Živković: Prikaz knjige Franka Lisona „Preziranje sopstvenog“

Priredio: Nikola Živković

Naslov i podnaslov ove knjige nam govore o temi veoma prisutnoj i u današnjim srpskim intelektualnim raspravama. To je bio dovoljan razlog da sam, evo, mnoge časove posvetio ovoj studiji.

Knjiga počinje ne s ubeđenjima, mišljenjima i tvrdnjama, već pitanjima. Na primer: šta je to naročito u duhovnom razvoju Zapada, što ga razlikuje od ostalih kultura i civilizacija? Zašto je upravo hrišćanska Evropa punih pet vekova bila gotovo bez konkurencije dominantna u svetu? Zbog čega to danas nije tako? Koji su uzroci evropskog pada?

Lison počinje s činjenicom da crnci iz Afrike, arapski svet, pa ni Kina i Persija, kao najstarije civilizacije, nemaju jednog Đordana Bruna, Šekspira, Leonarda i Erazma, a ni Mocarta, Kanta i Hegela. Sve civilizacije su se vekovima, gotovo do naših dana, divile Zapadu i njegovim dostignućima na svim poljima ljudske delatnosti (str. 100).

Sve do otprilike 1400. godine islamski svet, a pre svega Kina, bili su gotovo u svakom pogledu superiorniji u odnosu na Zapad. Do XIV veka nadmoćnost Kine u administrativnom, privrednom i tehničkom pogledu bila je očevidna. Kineska kultura stavlja naglasak na harmoniju, a ne na takmičenje, kao što je to slučaj na Zapadu. Kineska filosofija sastoji se u harmoniji čoveka, prirode i kosmosa (str. 98).

Umesto evropskog takmičarskog duha, kineska filosofija razvila je ideju harmonije: „jin“ predstavlja mračni, pasivni, ženski elemenat, koji se harmonično stapa sa „jangom“, dakle, sa aktivnim, tvrdim, muškim elementom i tako čine jednu celinu. Na taj način u harmoniji živi sve postojeće: ljudsko društvo, svet prirode i kosmos (str.105).

Kina je mnogo pre ostalih naroda poznavala proizvodnju gvožđa. Državnim aparatom rukovodili su najsposobniji. Posedovala je dobre puteve i rečne kanale. Kineska keramika, porcelan i svila izazivali su divljenje celog sveta. Kineski brodovi, „džunke“, imali su nosivost i do 1.500 tona, dok su evropske lađe u isto vreme bile pet puta manje. Portugalac Vasko da Gama, recimo, koji je bio prvi Evropljanin koji je brodom, i to od tri stotine tona nosivosti, krajem XV veka, stigao do Indije (str. 29/30).

Evropska kultura i nauka dominirala je vekovima. Potom je u drugom polovini HH veka došlo do preokreta. Umesto da se, mala po površini, Evropa ponosi svojim tehničkim i umetničkim dostignućima, pojavili su se pokreti koji su počeli da se stide sebe, svoje kulture i tradicije. Kao primer autor navodi nemački studentski pokret iz godine 1968. On je bio reakcija na vojni poraz nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. Taj novi tip pobunjenih mladih Nemaca jesu „antifašisti“. No, ono što je zajedničko i nacionalsocijalizmu i Antifi je činjenica da su oba pokreta nemačka i totalitarna. Kao što je u vreme Hitlera državna doktrina bio nacionalsocijalizam, tako je to danas Antifa.

„Antifa“ je nastala kao rezultat nemačkog kompleksa krivice zbog Aušvica i s tim u vezi nemačkog preziranja sopstvene nacije. Posle se taj osećaj preziranja sopstvene kulture, „autošovinizma“, proširio i na gotovo sve narode u Evropi, ali i na Sjedinjene Države. Dakle, ovaj kulturološko-psihološki fenomen, koga zovemo „samomržnja“, ne ograničava se samo na Nemačku i Nemce. Jedna od naročitih formi samomržnje jeste „politička korektnost“. Ona se danas sprovodi u svim evropskim zemljama („Eine der Formen des Selbsthasses ist die der Political Correctness“, str. 23).

Lison u kulturološkom autošovinizmu vidi jasan znak rezignacije i razočarenja. Evropa se sama uspešno uništavala u HH veku, u Prvom i Drugom svetskom ratu, usled čega je veći deo Evrope u XXI vek ušao demografski osakaćen, a mnoga kulturna dobra, pre svega u Nemačkoj, bila potpuno uništena, a većina nemačkih gradova godine 1945. ličila na Hirošimu. Optički gledano, oporavak je bio začuđujuće brz, ali moralni i duhovni poraz bio je nemerljiv i znatno dublji. Ukratko, samouništenje Evrope 1914-1945. predstavljalo je veliki događaj za Treći svet. Pad Zapada tako je postao preduslov za uspon nekih drugih civilizacija, a pre svega za nastanak jedne nove, Globalne civilizacije (str. 36).

