dalje važi za najelitniji deo oružanih snaga.)
No, proizašao iz duhovnih odlika Semita, udružen sa sličnim osobinama Turana, islam se ipak pokazao kao prva mondijalističa ideologija, svetski mir „tražeći“ kroz svetski rat. Jer, „džihad“ nije nikakvo izopačenje muslimanske vere već njena suština, a što Orvel to nije umetnički prikazao 1984-om da se objasniti njegovim levičarenjem, s dogme o evoluciji i progresu nespojivim sa sagledavanjem budućnosti i preko dalje prošlosti. Stoga je jedino bajkopisac Tolkin pominjao „Orkove“, ma koliko turski i turanski O‘Brajeni bili preteče Moderniteta. Ali, zato je Himler razmatrao usvajanje islama za državnu veru Nemaca, i nastojao na novačenju muslimana u SS divizije. Uz to, već se „Atli“ (Atila) Nordicima pokazao toliko bliskim da se u njihovim sagama ne pominje kao stranac, dok su Nemci među Turcima nalazili saveznike u svim novijim ratovima. Uostalom, nemački oficiri nadgledali su i uništavanje Jermena 1915, da bi Hitler, planirajući genocid nad Jevrejima, saradnike hrabrio rečima: „Ko se još seća masakra nad Jermenima?“
I tu se opet srećemo sa imperijalnom ideologijom – turskim islamom – koja je uspela da Kurde i Jermene sučeli kao Srbe i bosanske poturčenjake. Jer, umesto da udare na zajedničkog okupatora, Kurdi su 1915. Mladoturcima pomogli pri pomoru Jermena. Dodatno podstaknut sablasnim poklicima s bezbroj kuvajtskih minareta, i u Koranu samstoga počeo tražiti objašnjenje te ostrvljenosti i na Jazide, inoverne Kurde. Radeći kod jednog palestinskog arhitekte, Evropljanin pošteđen mnogo čega, nisam mogao a da ne zapazim da za više stotina hiljada hrišćana u Kuvajtu postoji samo jedna crkva, i to bez zvonika i krsta. Saznao sam da biro zvanično „pripada“ Kuvajćaninu, ne bi li gazda, pravoslavac, te 1972. mogao zakonito poslovati, budući da su u toj minijaturnoj državi samo muslimani imali sva prava. Nisam se zato čudio ni kazivanju našeg šefa, Beograđanina, o domaćima koji su znali i po sat da sede oko sinije ćuteći, ispijajući „čaj“ (šarijom zabranjeni viski), dok se neko ne bi izleteo, i započeo razgovor oko onoga zbog čega se svi i behu sastali.
Ta ćutnja, to iščekivanje ko će izgubiti živce i pokazati se najslabijim, objašnjavalo mi je, jasnije od ičega, u čemu se Turani, Semiti, i Zapadnjaci behu prepoznali. Više nego sve sure Korana – dela jednog ili nekolicine autora u kratkom razdoblju, nasuprot Biblije, rada mnoštva pisaca kroz vekove – to beskrajno upinjanje ka dominaciji (izraz presudan pri dresuri pasa), to prihvatanje neizbežnosti ropstva ili sramne podređenosti (abd na arapskom znači rob, i sam sultan ili kalif budući Alahovi robovi, a na Zapadu niži staleži obavezno budući i poniženi), to grickanje semenki zarad „zanimacije“, (na Zapadu to obavljaju „ekonomijom“ i sticanjem), da se „ubije vreme“ do rata, paleži, pljačke i nadiranja – jedinih delatnosti vrednih pažnje zaurlanih germanskih hordi, vikinga, beduina, ili turanskih lutalica – ta svirepost njihovih kazni, od čerečenja konjima o repove, nabijanja na kolac, do dranja naživo, predočavali su mi pustoš mimo ružičaste, peščane pustinje oko amerikanizovanog grada šeika, imama, i roblja koje bi zaradom da osmisli svoje sramoćenje pred Bogom, ako ne već pred ljudima.
Usvojivši konjaništvo, dvostruko svinuti, kompozitni luk, i izradu čelika od belih, staroiranskih nomada Evroazije, ti zavojevači behu se susreli i sa balkanskim Srbima tek krajem 13. stoleća, kao već rasno izmešani romejski plaćenici. Ti dodiri opisani su kao sukobi arjanskih vitezova, obrečenih ratovanju bez verolomstva, ratnih varki, zaseda, noćnih napada, i sličnog, i turanskih pustahija – u borbi, kao u svemu drugome – rukovođenih jedino „učinkovitošću“.
Naime, poput svojih rođaka Mađara i Bugara – zapadnih krajišnika takođe turanskog, Hazarskog carstva – od svog iskonskog sopstva i Seldžuci i njihovi naslednici, Osmanlije, u dodiru sa nadmoćnim ili naprednijim kulturama i civilizacijama sačuvali behu samo dva svojstva: neutaživu potrebu za vladanjem i turanski jezik.
Da je bilo, ili da danas ima, Turana odanih bilo čemu osim gornjanju – pre svega među svojima pa zatim i drugima, nikad prijateljima koliko takmacima ili budućim podložnicima – ni istorija ni savremenost ne beleže. Tim, do opadanja Romeja i Persijanaca ubogim nomadima, nekoristoljubiva znatiželja, potreba za istinom, pravdom i lepotom, te molitvena tvorba, prikazivahu se suvišnim za gospodarenje nad inima.
Nad sobom, oni kao da nisu imali želju da vladaju: svi turski, hazarski, mongolski i tatarski dvorovi – bilo sultanski, begovski ili spahijski – ničim sebe nisu sputavali, ponajmanje naporom da štite druge od svoje samovolje, hira, besa, ili zločinstva.
Time, čini mi se, valja početi tumačenje masovnih protesta u Istambulu, Ankari i drugde, po državi turske manjine i poturčene, anadolske većine, te islama, Ataturka, Davutoglua i Erdogana, i, za nas veoma značajne, veze svega toga sa Bosnom, Raškom i Šiptarijom.
Jer poput svih grabljivaca – pa i ljudskih – Turani oduvek behu malobrojni, tako da ih i danas između Kavkaza i Kine, te Severnog okeana i Hindukuša, Himalaja i Altaja ima najviše oko 200 miliona – u samoj Turskoj potomci Alp Arslanovih i Ertogrulovih pljačkaša čineći možda desetinu stanovništva. Jer, Anadoliju su od pamtiveka naseljavali narodi anadolsko-balkanskog ili kavkaskog porekla, dinarskog ili jermenskog izgleda. Hititska Hatuša beše grad kamenih zidina, s vodovodom i kanalizacijom, mnogo pre najdrevnijih mesopotamskih ili egipatskih urbanih celina. Ko god prođe unutrašnjošću Turske zapaziće ljude lika i građe uočljivih na hititskim reljefima po muzejima širom sveta.
No, i sve hititsko današnji turanski Turci prisvajaju, pozivajući se na svoju civilizaciju i kulturu bar 5.000 godina staru. Putujući 1973. iz Teherana do Ankare, regionalnim prevozom prošavši kroz čemer persijsko-turske granice i ispod preimenovanog, jermenskog Ararata, preživevši čučavce u vidu talpe iznad rova ograđenog vrljikama, i pogled na ankarske solitere između kojih su pasle ovce, sa setom se, međutim, bejah podsećao kurdskih krajeva Irana – gde me je postariji Kurd izbrazdanog lica nekog Rovčanina ili Bjelopavlića, u takođe izanđalom autobusu ponudio narandžom, videvši da sam stranac.
Postoji, istina, i turanska gostoljubivost, ali u samoj Turskoj nikad nisam bio siguran jesam li se susreo sa iseljenim Srbima islamske vere (hvale se da ih je oko devet miliona) ili islamizovanim Grcima, Asircima, Kurdima – pravi Turci najverovatnije budući jedino raščupani pastiri po pustolinama između Agrija i Erzeruma. Naime, ni Ataturkova „moderna“ Turska a kamoli Mehmeda Osvajača, ili osmanlije u pokušaju Erdogana, nije imala mesta ni za „Karduhe“, kako je Ksenofont zvao Kurde – starostavne sunarodnike Saladina, viteškog protivnika Ričarda „Lavljeg srca“ – još manje za prežitke nekih srbolikih Liđana ili Meza. Jer, psihologija nasilnika ne podnosi nikakvu mnogostrukost – među zlodelnicima svaka se ljudskost svodeći na strah, a udruživanje na tlačenje slabijih. Stoga i Kurdi – iranski gorštaci drevni kao Jermeni, ali turskim vlastima „planinski Turci“ – i dalje vode ljutu, oružanu borbu za otadžbinu koju im niko ne priznaje.
