Žika Smederevac napustio NVO CPC: Netrpeljivost u kolektivu, neplaćeno penzijsko, opstrukcije…
1 min read
NVO CPC napustio je Živorad Pavlović, zvani Žika Smederevac, nekadašnji sveštenik Eparhije braničevske Srpske pravoslavne crkve, koji je pristupio NVO CPC 1999. godine, saznaje „Dan“.
Nakon učinjenog kanonskog prestupa, Pavlović, bivši paroh iz Smedereva, lišen je svešteničkog čina i isključen iz crkvene zajednice odlukom Velikog crkvenog suda Srpske pravoslavne crkve.
Pavlović, koga je raspop Miraš Dedeić proglasio za „paroha podgoričkog CPC”, podnio je 3. decembra 2013. godine pismenu ostavku i dostavio je anatemisanom Dedeiću.
Živorad Pavlović je u ostavci naveo:
„Služio sam skoro 15 godina u Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi kao paroh grada Podgorice. Služio sam pod vedrim nebom, na livadi. Svoju svešteničku dužnost shvatio sam vrlo ozbiljno, i shodno tome, svojim parohijskim obavezama pristupio sam sa velikom odgovornošću. Uložio sam mnogo truda, istrajnosti, strpljenja i svešteničke mudrosti. Uspio sam da u toku cijelog svog rada očuvam mir, kako u parohiji, tako i u Crkvenoj opštini, iako su je potresale pojedine ostavke. Sve ovo je uticalo da se ostvari liturgijski život, koji je vidno zapažen.
Razni životni događaji za ovih nepunih 15 godina, rad i služenje pod muzičkim tremom, opstrukcije raznog tipa nad službom, životom i mojom ličnošću, netrpeljivost u kolektivu, neriješena materijalna situacija, neuplaćeno penzijsko-invalidsko osiguranje, odnosno stalne stresne situacije vezane za gore navedeno imale su kao posledicu bitno narušavanje mog zdravstvenog stanja. Zbog toga, odnosno zbog takve moje zdravstvene situacije i nalaza ljekarske komisije koja mi je naložila intenzivno liječenje, mirovanje i odmor, mir i staloženost života zbog predstojeće ljekareke intervencije na srcu, osjećam da više nisam sposoban za parohijsku službu.
Stoga, ovim podnosim neopozivu ostavku na parohijsku službu paroha u gradu Podgorica i sve duhovnosti… vezane za Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Molim da me razriješite svih obaveza i da potpisivanjem ove ostavke prihvatite da sve moje aktivnosti od ovog časa prestaju. Napominjem da je ova pismena ostavka čin moje slobodne volje”.
Ala su se crbi rastužili i raskukali zbog popa Žika! Ne zna se ko je žešći u širenju hrišćanske ljubavi! Ko da ih je napustio sv Maca ili sv Šiljak ne daj bože! Ili ko da im je neko kidnapovao Kačavendu!
Baljo, idi kod kerova dupljanskih pa tamo laj.
Sad Stevo V. poje :“Put putuje moj jaran, brzo ću i ja, nestalo je parica kod her Miraša“…
Sta ce reci na ovo gospodar poceli su da mu se osipaju redovi
MILO PROTIV RODA I RUSIJE
Zakukala Vila Ravijojla –
Glasom bolnim na gori Lovćenu!
Suze joj se razlile po licu,
A dugu je kosu do pojasa,
Svu rasplela, jer je žalost muči!
Teško joj je zbog srpskoga roda,
Muka na njeg’ smrtno usmerena,
Usmerena sa svakoje strane,
A tu muku Milo rasplamsava,
Taj nesrećni Đukanović Milo,
Koji sedi na vladarskom tronu,
A na tronu usred Podgorice,
Podgorice srpske prestonice.
On je Srbin Srpstvo ne priznaje,
Odriče se svojih prađedova,
Čije sablje odsekle bi glavu,
Svakom onom ko izdaje Srpstvo.
A izdaje Milo se ne stidi,
Neg’ pomaže srpske dušmanine.
Kad Ameri, Nemci i Francuzi,
I Englezi bezbožnici prvi,
A sa njima drugi Evropljani,
Evropljani sa zapadne strane
A i Turci udruženi s njima,
Krvoločnu poslali su vojsku,
U hiljadu devetoj stotini
Devedeset devetoj godini –
Protiv malih srpskijeh zemalja,
Protiv slavne Moravske Srbije
I viteške zemlje Crnogorac’,
To zločinstvo Milo podržava,
Protiv svoga srpskoga naroda.
To pokaza kada su dušmani,
S vojskom ušli na Kosovo ravno,
A Srbi im to su dozvolili,
Jer pred Bogom dušmanin se kleo,
Da će Zapad s vojskom na Kosovu,
Sačuvati Srbe od Šiptara
I Šiptare odmah razoružat’.
Takvu reč je Zapad pogazio,
Zločince je šiptarske podrž’o
I Kosovo srpsko okupir’o,
Te javio celom svetu odmah,
Da Kosovo u Srbiji nije,
Da na njemu srpskih crkvi nema,
Neg’ kultura da je sva šiptarska.
Takav zločin nad narodom srpskim,
Podržava Milo Đukanović.
On priznaje ropstvo nad Srbima
Okupator njemu omilio,
Pa poziva šiptarske zločince,
Da izgrade šiptarsku državu,
Da je grade na Kosovu srpskom,
Na kojem su šiptarski zločinci
Porušili srpske svete crkve
I uz crkve svete manastire,
Kakvih nema u zemlji Nemačkoj,
Kakvih nema na engleskoj Temzi,
Kakvih nema na francuskoj Seni,
Kakvih nema u papinom Rimu,
Jer hramovi srpski na Kosovu,
Građeni su u stolećim’ prvim,
A u prvim po rođenju Hrista,
Kad je Zapad bio u paganstvu
I daleko od hrišćanske vere.
Milo traži šiptarsku državu,
A državu na Kosovu srpskom,
Gde zločinci vođeni Tačijem,
A zločinci roda šiptarskoga,
Žive Srbe sekli na komade,
Vadili im srca i bubrege,
Da srcima i bubrezim’ srpskim,
Bolesnike leče na Zapadu –
Da im srpska srca ugrađuju,
Ugrađuju u bolesne grudi.
E takvim je Milo obećao,
Baš poslati svoje diplomate,
Da priznaju Tačija zločinca.
Diplomati srpske Podgorice
Baš će predat’ tom Tačiju pismo,
A u pismu stojaće poruka,
Da Kosovo srpsko više nije.
Uz sve ovo Milo Đukanović
Podržava zločine Zapada.
A i onaj kad se kolju deca,
Srpska deca slavne Crne Gore.
Zapamtite dokle sunce sija,
Kada Zapad Srbe napadnuo
U hiljadu devetoj stotini
Devedeset devetoj godini –
Nad Murinom kršne Crne Gore,
Nemačke se bombe ustremiše,
Na civilno srpsko stanovništvo,
Među mnogim bomba je raznela,
A raznelo malog Miroslava,
Dete drago kuće Kneževića.
Oko toga Milovi glavari,
A glavari bez pameti svoje,
Ne kriviše državu Nemačku,
Što joj vojska ubi Miroslava,
Nego krive srpske državnike,
Što seđaše u Belome Gradu –
Što Kosovo sami nisu dali,
Nisu dali dušmanu šiptarskom,
Pa su Nemci zato ubijali,
Ubijali decu crnogorsku.
Tu se Milo i njegove sluge,
Ogrešiše pred Gospodom Bogom,
Prećutaše zločine Zapada,
Od kojih su Srbi umirali,
Umirali u velikom broju.
Od tog dana kad su Zapadnjaci
Napadali svaku zemlju srpsku,
A od Tise i Dunava silna,
Pa do srpskog Jadranskoga mora.
A tada su osamdeset dana,
Sve trovali po zemljama srpskim,
Letilice bacale su otrov,
Takav otrov nema u Đavala.
Njim se truje i vazduh i trava,
A i nežne biljke u njivama,
Pa i svaki izvor vode pitke,
Njim se truje kiša i mećava,
A i dašak svakog lakog vetra.
Od tog Srbi umiru masovno,
Na godinu deset hiljad duša.
Ti zlikovci to nam učiniše,
A zlikovci sa zapadne strane,
Što stolica njima je u Brislu –
I u Brislu i u Vašingtonu.
A Milo se podanički javi,
Te obeća da ih tužit’ neće,
Niti tražit’ da isplate štetu,
Kojom mnoge Srbe pokopaše,
Il’ za veke teško razboleše.
Neće tražit’ da se šteta plati,
Što dušmani sve su razorili,
Porušili škole i bolnice,
Uz bolnice i hramove svete,
Na Kosovu stotinu trideset.
Porušili pruge i mostove,
Porušili najveće fabrike
I stanove, a i kuće srpske,
Od severa pa do krajnjeg juga.
E takvim se Milo ispoklanja,
Te im pomoć svakojaku nudi.
Nudi Milo srpsku vojsku njima,
Koja će se stavit’ pod komandu,
Pod komandu švapskih generla,
Koji ništa drugo ne spremaju,
Neg’ da jurnu opet na Rusiju,
Da Rusiji Sibir otimaju,
Da se tamo zlata napljačkaju,
A i zlata, a i dijamanat’
I velikih naftinih tokova,
I još većih izvora sa gasom.
Ao Milo, zar si tako grešan?
