Завјетна црква Свете Тројице стоји на врху Румије као архиђакон Стефан пред својим мучитељима

У суботу 23. новембра одслужили смо Литургију у Румијској цркви. Обиљежио ју је Јован Раичевић. Њему је 68 година, први пут је био на Румији и витешки је до цркве Свете Тројице изнио своја три бајпаса и прије десетак дана оперисано око. На Литургији је био појац, са Божидаром Чармаком, казао је отац Јован Пламенац.

Преносимо његово осврт са Румије.

Божидар Чармак, млади адвокат, овога пута је на Литургији у Румијској цркви био са својом породицом: женом Милкицом, професорицом биологије, и дјецом Петром и Јованом, од 8 и 6 година. Петра и Јован су се уз румијске стране испели играјући се, као лептирићи на ливади. И причестили су се, тог јутра ништа не окусивши, ни кап воде. Бог, заиста, обитава у дјеци.

Било је прохладно, вјетровито, али за ово доба године, ипак, угодно вријеме. На Литургији нас је било 11, и то све Барани, што се веома ријетко догађа.

Да би уопште могли да служимо Литургију у цркви морали смо из ње да изнесемо дио ствари. Та предлитургијска операција већ је постала уобичајена. Црква је пуна материјала и алата.

Прошле јесени смо кренули да Румијску цркву обзидамо каменом и тако испунимо завјет вишевјековних предака подрумијског народа. Општепознато је да је народ овог краја вјековима, у православној литији пред којом је ношен крст којег је у рукама држао свети Јован Владимир када је, 1016. године, убијен пред црквом Светог Ахилија у Малој Преспи, на врх Румије износио камење вјерујући предању да ће се ту црква која је порушена након турског окупирања Бара, 1571. године, када се сабере довољно камења, вратити, да ће „долетјети“.

Потомци тог народа, од којих је један дио примио ислам, други римокатолицизам, а трећи, највећи, остао у православљу, и сами су у Тројчинданској литији, са истом вјером, износили камење на румијски врх.

Црква је на врх Румије долетјеле 2005. године и одмах подигла буру која је стигла чак до Европског парламента. Док је завјет предака подрумијског народа обитавао само у литератури и медијима, уклапајући се у комунистичко „братство и јединство“ народа „све три вјере“, све је било у реду.

Проблем је настао када је тај завјет остварен, када је оваплоћен, материјализован. Завјетна Румијска црква, испоставило се, прст је у око, кост у грлу, црногорским богоборцима овог времена.

Али, требало је завјет предака подрумијског народа испунити до краја, требало је камење које су они износили у великом напору и са силном вјером и надом, уградити у већ обновљену цркву, која је, из практичних разлога, урађена од метала. Прошлогодишњи грађевински подвиг на Румији био је величанствен. Прискочили су многи млади Барани, мајстори су спавали у цркви, материјал је изношен коњима…

Била је то велика, јавна, акција која је привукла пажњу прво богоборне „Побједе“, а потом и неких других црногорских медија. Неки овдашњи Албанци су скочили као да смо им поарали имање, као да смо упали у њихово. Као и добар дио Црне Горе, Румија је у границама пројектоване Велике Албаније.

Црногорски режим, који је поданик архитеката Велике Албаније, политичкој артикулацији западњачког крупног капитала, ставио се на услузи својим газдама, без имало скрупула одричући се дијела Црне Горе.

Хајка на Румијску цркву из медија је пренешена у Владу. Убрзо је на Румију изашла грађевинска инспекција, праћена припадницима Посебне јединице МУП-а Црне Горе. Радови су стопирани.

Румијска црква обзидана је каменом до крова. Треба јој у камен, тај камен, осочен вјером и трудом генерација и генерација, који је око ње, и који је због тога ту донијет, ставити и кров и звоник. Урадили би то прошле јесени да нас нијесу прекинули.

Сада црква Свете Тројице стоји на врху Румије као архиђакон Стефан пред својим мучитељима. Сваком Литургијом која се у њој одслужи изнова се везује за Небо. И овако незавршена, она блиста. Свако ко јој дође понесе са собом дио тог сјаја, Божији благослов и сјећање које не нестаје.

Протојереј Јован Пламенац

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: