ŽELJKO CVIJANOVIĆ: Teofilija napada dečake

Smeju li oni kojima je u srpskim medijima, ovdašnjoj zemaljskoj verziji Strašnog Suda, pravosnažno presuđeno da su srpski nacionalisti – gde, naravno, žalba ne odlaže izvršenje – sme li dakle taj svet niščih duhom, zakrvaljenih očiju sa kamama među zubima, naravno, pod uslovom da tu nekih zuba uopšte ima, da, na primer, čita Danila Kiša? Dobro, nisam baš siguran da je to moguće sprečiti sa ovim brojnim stanjem policije, koja kod nas služi da bi štitila zaslužne građane od nezaslužnih, koji su uglavnom toliko nezaslužni da su pomalo i gladni; ali šta ćemo ako se tom nezaslužnom ništaku nešto kod tog Kiša dopadne, recimo ona rečenica iz Peščanika u kojoj se kaže „kako se ovde rano smrkava“?

Možda bi se i to nekako dalo tolerisati, ali šta da se radi kada to nacionalističko ništavilo, kome se po difoltu (tako se kaže ako nisi ništavilo) Kiš ne može dopasti, ipak iznenadi. Čitanje se ipak događa u samoći, pa je, kako bi se to reklo, lični čin, koji nikoga ne ugrožava, zar ne? Izržaće se, dakle, ako nacionalista voli da čita Kiša, ali moralna panika nastaje u trenutku kada taj – po presudi palanačkog Strašnog Suda – nedostojni građanin, recimo Subotice, pomisli da Kišov rodni grad nije njegovim imenom obeležio ulicu piščevog najranijeg detinjstva, i kada još tom doda da Kiš nije jedini zaslužni Srbin iz Subotice kojim taj grad nije ništa obeležio.

Tu moralnu paniku izrigao je notorni Teofil Pančić, jedan od šefova ovdašnjeg Strašnog Suda čija reč je bila jača što je u Srbiji inflacija reči bila veća a gabariti svake vrste se povećavali proporcionalno kako su se gabariti Srbije, opet svake vrste, smanjivali. Šta dakle neki subotički dečaci iz Treće Srbije imaju da traže ulicu za Kiša kad je on „naš“. Eno im, neka čitaju narodne pesme, neka do mile volje naganjaju Marka na Musu Kesedžiju, neka do sudnjeg dana nose desnu u lijevoj ruci, eno im ga i genocidni Njegoš, ionako ćemo ga za neku godinu zabraniti, ali zar da nam ti što zaudaraju na tamjan i zabranjuju izložbe otmu i Kiša, pa da nam ostanu samo Velikić i Arsenijević. Neće da može!

Naravno, u tom stavu Ne-Diraj-Mi-Mog-Kiša, koji do poslednjeg brani naš srbijanski kulturtreger, ima nekoliko zanimljivih momenata – ako ćemo da budemo precizni – pre dijagnoza, za koje je sam zaslužan taman koliko i žena sa tri sise za uspeh cirkusa Medrano u našem gradu. Prvo, šta je to na šta uopšte smeju da se pozivaju oni koje je Strašni sud žigosao kao nacionaliste? Na sve osim na ono što su u gradnji svog kulturnog modela zapljunuli drugosrbijanci. Naravno, nije važno što Kiš nije stigao da upozna Teofila, Natašu i Sonju (uostalom, niko nije savršen), već što je on jednostavno „naš“, kao što su uostalom naši i oni koji su Teofil-Nataša-Sonja-pogled-na-svet prezirali, poput pokojnih Đinđića i Ćuruvije, ali su se, pričala im Latinka, na onom svetu pokajali i sada jedni drugima odlično pristaju.

Taj drugosrbijanski svet – čija svrha se iscrpljuje na tome što postoje „naši“ i „vaši“ pisci, „naš“ i „vaš“ kulturni model i „naš“ i „vaš“ jezik – jeste jedan specifičan diskurs društvene dezintegracije, neprelazne granice između dva sveta, formiran u 90-tim, a do usijanja proveden u nultim godinama. Taj diskurs ne služi ničemu osim da bi srpsko društvo bilo podeljeno jer u podeljenom društvu može napred Teofil, a ostali kad se pokaju makar koliko on nikad nije morao. U tom društvu sve je dozvoljeno, osim da se pređe granica, a onome ko to uradi zna se šta sleduje. Žalba, rekoh, ne odlaže izvršenje.

Smisao te podele jeste formiranje slike pravog srpskog nacionaliste – ima da bude primitivan, nasilan, da mrzi pedere, prebija Teofile u gradskom prevozu, da, ako već neki mora, koristi samo domaći sapun…. – samo da nikako ne čita Kiša. Ako je čovek pristojan, ako, poput Fajgelja, na proste delove logikom i kulturom rastavi zapenjenog Branimira Dimitrijevića, pa još ako čita i Kiša, i to proglašavajući ga srpskim piscem, e, to nikako neće moći. Umela je, naravno, Druga Srbija da bude i širokogruda, pa da oprosti jednom Palmi što je na javnoj sceni debitovao sa Arkanom, ali tek kad im je dao evropski glas, pa još kad nije prešao na njihovu teritoriju, nego je lupetao o Mocartu i Betovenu, kako Srbinu i priliči, taj je tek tad mogao da postane i omiljen.

Naravno, ta tupava priča agresivnija je koliko se bliži njen kraj, koliko se pred Srbijom stvara istinska alternativa umesto one koju je izmislila da bi se na njoj gojila Druga Srbija, i ta alternativa će, po čemu i jeste alternativa, integrisati društvo u kome će kulturni model činiti i deseterac i bećarac, i Crnjanski i Kiš, i Teofil i Palma, poslednja dvojica ravnopravno. Zato Teofilu ostaje da još malo sanja koliko bi tek voleo Kiša da ga ne vole ovi dečaci kojima je presudio, da sanja koliko bi ga tek voleo da je ovaj malo manje srpski pisac a malo više jugoslovenski, u svetu gde je sve ono što nismo „mi“ čisto zlo i gde je sve ono što je jugoslovensko zapravo taklvo samo da ne bi bilo nimalo srpsko.