Zar ne pamtiš reči Njegoševe,
Kad je srpskom rodu poručio,
Da su Rusi braća nam starija,
Da se bratac poštovati mora,
Jer taj bratac Srbe je spasav’o!
Spasavao od turskoga noža.
A Srbe su Rusi zaštitili,
Da ih Nemci prethodnih stoleća
Ne pretvore u narode druge,
Pravoslavnu veru ne ugase,
Da im srpsko ime ne izbrišu,
Da im srpski jezik ne uklone –
Na kojem su pesme napisane,
A junačke pesme iz prošlosti,
Kad su Srbi vitezovi bili,
Kad su Srbi pismo izumeli
I iz Vinče pismo odaslali,
Odaslali svakome narodu,
A na svakoj toj zemljinoj šari,
Od Londona do Melburna grada,
Do Melburna zemlje australske.
A ti Milo danas želiš činit’
Zlo činiti i Srbima svojim,
A činiti i braći Rusima,
Želiš srpsko ime izbrisati,
Želiš srpski jezik ukloniti,
Srpske crkve ti zatvaraš redom,
A monahe srpske i progoniš,
Te nemačku politiku vodiš
I nemačku i rimskoga pape,
Koji davno krenuše na Srbe,
Da istrebe Srbe na Blakanu,
Te ih klali u dva svetska rata,
A u tome dvadesetom veku.
Zato kuka Vila Ravijojla –
Glasom bolnim na gori Lovćenu!
Suze joj se razlile po licu,
A dugu je kosu do pojasa,
Svu rasplela, jer je žalost muči!
Teško joj je zbog srpskoga roda,
Muka na njeg’ smrtno usmerena,
Usmerena sa svakoje strane,
A tu muku Milo rasplamsava,
Taj nesrećni Đukanović Milo,
Koji sedi na vladarskom tronu,
A na tronu usred Podgorice,
Podgorice srpske prestonice.
On je Srbin Srpstvo ne priznaje,
Odriče se svojih prađedova,
Čije sablje odsekle bi glavu,
Svakom onom ko izdaje Srpstvo.
A izdaje Milo se ne stidi,
Neg’ pomaže srpske dušmanine.
Zato Vila glasno podviknula
I preklinje Srbe sveukpno –
Da na tronu promenu vladara,
A na tronu usred Podgorice,
Podgorice srpske prestonice –
Da biraju časnoga vladara,
Koji Srpstvo hoće poštovati,
Poštovati i čuvati Srbe
I grliti svog rođenog brata,
Svoga brata Rusa junačkoga,
Koji jeste srpski brat stariji –
Kako je to Njegoš objasnio,
Kad je Srpstvo nebu uzdizao –
I dušmanske namere sprečav’o,
Sprečavao britkom sjajnom sabljom
A i svojom porukom u pesmi,
A u onoj čuvenog naslova,
„Gorski vjenac“ pesma mu se zove!
Nevesinje, 6. april 7522 (2014)
Nemojte da lajete, nego da zablagodarimo Gospodu sto se rab Boziji Zivorad dozvao i sto vise nije sa prokletim raspopom. Kako rece jednom patrijarh Pavle, vaznija je jedna dusa ljudska, besmrtna, negoli svi svjetovi materijalni. Dobrodosao brate kuci!
Gospodine Mihailo, Žika „Smederevac“, poznat i kao „Žika Diler“ (u vreme hiperinflacije, kao paroh, dilovao je devize), osumnjičen je da je iz crkvene blagajne otuđio oko 114.000 DM.
Da pitam tog Žiku Smederevca, zbog čega su ga iz Smedereva izbacili? Meni su pričali moji prijatelji da je skupljao novac za gradnju crkve u Smederevu i taj novac stavio u svoj džep! Naravno da ga je Srpska pravoslavna crkva morala rasčiniti! Ali je i prirodno da ga Miraš uvrsti u svoju bratiju! Pa – i slični su!
Žika Smederevac? Hahahahahahaaha
Evo prilike da Stevo Vučinić uzme sveštenički čin. Ali moraće prvo malo da smrša.
Naveče Marča neke žene iznesu smeće ispred kuće pa reču đeci da ga zažde kako bi onijem dimom ćerale vještice od kuće.
Lažne crkve se ne mogu osnivati, one su u startu osuđene na neuspjeh.
Kaže Žika Smederevac „neriješena materijalna situacija, neuplaćeno penzijsko-invalidsko osiguranje…“. Eto o čemu razmišlja jedan crnogorski „duhovnik“! Iako je iz Smedereva, vidi se da je u mentalnom i moralnom smislu tipičan crnogorski kamenjarac. Pa šta bi svešteniče sa onozemaljskim životom i dobrima? Šta bi sa uzdržavanjem na ovom svijetu da bi se otišlo u raj?
,,Finansiska ponuda nije bila dovoljno dobra,,