Pojava Seldžuka
Abasidski kalifat, poput Omejada pre njega predstavljao je nepremostivu prepreku za prodor azijskih nomadskih plemena na Bliski istok usmeravajući ih na sever u beskrajne ruske stepe. Zahvaljujući svojim kolonijama na Krimu (Herson) Vizantinci su mogli da motre i sputavaju nomadska plemena u njihovom napredovanju ka Evropi jer je još Konstantin Porfirogenit u svom delu „O Upravljanju Carstvom“ konstatovao da oko Crnog mora postoji pregršt naroda koje je moguće potplatiti ili ih na drugi način angažovati da zaustave napredovanje drugog naroda i time odrade prljavi deo posla za Vizantijsko carstvo.
Međutim u trenu kada su se snage Abasida istrošile na njihovoj granici pojavili su se Seldžuci, koji su 1040. godine otpočeli sa pljačkaškim pohodima širom današnjeg Irana i Iraka. Uskoro su proširili svoje pohode i na kraljevinu Jermeniju, a jedan njihov odred stigao je i do vizantijskog Trapezunta 1054. godine. Već naredne godine Abasidi su poklekli predavši vrhovnu vlast begu Velikih Seldžuka Tugrulu, koji postaje prvi turski sultan smestivši svoju prestonicu u Bagdad čime su Seldžuci postali ozbiljan faktor na Bliskom istoku.
Propast kraljevine Jermenije
Moćni Vasilije II Bugaroubica primorao je 1022. godine jermenskog kralja Jovana III Smbata da potpiše ugovor po kome bi Vasiliju pripao grad Ani, ukoliko Jovan umre bez direktnog naslednika. Njegova smrt 1040. godine pokrenula je građanski rat u Jermeniji iz koga je kao pobednik izašao Gađik II. Iako je pobedio sve pretendente on nije bio u poziciji da zadrži vlast jer su po zemlji vršljali Vizantinci i Seldžuci, koje je Monomah podstakao da 1044. godine napadnu Ani. Godinu dana kasnije Gađik je pristao da ispuni odredbe ugovora koji su 1022. godine zaključili Vasilije i Jovan čime se Vizantija proširila na istok, a kraljevina Jermenija je prestala da postoji, dok je on sam nagrađen posedima i titulama u Kapadokiji.
Na prostoru nekadašnje kraljevine Jermenije sada je vladao haos. Vizantinci su pored svoje vlasti odlučili da zavedu i svoje viđenje hrišćanstva zbog čega je Monomah odmah po preuzimanju Anija započeo čistku jermenskog sveštenstva koje je pripadalo monofizitima koji su u Vizantiji smatrani sektom. Pored verskog progona na tom prostoru su sada operisali i Seldžuci kojima su prišli i neki jermenski odredi.
… Nije Osman Turčin, nego zor Srbin, onaj najbolji, brat naš!
Ni ovi, zna se i koji, nijesu Turci!
Ma ni Srbi nijesu!
… A ko nije Turčin, ako još i Srbin nije, taj je NIŠTA!
Za džaba rođeno.
Holoček je pisao o svom susretu sa dva Podgoričana – Lukom Pišteljićem i Mustafom Biberićem. Holoček je automatski smatrao Mustafu za Turčina (jer su se tako domaći muslimani nekada zvali), ali je sam Mustafa uskočio i ispravio Holočeka govoreći mu da on nije Turčin već Srbin baš kao i Luka, ali da je Luka Srbin pravoslavnog zakona, a on (Mustafa) Muhamedovog.
Takođe je naveo i da mu je maternji jezik srpski.