Kolevka civilizacije Zapada jeste drevna Grčka. Suština te kulture jeste „takmičarski duh“, odnosno „kultura rata“. Nju najbolje opisuje grčka reč „agon“ („ἀγών“), što znači borba, takmičenje. Kao životni princip to je kasnije preuzela i cela Evropa. Samo u toj atmosferi može da nastane veličanstvena umetnost drevne Grčke, a naročito grčke tragedije. Svoj izraz „agon“ najjasnije nalazi u Olimpijskim igrama. One su prvo imale svoju religioznu notu, da bi se kasnije pretvorile u isticanje uspeha pojedinca i zadovoljavanje njegove sujete. Održavale su se punih hiljadu godina, sve dok ih 393. godine nije zabranio rimski car Teodosije. On je hrišćansku veru proglasio za državnu religiju. Olimpijske igre su u Teodosijevim očima imale jasan nehrišćanski karakter, te je naredio da se unište sportski tereni u Olimpiji.

Dva glavna antička mesta, Atina i Aleksandrija, kao intelektualni centri starog sveta, trajala su blizu hiljadu godina, sve do dana kad je nekad moćni helenistički svet postao puka provincija Rimske imperije.

Već tada imamo pojavu danas poznatu kao „autošovinizam“. Rimljani su na svojoj koži osetili s kakvom su ih mržnjom dočekivali mnogi pokoreni narodi. To nije ostalo bez posledica. Osećaj krivice preneo se na mnoge rimske intelektualce. Salust (Sallust) je javno kritikovao zločine koje je u osvojenim područjima počinila rimska vojska. Čuvena je njegova rečenica: „Rim će morati skupo da plati uništenje Kartagine“. Horacije, Tacit i Juvenal takođe su bili nepomirljivi kritičari rimske osvajačke politike (str. 181).

Posle propasti Rimske imperije nastalo je dugo vreme stagnacije Zapada. Tek u XIII i XIV veku Evropa ponovo počinje da se budi. Svedoci smo novog doba, preporoda, „renesanse“. Ti prvi značajni evropski centri bili su u Italiji: Firenca, Bolonja, Padova i Venecija. Ove gradske centre u XVII i XVIII veku zamenjuju jake centralističke države, pre svega Španija i Francuska, a ubrzo potom Holandija i Engleska. Kulturni centar Evrope od 1600. do 1800. godine postaje Pariz, zatim London, a početkom 19. veka nastaju novi centri: Beč i Berlin.

Kako bi nekom ko nije iz Evrope čovek najkraće objasnio šta je to, zapravo, Zapadna civilizacija („die westliche Zivilisation“). Autor ove studije veruje da se to najslikovitije može ispričati na primeru ova tri tipa ličnosti: Galilej, Mikelanđelo i Magelan. Sva trojica predstavljaju ovaploćenje, inkarnaciju onog što zovemo civilizacija Zapada: Galilej je usamljeni naučnik, potpuno posvećen istraživanju; Mikelanđelo, možda i najveći umetnik Zapada („vielleicht der größte Künstler des Abendlandes“), predstavlja umetnika potpuno opsednutog pretakanjem ideje u umetničko delo; Magelan, najznačajniji moreplovac Zapada, ludo hrabar, spreman da preuzme rizik, ma kako on bio veliki (str. 39).

Blez Paskal, blistavi francuski um, u svom kratkom ovozemaljskom životu od jedva četiri decenije, ostvario je neverovatno mnogo na polju matematike i filosofije. Verovao je da je glavni pokretač čoveka hrišćanske civilizacije Zapada njegova želja da se dokaže. Sve što radi, čini iz sujete, iz nade da će postati slavan. Slovom, motivi su mu taština i slavoljublje.

Ovoj trojici mogli bi, razume se, dodati još desetak drugih ličnosti: Protagora, Anaksagora, Pitagora, Sokrat, Platon, Spinoza, Aristotel, Đordano Bruno. Preporod i buđenje Evrope, doba Renesanse, počinje na neki način s arheologijom. Ljudi bukvalno počinju da otkopavaju ruševine helenističkog sveta i drevnog Rima. Tako jedan Petrarka, genijalni pesnik iz XIV veka, piše pisma Ciceronu, kao da mu je komšija i savremenik. Oduševljava se i Homerom, koga u Petrarikino vreme više niko i ne spominje. Blagodareći prevodilačkom geniju Nemca Fosa (Johann Heinrich Voß), koji je 1781. preveo Odiseju, a 1793 i Ilijadu, Homer je ponovo otkriven. Veliki nemački pesnik Helderlin ushićen je drevnim grčkim pesnicima Pindarom i Empedoklom. A stvarali su dve i po hiljade godina pre njega!

Kakvu je spoznaju ljudima Renesanse donelo bavljenje drevnom Grčkom i Rimom? Odgovor je kratko i upečatljivo dao Petrarka: „Postalo je jasno da je pre nas postojao jedan svet, jedna kultura, koja je na polju umetnosti, nauke i filosofije, ali i kvaliteta života bila daleko superiornija u odnosu na život našeg vremena“ (str. 45).

Ovo se naročito odnosilo na pitanja religije. Dogme Rimokatoličke crkve vekovima niko nije dovodio u pitanje. A potom su ljudi Renesanse počeli otkrivati antičke filosofe. Recimo, grčki filosof Polibije: „Masa je po prirodi lakoverna, ne rukovodi se razumom već osećanjima, koja ih često vode u nasilje. Zato je zadatak države da se ljudi drže u strahu. Da bi se to postiglo, država bi trebalo da uspostavi mitologiju koja će većinu stanovništva držati u pokornosti i strahu. Upravo zbog toga je važno da mase veruju u bogove. Oni državnici i filosofi koje zahtevaju da se ukine vera, deluju nerazumno i štete državi.“ (Frank Lisson: „Die Verachtung…“, str. 62)

Naročito je postao popularan grčki filosof Protagora (Πρωταγόρας). Kad su ga učenici pitali šta misli o bogovima, njegov odgovor je glasio: „O tom ne mogu ništa da tvrdim – ni da postoje, ni da ne postoje. Razlozi da na to pitanje ne možemo dati odgovor su brojni, no najvažniji je činjenica da je ljudski život suviše kratak da bi na takvo pitanje čovek mogao da nađe ispravan odgovor.“ (str. 72)

Veliki uticaj na čoveka Renesanse imala je Protagorina misao da je „čovek je mera svih stvari“. („pάντων χρημάτων μέτρον άνθρωπος“ – „panton hrematon metron antropos“). Čovek Renesanse je to na latinski preveo „Omnium rerum mensura homo“. A s latinskog je potom prevedeno i na ostale evropske jezike. Ove misli, koje su o očima rimokatoličke dogme delovale kao svetogrđe, čine samu srž zapadnoevropske kulture, koja je od Renesanse doživela neviđeni uspon (str. 47).

Već oko godine 1800. imamo situaciju da istinski veliki umovi Zapada više nisu vezani za Crkvu i ne veruju u njeno učenje o postojanju Boga: Gete, francuski moralisti, Hjum, Herder, Kant, Niče, Šopenhauer. Nemački filosof Hegel pokušao je da uz pomoć filosofije dokaže da Bog postoji, no to mu nije pošlo za rukom (str. 242).

Ovaj smer u duhovnom životu Zapada doživeo je svoju krajnost kad je u drugoj polovini 19. veka nemački filosof Fridrih Niče objavio „Gott ist tot“ („Bog je mrtav“). Niče, čovek helenističkog duha, u hrišćanstvu je video učenje koje se krajnje neprijateljski odnosi prema kulturi, umetnosti i filosofiji, obrazlažući da je to bila religija neprosvećenog, nepismenog naroda. Prve hrišćanske zajednice regrutovale su se, s retkim izuzecima, iz najnižih slojeva društva. Za njih je bilo karakteristično da su prezirali nauku i razum. Niče zaključuje: „Hrišćani i Jevreji nisu ništa stvorili na polju kulture“ („Die Christen und Juden haben für die Kultur nichts geleistet“ (str. 183).

Sokrat je izabrao smrt, popivši čašu s otrovom. Njegov skepticizam učinio se subverzivnim i opasnim po državu. Atina ga je osudila na smrt jer je „kvario omladinu“ i poricao „svemoć bogova“ (str. 73).

Autor upoređuje sudbinu Hrista i Sokrata. I jedan i drugi suprotstavili su se opšte prihvaćenom verovanju ljudi njihovog vremena. Jevrejski propovednik Isus objavio je novu veru, tvrdeći da je on sin Božiji i da je došao kao Mesija. To je bilo u suprotnosti s verovanjem Jevreja. Vladajući sloj, Fariseji, u tom novom učenju videli su opasnost, jer je Hristovim učenjem doveden u pitanje njihov autoritet i vlast. Guverner rimske provincije Judeje Pontije Pilat nije bio ubeđen u Isusovu krivicu. Narodu je ponudio da se smrtna kazna izvrši ne nad Hristom, već nad Varavom. No, okupljeni Fariseji plebisitarno su se izjasnili da je Hristos zaslužio smrtnu kaznu. Razapet je na krstu (str. 76).

Pomenuti primeri pre gotovo dve i po hiljade godina – na primer Sokrata i Hrista – pokazuju kontinuitet takvog ponašanja vlasti do naših dana. Ako su drevni grčki mislioci bili optuženi da „kvare omladinu“ i rugaju se „verovanju većine“, Lison navodi slične kritike iz naših dana. Autor tako podrobno opisuje slučajeve Bota Štrausa i Martina Valzera. Oni su prekršili tabu, nenapisanu zabranu, koju svi nemački intelektualci poznaju i strogo se decenijama, od godine 1945. do danas, pridržavaju. Intelektualac prosto mora da bude „politički korektan“ („politisch korrekt“). Autor zaključuje da je „samocenzura centralna tačka našeg vremena („Selbstzenzur ist zentraler Punkt unserer Zeit“, str. 78).

U čemu je problem? Boto Štaus (Botho Strauß) objavio je 8. februara 1993. u najtiražnijem nemačkom (i evropskom) nedeljniku Špigl esej pod naslovom „Anschwellender Bocksgesang“. Retko je koji esej jednog pisca izazvao tolike polemike kao Štrausov. Sećam se veoma dobro tog događaja, jer sam već trinaest godina živeo u Berlinu. Štampa, televizija, radio, političari: svi su govorili o „prvorazrednom skandalu“.

Veoma sam pažljivo pročitao taj, po meni, literarno odlično napisan tekst. Pitao sam se, kao i mnogi tog vremena: kako je moguće da književno delo postane politički skandal?

Boto Štraus odličan je poznavalac drevne grčke književnosti. U slobodnom prevodu njegovog eseja, reč je o pesmi koja se u doba drevne Grčke takmiči da dobije prestižnu nagradu, dodeljivanu – kao i antičke olimpijske igre – prilikom verskih i kultnih festivala u čast boga Dionisija. Pratnja Dionisijeva, glumci u teatru, učestvovali su u liku Saturna, koji je ima kozje noge i rogove. Po svojoj umetničkoj vrednosti grčke tragedije ostale su do danas pojam za umetničko savršenstvo.

U novembru 1989. Berlinski zid je pao. Mnoge porodice iz Zapadnog Berlina, pa čak iz Hamburga, Minhena ili Štutgarta, krenule su do Berlinskog zida, noseći „siromašnoj braći i sestrama s Istoka“ kafu, banane ili „Butterbrote“, kako bi podelili radost sa njima. Odigravale su se gotovo biblijske scene. Nimalo ne preterujem, budući svedok tog događaja.

Kratko posle toga raspao se i Sovjetski Savez. Sjedinjene Države, kao glavna vojna sila Zapada, doživele su trijumf. Od bipolarnog sveta čovečanstvo se moralo navići da živi sa samo jednom svetskom silom. Vašington, sa svojim glavnim saveznicima Londonom, Parizom, ali i Izraelom, dugo se dogovarao „šta da rade sa ovako proširenom, ojačanom i ponovo ujedinjenom Nemačkom?“

Esej Bota Štrausa delovao je na nemačke političare kao neka vrsta alergijskog šoka. Jedan pisac izazvao je zemljotres kakav ta država ne pamti u svojoj istoriji HH veka. Nedeljama i mesecima posle tog eseja javljali su se za reč svi – političari i umetnici, prozvani i neprozvani, prijatelji i protivnici. Njegovi neprijatelji imenovali su Štrausa kao „poglavara nove desnice“ („der Kopf einer neuen Rechten“). Njegovi prijatelji, premda u znatnoj manjini, pokušali su da ga odbrane pozivajući se na „slobodu govora i štampe“. Bez te slobode, tvrdili su, nema ni ljudskih prava, a ni demokratije.

Godine 1993. došlo je, kao posle svake velike proslave i veselja, do otrežnjenja. Nemci sa Zapada, decenijama podvrgnuti dresuri „denacifikacije“, odjednom su kod svoje „istočne braće“ prepoznali svoje roditelje. Moskva je „svoje Nemce“ učila da budu ponosan narod, da budu Nemci, jer pripadaju „naprednom, komunističkom delu čovečanstva“. Ovi s Istoka gledali su na braću sa Zapada kao na smešne figure, koji su izgubili svaki smisao za ljudskost, za nacionalni osećaj solidarnosti i koje kao da interesuje samo plata, porez i „urlaub“ (odmor, nem).

Nekontrolisani ulazak u zemlju stotine hiljada mladih ljudi uglavnom iz islamskih država, od Pakistana i Avganistana do Sirije i Somalije, u bivšoj Zapadnoj Nemačkoj nije izazvao neke znatne proteste. Na istoku, međutim, u gradovima kao što su Lajpcig, Drezden ili Rostok došlo je bukvalno do masovnih pobuna građana protiv migrantske politike nemačke vlade.

Naročito je ova misao izazvala bes kod neprijatelja Bota Štrausa: „Danas se suočavamo s konfliktima koje, međutim, ne možemo da rešimo ekonomskim merama. Sistem je došao do svojih granica… Svejedno kako to vrednujemo, no činjenica jeste da će biti teško protiv toga se boriti: da stare stvari nisu prosto preživljene i mrtve, da čovek, kao pojedinac i kao pripadnik naroda, ne postoji prosto tek od danas“. Dodao je i: „Ne počnemo li da rešavamo taj problem, „biće rat“ („wird es Krieg geben“).

Pisac na šest strana kritikuje današnju političku situaciju, „oseća tugu zbog gubitka mita, religije, vojničkog duha i tragedije“ („Trauer über den Verlust des Mythos, der Religion, des Soldatischen, Tragischen“). Postavio je dijagnozu nemačkog i evropskog društva koju političari prosto nisu mogli podneti. Oni narodu pričaju o povećanju plata i penzija, inflaciji… A sad im ovaj pisac kaže da je bogatiji i bolji život bio u prošlosti, a da danas živimo u modernom sebičnom društvu, lišenom mitova, utehe i svega onoga što je čoveka u prošlosti činilo tako uzvišenim i plemenitim, za šta se vredilo boriti i žrtvovati. Za koje ideale je današnji čovek spreman da se žrtvuje? Da smanji godišnju inflaciju sa šest na 2 odsto? Ko je spreman da se žrtvuje za zajednicu, za svoj narod, danas biva ismejavan.

I zaista, šta hoće taj Boto Štraus? Nemci su privredno ekonomska sila, Nemci kao turisti dobrodošli su u svim državama sveta od Italije, Grčke i Španije do Meksika, Kanade i Balija. U to vreme imamo rat u Evropi. „Nemačka je umarširala u balkanski rat. Joška Fišer odjednom ućutkuje posleratni pacifistički nemački refleks, upirući prstom na Aušvic“ („Der pazifistische deutsche Nachkriegsreflex wird von Joschka Fischer mit dem Hinweis auf Auschwitz zum Schweigen gebracht“).

Sve se to događa u trenutku kad u politici i kulturi vladajući ton već decenijama daje „levica“ (das herrschende „Linke“). Nije ni čudo da „levica“ zvoni na uzbunu protiv Štrausa. Pisac dovodi u pitanje vladajući levičarski diskurs. Boto Štraus jedan je od retkih mornara na lađi koji vidi opasnost. Ako ne promenimo kurs, brod će se nasukati. On očajnički baca sidro, s namerom da spreči katastrofu. Levičarska ideologija, slepa, budući opijena svojom moći, nije sposobna da vidi opasnost i vodi nas u sigurnu propast.

Neki, istina malobrojni, ipak uviđaju opasnost, solidarišući se s autorom. Boto Štraus je već dugo godina jedan od najpopularnijih nemačkih autora, čija se dela izvode na pozornicama Hamburga, Berlina i Minhena. Većina umetnika, međutim, ćuti, ili su preko noći postali njegovi ogorčeni neprijatelji, smatrajući da je došlo vreme da se demokratija brani od ponovo „podivljale desnice“. I sama reč „desnica“ u Nemačkoj predstavlja skandal („Rechts, das Wort war der Skandal“).

Desno označava nešto što je bilo, a što se činilo da je istorijski savladano gradivo. I sada se pojavljuje Štraus i posle nekoliko decenija ponovo potpuno suvereno, a da ne trepne, izgovara reč „desnica“. Stari neprijatelj s desnice ponovo je digao glavu, i to u pretežno levičarsko-protestantskoj građanskoj sredini, koja je od kraja Drugog svetskog rata ostavila tako dubok trag u kulturnoj politici, a pre svega u teatru, literaturi i medijima Nemačke.

Šok koji je pisac izazvao najkraće i najjasnije izrazio je tada glavni intelektualac Socijaldemokratske stranke Gloc (SPD-Intellektuelle Peter Glotz): „Prijatelji, zabeležite ovaj dan u svesku – Špigel od 8. februara 1993. Postaje ozbiljno“ („Notiert euch den Tag, Freunde, es war die ‚Spiegel‘-Ausgabe vom 8. Februar 1993. Es wird ernst“).

Nemačka politička elita posle 1945. izvukla je sledeću pouku: „Valja se osloboditi balasta prošlosti. Spas je u duhovnom begu na Zapad.“ („..die 1945. gezogene Lehre: Allen Ballast fort! Geistige Flucht nach Westen!“). To je u posleratnoj Nemačkoj postalo do te mere apsolutna istina, da i najmanje odstupanje od tog učenja izaziva kod političara te zemlje takav panični strah, da odmah u tome vide nove mlade neonaciste kako marširaju berlinskim ulicama krajem HH veka. Ovde nemamo posla s racionalnim razmišljanjem, već refleksom, psihopatologijom. Zato i ne čudi da su u takvoj atmosferi linča ne tako retki glasovi pozivali da se Boto Štraus bojkotuje. Početak evropske civilizacije dogodio se pre dve i po hiljade godina u drevnoj Grčkoj. On je bio neopisivo bogat genijalnim ostvarenjima. A danas Nemačka i Evropa doživljava „debilni kraj“ („debiles Ende“). Moramo li se miriti s takvim razvojem događaja?

U londonskim, briselskim, marseljskim ili roterdamskim kvartovima vidimo mlade plavooke ljude, kako pod ruku vode svoje svetlopute devojke, s mini suknjama, i prosto ne mogu da veruju svojim ušima. Dovikuju im tamnokoži, bradati, krajnje neprijateljski raspoloženi muškarci: „Bežite odavde! To kako se ponašate je haram. Ovo je islamska teritorija.“ Mladi ljudi glavom bez obzira beže iz svojih evropskih, danas većinski islamskih delova grada. Gde da se sklone? Oni su tu rođeni, njihovi roditelji takođe. Preci su se borili i ginuli za tu zemlju, a sada čuju da tu nisu dobrodošli! Brzo gugluju reč „haram“ i saznaju da to po muslimanskom učenju znači činiti nešto zabranjeno.

Esej Bota Štrausa liči na dečaka koji se popeo na tavan, gde je u jednom starom dedinom sanduku pronašao stvari koje je sada po prvi put izneo na svetlost dana: krst, Homerovu bistu, šlem nemačkog vojnika iz Prvog svetskog rata. Taj dečak odjednom shvata koliko ga je moderno obrazovanje osakatilo i lišilo dodira i veze s precima. Vaspitanje u kom se ne zna ko je učitelj, a ko đak, nikom nije donelo dobro, a samo je pospešilo osećanje umora, dosade i ravnodušnosti. Autor eseja s uzdahom primećuje da je šteta što smo izgubili vezu sa svojom prošlošću. Zašto smo se odrekli starih sorti žitarica, voća i povrća, bogatijih vitaminima, dakle, zdrave hrane. Zamenili smo ih jeftinijim sortama, koje neće da rađaju ako ih ne prskamo hemikalijama. I to nazivamo napredak? A ne vidimo da smo tako postali zavisni od svega nekoliko agrokorporacija, koje kontrolišu sve, od semena do količine proizvodnje i prodaje.

Organizovati otpor protiv ovog zla nije lako. Može nas spasti samo fantazija pesnika, a ona je uvek „desna“, nikad „leva“. U našem vremenu vladajući diskurs je levičarski. „Mainstream“ štampa je levičarska. Zato je levičarska umetnost danas sterilna, mrtva. Kreativni su samo desničari. Na svim najgledanijim državnim i privatnim televizijama ili drugim najuticajnijim medijima učestvuju isključivo intelektualci iz liberalno-levičarskog kruga. Oni se prosto takmiče da izgovore što je moguće više sto puta ponovljenih, banalnih, istrošenih fraza i tračeva.

To je razlog što su mnogi intelektualci bili besni na Bota Štrausa. Do ovog njegovog teksta u Špiglu verovali su da je „njihov“. Autor je pogodio u samu srž problema intelektualnog diskursa u Nemačkoj. Štraus je uzdrmao uspavanu, situ, materijalno obezbeđenu intelektualnu elitu društva, koja deluje u institucijama kulture, medija i univerziteta. Štraus nije bilo ko, već veoma cenjen i ugledan pisac i pesnik. Vladajuće levičarsko-liberalne institucije do juče prosto su ga obasipale nagradama.

U tekstu ih je pre svega pogodila Štrausova rečenica: „Čudno kako se neko može nazivati levim, kad to oduvek predstavlja sinonim za nešto neuspelo“ (… „seltsam, wie man sich links nennen kann, da links doch von alters her als Synonym für das Fehlgehende gilt“), i što se autor, dosledan ovakvom razmišljanju, zalaže za desničarski stav, uzimajući ga kao princip u životu. Štraus ovde ne misli na političku poziciju, već na filosofsko, egzistencijalno shvatanje sveta i života.

Ogromna većina umetnika, novinara i kulturnih radnika samozadovoljno govore za sebe da stoje na „levoliberalnim i naprednim“ pozicijama. Ta sita, samozadovoljna gomila intelektualaca, koja danas diktira politiku u kulturi, sem arogancije i sterilnosti nema šta drugo da ponudi. Politika je proterana iz svih delatnosti društva, pa i kulture. No, ništa ne može da izbriše „elementarnu potrebu čoveka“ („Das elementare Bedürfnis des Menschen“) da traži svoje korene i identitet. To ne mogu da spreče nikakve zabrane vladajuće liberalno-levičarske klike. Štraus je prosto izvršio demontažu vladajućeg liberalno-levičarskog diskursa.

Sledeći literarni skandal u Nemačkoj odigrao se nekoliko godina kasnije. Bilo je to 11. novembra 1998, kad je poznati nemački pisac Martin Valzer (Martin Walser) održao govor u Frankfurtu. Tada mu je dodeljena prestižna nagrada nemačkih izdavača („Friedenspreis des Deutschen Buchhandels“). Naslov njegove besede glasio je „Moralna batina Aušvic“ („Moralkeule Auschwitz“).

Pisac je u tom govoru kritikovao što Nemce neprestano podsećaju na „Hitlera i Aušvic“. Koliko dugo će Nemci biti podvrgnuti tom ponižavajućem ritualu? Da li će večno biti prikovani na stub srama? Skandal se sastojao u tom što je pisac kritikovao Holokaust kao instrument držanja Nemaca u pokornosti i poniženju. Zbog ovog govora na Valzera se srušila lavina kritike, naročito od strane jevrejskih organizacija. Za razliku od Bota Štrausa, Valzer se ubrzo distancirao od svog govora i priznao da je „možda bio lakomislen“ („vielleicht leichtsinnig“).

Treći slučaj koga Lison spominje odnosi se na mladu i lepu novinarku Evu Herman (Eva Hermann). Ona je bila veoma cenjena televizijska voditeljica na popularnom kanalu NDR. Eva je napravila emisiju u kojoj se kritički osvrnula na pojavu feminizma. Veoma brzo posle te emisije, u septembru 2007, njena televizijska kuća dala joj je otkaz. Godine 2003. proglašena je za najpopularnijeg voditelja političkih vesti. Objavila je i nekoliko knjiga. U jednoj od njih savetovala je ženama da se vrate vaspitavanju dece i kuvanju. Zašto da se mi, žene, staramo da konkurišemo muškarcima? Za nas bi bilo bolje da se posvetimo našim prirodnim sposobnostima, a to su briga za kuću i porodicu: „Porodica i majčinstvo su, na kraju krajeva, važniji za sreću i zadovoljstvo nego karijera.“ („Familie und Mutterschaft sind letztlich für Glück und Zufriedenheit wichtiger als berufliche Karriere.“).

U oktobru 2007. bila je pozvana da učestvuje u poznatoj emisiji („Kerner“, na televiziji ZDF) i podrobnije objasni svoj stav. Ovu sam emisiju gledao. Voditelj ju je često prekidao i bio krajnje neprijatan prema njoj. Ipak joj je pošlo za rukom da kaže sledeće: „Moram prosto da naučim, da se o događajima iz naše istorije ne može govoriti, a da čovek ne dođe u opasnost…“ Voditelj (Johannes B. Kerner) joj nije dozvolio da završi rečenicu, prosto je izbacivši iz studija jer se, navodno, nije „dovoljno distancirala od porodične politike iz doba nacista“.

Svaka država nagrađuje lojalnost vladajućem mišljenju. Ko ne poštuje ova pravila biva nemilosrdno uklonjen iz kruga onih koji stiču pravo da javno govore (str. 78).

Iako je sačuvano manje od deset odsto tekstova grčkih filosofa i pesnika, možemo slobodno tvrditi da „nikada svet ni pre ni posle toga nije na jednom mestu, na tako malom prostoru, u isto vreme, video takvo mnoštvo tako velikih ličnosti: Sofokle, Euripid, Tukidid, Perikle, Alkibijad, Sokrat, Platon… To su bili zvezdani trenuci čovečanstva. Možda se sa antičkom Grčkom može porediti samo Firenca oko 1500. godine, ili Nemačka oko 1800.“ (str. 79)

Paskal vidi hrišćanstvo kao „religiju bola“. Taj francuski filosof doslovno tvrdi da nas ta religija „uči samomržnji. Od svih postojećih religija, samo nas hrišćanstvo uči da je čovek rođen u grehu“ (str. 84). Vrhunac u hrišćanskom učenju autošovinizma je pijetizam. Nastao je u jednoj od brojnih protestantskih sekti, koje su cvetale oko 1700. godine. Pristalice pijetizma podvrgavaju se strogoj askezi, fizičkom i duhovnom bolu. Oni patnju slave kao zasluženu kaznu zbog ljudskog greha (str. 85).

Sem u nekim učenjima hrišćanstva, a naročito u protestantizmu, pojava „autošovinizma“ posebno je vidljiva na primeru odnosa prema pismu i jeziku. Gutenbergova Biblija štampana je nemačkom goticom („deutsche gotische Schrift“). Ona je prevladavala sve do početka 20 veka. Posle drugog svetskog rata to pismo je gotovo potpuno iščezlo.

Daleko dramatičnije i bolnije Nemci osećaju proces osiromašenja jezika. Posle Drugog svetskog rada germanisti su sa žaljenjem primetili da u nemački jezik prodire sve veći broj engleski reči. Ovaj proces, naravno, karakterističan je za sve evropske jezike. Lison nam ubedljivo dokazuje da „anglicizmi“ ne prestavljaju obogaćenje, već osiromašenje nemačkog jezika. A gde smo svedoci osiromašenja jezika, tu je na delu i osiromašenje mišljenja“ (str. 102).

Autor pokušava da odgovori na pitanje: „Zbog čega ljudi, uporno i grčevito, beže u drugi jezik? Služe se engleskim idiomima, ne nemačkim. Beže iz svog maternjeg jezika, nemačkog, bogatog rečima i idiomima kao retko koji. Zašto traže pojmove u engleskom, ako se to sve može izraziti na sopstvenom jeziku. Šta se u psihološko-kulturološkom smislu događa s ljudima koji se stide svog maternjeg jezika? U ovoj pojavi ravnodušnosti, kojom je maternji jezik izložen demontaži, pokazuje se veoma jasno delovanje kulturološkog autošovinizma u kolektivnoj svesti“ (str. 103).

Proces ponižavanja srpskog jezika utoliko je bolniji jer se kompradorska klasa i njeni dominantni mediji ne služe samo engleskim jezikom, već sve više prihvataju hrvatske reči, kao što su „zarez“, „uvjet“, „pozornost“. Zašto se potiskuju reči uobičajene u srpskom, kao što je „zapeta“, „uslov“, „pažnja“? Da nepotrebno posuđujemo engleske reči, to Srbi mogu lakše podneti, jer, evo, to rade i Nemci i Rusi i mnogi drugi brojčano veći narodi. Ali da uzimamo reči od jedne kulture poput hrvatske, u svakom pogledu inferiornije od srpske, to je pitanje i za lingviste i za psihologe. Jer, prve hrvatske škole, rečnici kao i prvi govor na hrvatskom jeziku u Saboru održan je tek negde sredinom 19. veka (do tada su se služili latinskim ili nemačkim).

