Збиља, како спријечити дискриминацију

Пише: Желидраг Никчевић

Да, тачно је: у црногорској власти постоје чиниоци који смишљено и отворено дискриминишу српске кадрове. Зар је то нека тајна? Нешто ново?
Није, наравно. То је њихов избор, насилнички и антидемократски, што би се рекло – монтенегрински. Супротан свему што је Црна Гора била и што треба да остане.
Међутим, право питање гласи: како се Срби томе могу супротставити?
Да поновим 145-и пут. Пошто ми живимо у вишестраначкој, парламентарној демократији, а не у монархији или теократији, политички и национални интереси Срба у Црној Гори најефикасније се могу бранити великом странком или коалицијом, која ће имати довољно снаге да осталим конституентима власти испостави своје захтјеве и учини немогућом било какву дискриминацију. Јер се код нас никаква права не уважавају због тзв. поштовања, него искључиво због страхопоштовања.
Други пут легалне и легитимне заштите у данашњим околностима напросто не постоји.
Потпуно је очигледно да се та заштита не може остварити никаквим колумнама, аргументима и жалопојкама, а нарочито не промоцијама све новијих српских „лидера“, који на изборе сваки пут иду „самостално“, грчевито се борећи за цензус, или чак на листама оних који их сад дискриминишу (случај Даниловић), па су им после криви Андрија Мандић, Славен Радуновић, Симонида Кордић и Будимир Алексић.
Зар није чудно: жале се због објективне немоћи оних (коалиција „За будућност Црне Горе“) којима су сами, умјесто да им се придруже, својим инокосним дјеловањем значајно умањили политичку тежину и моћ, па тиме и могућности реалног одлучивања?!
Да подсјетим заборавне, колико год се љутили: у овом нашем 21. вијеку, ЈЕДНА листа је константно добијала ДВАДЕСЕТАК процената српских гласова, а ДВАДЕСЕТАК упорних српских лидера, на истим тим изборима – константно ту негдје око ЈЕДНОГ процента.
Па ви сад израчунајте. Врло компликована математика. Други основне.
Скоро све нам је заједничко: идеје, принципи, забринутост због тренутне ситуације. А кад погледамо конкретно дјеловање, шта видимо? Упркос општесрпском наративу, сваки од ових озбиљних, паметних и активних лидера је потпуно самосталан, са групицом такође озбиљних, паметних и активних присталица, и сви се из петних жила труде да тако остане. Да се на свом сићушном дијелу фронта дочепају бар једног „спасоносног“ мандата, потпуно игноришући један другога, трећега и десетога, а сви заједно игноришући коалицију „За будућност Црне Горе“, која би могла и морала да их обједини. Која би уз само још мало слоге и памети могла да достигне политичку тежину неопходну за спречавање било какве дискриминације.
Према томе, најблаже речено, некоректно је због дискриминације Срба у Црној Гоори оптуживати коалицију „За будућност Црне Горе“, а нарочито Нову српску демократију, јер та коалиција данас има приближно онолико моћи колико је добила гласова на изборима. Да су српски политичари стали на заједничку српску листу, ни ПЕС, ни Демократе не би могли да раде то што раде, јер бисмо ми имали убједљиво најјачи парламентарни ослонац.
И још, да не устајем два пута, подсјећам на онај чувени дијалог:
– Господе, зашто нас овако кажњаваш? Гдје смо то погријешили?
А глас одозго:
– На изборима, чедо моје, на изборима…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: