Желим ти, Србијо моја, потомке који се неће сјећати нас

Србијо моја, радоснице, страх ме је да ти шта и пожелим јер као да те жељама кунем…

Што помислим као да ђаво прислушне па амали његови заседну у бусије и чеке, пресретну жеље и убију Бога у њима…

Убили су га и у теби, љубави чиста, ил’ мисле погани да јесу…

Мисле, миљенице Божија, беспаметници су то, јер разапнута на крст ниси обешчашћена већ васкрсна и света!

Колико су облака надвили над тобом, мајко, толико јасније сијаш у мраку ко светогорска кандила о јутрењу!

Што те јаче одојчад непоменика стиска за гушу то су гласнија звона, клепала, литургије светиња твојих, светињо наша…

Где те боду роговима ту не крвариш – мироточиш и помазујеш, кивотнице мила!

Мисле будале да је твоје вечно саздано од њихове копрене што се распрши и нестане како изусте! Ехо су свог гласа убеђени да им се то мудрост јавља…

Огледају се у барицама згађени ликом што виде, па згазе, бесно… и урликну…

Шта бих ти пожелео Србијо моја а да тога већ немаш, да то ниси, да то довека нећеш бити, све и ако те фукара лаже да немаш, да то ниси, да то довека нећеш бити..?

Да ти пожелим славу- вазда си славна! Неславна је фукара што не схвата да си на земљи тек одраз небеса, да си библијска а не новинска, да си освећена а не просвећена њиховом глупошћу.

Да ти пожелим снаге за ова времена суманутих – вазда си је имала, но суманути мисле да кад се заморе и посустану посустала си и ти, мучени, равнајући Србију по часовницима чије казаљке махнито врте њихове сате залудности, где палцем покушавају премерити векове.

Да ти пожелим митова с којима би да раскрсте?! Па, сва си од мита саздана, невесто небесна, ал’ шта безумници знају о миту?!

Мисле да владајући капљом господаре морем! Верују да ће читав храст пасти кад сасеку грану на којој седе! Верују да кад они запуше уши нико не чује звона заветна, да кад заворе очи други не виде пит, кад заћуте лаж не вришти из њих..?

Опрости, молим те, као што си вазда праштала сатрапама јер можда и не знају коју јер се чине кад пожеле с нечим да раскрсте, јер ко и помисли да одвоји Србију од крста- распеће своје недело на трну и коприви!

Ти нас, мајчице, закрсти у ова времена суманутих што покушавају крст да ти раскују ко трошну тарабу и ограде железом, правећи ти тамницу а говорећи да кују међаше…

Да ти, ево, пожелим међаше?! Знам где су ти, ено их од Косова и Метохије пресвете па све навише, још више и даље од њиховим темељаца лажи, јер где се они међаше са собом самима ти међе немаш с небесима, положајнице наша довека!

Смеју се, присојкиње, на то да си небеска, мислећи да си оно што алавим шакама могу да захвате, што могу да свежу у џакове и предају туђима, оно што могу да стресу с ногавица и ђонова, а ти, гиздавице, сва од свода, црвеног слова, молитве верујућег и невере неверујућег, плача, смеха, опела, молебана, посна, мрсна, у оку слепога и слепилу видећега…

Деле те на некакву први, другу, трећу… разрезујући глупост за сваког подједнако, а ти једна и једина, недеобна и вечна, испоснице наша…

Шта бих ти пожелео, Србијо моја, јер све што ти мањка до нас је а не до тебе!

Ми те достојни нисмо ако ти желимо шта друго без да си Србија!

Нису несоји криви што ти поваздан постављају темељце већ ми ако дозволимо да нас убеде како те увек има барем за метар више него што ти је на земљи тек одраз небеса…

Не молим те за опроштај, праштала си вазда, молим за снаге да ми опростимо себи јер ломимо те као суварке за потпалу а не као славску погачу…

Желим ти, Србијо вољена, неке који ти неће желети, већ који ће знати…

Знаћеш када дођу такви, такви ће се стидети времена суманутих који су желели да раскрсте са свим због чега си васкрсна и да нас закрсте шумским пожаром убеђујући да се то Бадњаци налажу на подивљалом пламену хиландарских кандила…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: