Земљотреси

Пише: Никола Маловић

Ко није осјетио, не зна да се током катастрофалног земљотреса тло увија, те да би и на равном човјек пао ако би би покушао да потрчи.

Феномен се може нацртати током огледа достпуног сваком. Узмемо ли обичну оловку између палца и кажипрста на самом њеном крају, без стискања, и брзо ако је помијерамо горе-доље, оловка ће пред нашим очима изгледати као да је од гуме, колико ће се, наиме, увијати. Слично се током великог потреса понаша сваки вертикални објекат, али и хоризонт, јер изгледа флоппy – попут душека на таласима.

Као човјек који је 1979. доживио катастрофални земљотрес на Приморју и као име које ће се до конца залагати да се у Боки Которској подигне Споменик захвалности Србији зато што је цијелу деценију одвајала 1% зараде од сваког запосленог, не могу да будем емотивно имун на иконичне слике које долазе из Турске и Сирије: пас држи шапу на топлој руци затрпаног у рушевинама, отац држи хладну дјечју руку затрпане у рушевинама. Не дао Бог никоме. Поготово да од „међународне заједнице“ буде хуманитарно заборављен, као да не постоји, због каубојских санкција колективног Запада уведених слободарској Сирији.

Могу ли се вјештачки изазивати земљотреси на мјестима гдје се налазе канда побуњени геополитички феуди? Као у Турској, као у и Сирији? Или само као показне вјежбе, нпр. на Хаитију, 2010. г, када је у два разорна земљотреса уништена престоница Порто Пренс, а да други, већи дио релативно малог карипског острва, Доминиканску Републику, нити један медиј није помињао као такође пострадало подручје. И као што се усред кризе око сецесије Јужног Судана богатог нафтом, од сиромашног и гладног Судана, нашао холивудски глумац Џорџ Клуни, оскаровац, да баш он буде клин у мировњачкој чорби, тако се и на Хаитију нашао његов колега, оскаровац, Шон Пен, да баш он постане почасни амбасадор Хаитија, јер је толико помогао унесрећенима у Порто Пренсу, а помогао им је као и Клуни Јужном Судану, или – идемо ли даље – Анђелина Жоли што је помогла у земљи крви и меда, како је Холивуд крстио Босну, или као што ових дана можда оскаровац, глумац Володимир Зеленски силно помаже Украјини.

Иако изгледа да је ситуација терибиле, на домаћој сцени нема никаквих знатнијих потреса. Све су то ситна, очекивана и генерисана гибања премда су параметри такви да би неко, симболично каже ли се, могао да виси на Теразијама. Али је све режија, и све је Шехерезада, као што доказује фотографија посланика Стевића који током засиједања Скупштине – а тема је по 1389. пут Косово – гледа порнић. Постоји школа тумачења по којој би посланик СПС-а макар ставио на паусе филм оскудан репликама у тренутку када су опозиционе снаге зла насрнуле на председника Републике Србије. Да су стварно насрнуле. Овако се човјек забавио за свој грош унутар предвидиве представе, и на крају добио отказ, наводно зато што је снимљен да унутар гувна пуног политичких проституената гледа неке проститутке и родно равноправне проституте.

У Црну се Гору, погрешним падежом каже ли се, дешавају пер ла финта тектонске промјене. Као што су се 90-их година прошлог вијека појавили Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић као „млади, лијепи и паметни“ – модерни политичари унутар СФР Југославије осуђене на смрт – тако и сада страни фактор, америчка амбасада прије свих, спрема нови пакет младих, лијепих и паметних. Они су заиста млади, они су изданак владе нејаког Здравка Кривокапића (прве владе након „побједе опозције“ 30. августа 2020), они су кодирани током студија на колективном Западу, они су већ прешли цензус по аферама, они већ имају масла под пазухом, али ће народ да гласа за њиховог кандидата двоцифреим процентпм јер ти људи гледају телевизију. Када је политика у питању, боље види уво него око, али нема више хвале вриједних радио-станица. Другим и трећим и четвртим ћу се кандидатом за предсједника Црне Горе бавити ускоро, с руком на устима, колико ће само желудац да ми поиграва…

Када се уђе у погрешан воз, све станице биће погрешне. Просјечан „Србијанац“ сигурно не гризе шаку кад у вијестима опази трачак информација из Црне Горе. Ко то више може да слуша, и кога, бре, заболе, у временима када се свијет распада, када смо као Европљани и као становници планете Земље у великом рату? Црна се Гора, издавши свој код, сада у мјесту воза погрешним возом, тако да ће бити потпуно свеједно ко ће и као кандидат за предсједника Црне Горе, а кад томе дође вријеме и као кандидат у трци за парламент, да побиједи. Јер, ко год да побиједи, побиједиће у Нато колонији, и неће бити на страни народа. Бог да ми опрости, као човјек чији преци памте уређеност система по алгоритму Фрања Јосифа, летимични прелет преко грдне пучине која се зове гласачко тијело казује ми да народ не умије да бира и да му треба властодржац. Дакако, демократија је превара, но владар мора да и у суровости буде добар, као отац, и да води скрб о својим људима. Да ли у Русији која чека цара може бити демократије? Демократије је као авокадо, нејестива је без зачина, бескорисна је без правила, па таман се себар казнио троструко строже ако науди властелину, али ће и властелин да фасује ако доказано науди себру. Ако у демократији не пулсира правда, а видимо да не пулсира, онда је то лешина. Миропомазани цар је, метафизички гледано, противтежа ономе чије се име у хришћанству не спомиње.

За крај: може ли Србија постати краљевина (након што би прије тога, ма не дај Боже, погубила све око Београдског пашалука), и да то буде награда за одрицање од косовског завјета? Наравно да може. Таквога би Карађорђевића у малој балканској православној колонији миропомазао амерички амбасадор. Да ли би и српски патријарх?

Зависи од Косова, грдног судилишта.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: