Zemlja se otvorila

Tma.

Biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta.

Zemlja zinula. Sa potmulim ropcem, u svoju tajnu, jamura guta kućicu. Unakažena magistrala, ispucale crne kore asfalta, je li to put za pakao; jametine gutaju rastinje i betonske podzide, u stvari, slike su dezintegracije i moralnog haosa, slike su ovdašnjeg ukupnog rasapa odslikanog u prirodi iznad naše turističke prestonice. Bili religiozni ili sekularni, osećanje je isto.

Tmono.

Taman kad je Satrapija pripremila početak izgradnje auto – puta iz Niđe u Nigdje, zemlja se otvorila ispod glavne žile kucavice od Prijestonice do Prestonice. Navrh Lovćena sumrak pao, a dole,  duboko, ispod tirintika, ambis guta put. Koliko će se još otvoriti jamura i koliko će nesita zemlja satrapska progutati puteva, okutnjica i kućica, pitanje je zbog čega bi trebalo da budemo nespokojni. I svemoćni mediji nemoćni su u odnosu na apokaliptične prizore iznad turističe metropolice.

Tmulo.

Kadikad je Ravijojlo Tankosić naučavao da u Satrapiji ne postoji opozicija između racionalnosti i iracionalnosti, između prirodnih katastrofa i onih još gorih (društvenih) kataklizmi. Da budem iskren, tankom linijom podvukao je Tankosić, a docnije i preneo u zabranjenom tekstu “Duboki udar”, potrebno je poduže otrežnjenje od ove pogibelji, koju sada iz dvorišta ni lopatama ne možemo izbaciti. Tankosićeva nauka u dlaku se poklapa sa sadašnjicom, koja poput đavolovog modela u ogromoj abrevijaturi obuhvata istoriju celog čovečanstva, dakle, poklapa se sa likom koji čini istoriju čovečnstava u univerzumu. Vo vremja ono, Ravijojlo nije bio samo strastveni teista, već je do usijanja vitlao raznoraznim proroštvima, ali opet, sa druge strane, i njegova lepša polovina, poput vrača strasno je plasirala  svakakve veštičluke. Iako su izvesne Ravijojlove egzegete kao kraja vremena – samim tim i kraja istorije – odredile 2000. godinu, u to vreme bilo je (dovoljno je reći moralnije), da se ne igramo sa datumom kraja sveta koji će nadživeti – prekoračiti leš onoga koji ga je postavio. Ah, zato je jedan od najbitinijih poluga Tankosićevog proroštva zapravo okasnelost njegovih konačnih datuma. Najzad, pažljiviji čitalac će shavatiti zašto se Ravijojlo Tankosić odavno ne potuca po kojekakvim tekstovima. Sledeće žvrljotine iz njegovog pera pojaviće se nekoliko decenija poslije njegove smrti. Što se tiče ovdašnje Satrapije, Ravijojla trenutno zatičemo samo na netelsnim putevima njenim. A da li je ovih dana prolazio bogazima između prestonice i prijestonice, moraćete da sačekate još stotinu godina, i smi ga priupitati.

Tušta.

Zaštićeni svedok tvrde da je Ravijojlo pomenuo i survavanje u more poluostrva Prevlake, a Sutorinu je još jednom zaokružio crvenom kredom. (Ko je, i kada, Sutorinu prvi put zaokružio crvenom kredom, nije baš teško pogoditi.) I, ko je “napamet” izlivao one betonske graničnike ublizu sutorinskog mosta. Još svedoče da je Tankosić tada maštu hranio ostacima iz resursa čulnih nadražaja. Bilo kako bilo, u duhu međunarodnih odnosa, ko se još ne spori za kakvu teritoriju. Ono što nije predmet rasprave u ovim beleškama, međutim, jeste doseg, uticaj i trajna i tajna moć Ravijojlovih prorokovanja, odn. predskazanja, sve vezanih za takozvane apokaliptičke ideologije. Naime, ono što se nekada nazivalo orvelovskim, sada se naziva tankosićevskim, odn. da budemo hirurški precizni, sada se naziva proizvodom zdravog razuma. Zato je danas ponajteže znati šta se u Satrapiji ovdašnjoj naziva orvelovski a šta tankosićevski, a šta surovom stvarnošću i slikom i prilikom duhovnog i materijalnog stanja poput magistrale između prestonice i prijestonice.

Tmica.

Biće skoro propast sveta, nek propadne, nije šteta.

A onda, Ravijojlo ne bi bio Tankosić kada ne bi ušao i u taj novi fizički svet. Tako je Ravijojlo uvek spreman da dodatno zakomplikuje stare strahove u glavama učenih i političara, podsećajući ih na biblijsku strepnju kad u podne tama pada. Ima vremena kad se put ispred vas sam otvara, kao u onoj Popinoj pesmi o svetom Savi, ima i onih najstrašnijih kad ispred nas jamura guta put.

Ko, u opštem smislu, narušava uobičajeni poredak stvari i podstiče nekakve promene. Opet, sa druge strane, kako stvari stoje, nije zgorega da se povratimo tradicionalnim načinima objašnja sveta. U postmodernističkom stanju i Satrapije o kojoj je reč, nalazimo i ponešto “subverzivno za sve paradigme”. Jeste, naša stvarnost je i bez pokazatljive čak lokalne utemeljenosti.

“U najzanimljivije sprecifičnosti ljudske duše“, kaže Lotze, “spada, pored toliko samoživosti u pojedinačnom, opšta nezavidljivost sadašnjice prema budućnosti.“ Tankosiću, ima li preciznije misli koja se u dlaku poklapa sa sadašnjicom Satrapije.