Ili, tačnije, prvi rečnici u Zagrebu pojavili su se krajem 18. i početkom 19. veka, i nisu nosili naziv „hrvatski“, nego „ilirski“. A srpski narod baštini spise iz doba Nemanjića. Ukratko, od 12. veka naši vladari pisali su srpsko-crkvenoslovenskim jezikom. Ne vidim nikakav razlog da upotrebljavamo hrvatske reči, sem da je to nameran plan okupatora i kompradorske klase – koja gotovo u potpunosti vlada i medijima u Srbiji – da dodatno ponizi srpski narod i zatre njegovu viševekovnu kulturu i tradiciju.

Za razliku od Rimokatoličke crkve i Zapada, hrišćanstvo se u Vizantiji širilo na sasvim drugoj osnovi. U vizantijskom učenju daleko je veći uticaj helenističke kulture, a znatno manji uticaj Starog zaveta i jevrejske dogme nego kod Rima i rimokatoličke crkve. Naročito se srpski filosof Žarko Vidović u svojim Ogledima o duhovnom iskustvu bavio upravo pitanjem uticaja Platona i platonizma na kulturu Vizantije i pravoslavne vere („Die Christianisierung in Byzanz: das hellenistische Erbe ging in den neuen Glauben und so erwuchs kontinuierliche Kultur fließender Übergänge“, str. 110).

Germanska plemena na čelu s Alarihom 410. godine „opljačkali su Rim i time prekinuli kontinuitet drevnog Rima“ (str. 112).

Nemali broj nemačkih intelektualaca našeg vremena, posle sloma države u Drugom svetskom ratu, nisu videli drugog izlaza sem da pređu u samomržnju, ponižavanje sebe i naroda iz koga su potekli, glasno uzdišući: „I ponovo nismo iz rata izašli kao pobednici!“ („Und wieder keine Sieger im Krieg!“, str. 173). Tako je došlo do masovne pojave da kulturološki nestaju, da „beže iz sebe“ („Flucht aus sich heraus“) i svoje nacionalne tradicije… No, ko sam više ne raspolaže sa pamćenjem sopstvene kulture, toga više nimalo ne uzbuđuje gubitak kulture njegovog naroda (str. 175/6).

Dakle, mrzimo druge, a možda još više sebe. I ovo se odnosi ne samo na pojedince, već i na celokupna društva i narode. Jedna od prvih pojava samomržnje u novije vreme kod jednog naroda bila je zabeležena kod Jevreja. Reč je naravno o Teodoru Lesingu i njegovom delu „Jevrejska samomržnja“ (Theodor Lessing, Der jüdische Selbsthass), objavljenom 1930. godine. On je pratio nekoliko jevrejskih ličnosti i došao do zaključka da su psihološki autodestruktivno pisali protiv Jevreja, dakle o narodu, od kog su potekli (str. 177).

Ta neobičan vrsta autošovinizma i „jevrejskog antisemitizma“ („jüdischer Antisemitismus“) pojavila se početkom HH veka kod nekih jevrejskih intelektualaca kojima se bavi Teodor Lesing: Re, Oto Vajninger, Trebič, Štajner, Kale, Harden (Paul Rée, Otto Weininger, Arthur Trebitsch, Max Steiner, Walter Calé und Maximilian Harden).

Arno Lustiger (Arno Lustiger) video je pojavu samomržnje i kod Jevreja koji su prešli u protestantizam ili rimokatoličanstvo. A kao najpoznatije primere spominje Kristijanija, Donina i Pfeferkorna (Pablo Christiani, Nicholas Donin und Johannes Pfefferkorn). Oni su bili toliko radikalni da su se zalagali da Vatikan i protestantska crkva učestvuju u proganjanju Jevreja. Lustiger imenuje Jevreje koji su bili antisemiti: Kraus, Hofmanstal, Fridel, Noam Čoski, Moše Menjuhin, Alfred Groser, Abraham Melcer (Karl Kraus, Hugo von Hofmannsthal, Egon Friedell, Noam Chomsky, Moshe Menuhin, Alfred Grosser, Abraham Melzer“, str. 177).

Jevrejin Pfeferkorn toliko je mrzeo Jevreje, da je prešao u rimokatolički red dominikanaca, a ceo svoj život posvetio je spaljivanju jevrejskih knjiga („Der Jude Johannes Pfefferkorn, 1469-1523, hasste die Juden so sehr, dass er Dominikaner wurde und sein Leben fortan der Verbrennung jüdischer Bücher widmete“). Jevrejski filosof Vajninger satanizovao je svoje doba, jer je to najjevrejskije vreme i potpuno feminizovano. On je naglašavao da ne misli „jevrejski“ nego „nemački“.

Posebno je interesantan slučaj ruskog Jevrejina Brafmana (Brafman Яkov Aleksandrovič). Rodio se 1824. u Minskoj guberniji. Otac mu je bio rabin. U nemačkom govornom području poznat je kao Jakow Brafman i na nemački je s ruskog prevedena Kniga Kagala (Das Buch vom Kahal). Prevedena je i na gotovo sve evropske jezike. Mnogi kritičari ubrajaju je u najantisemitskiju knjigu (str. 184).

Nemali broj Jevreja nalaze mnoge sličnosti sa Nemcima. I jedni i drugi, ma gde da se pojave, osećaju da ih svet ne voli, postavljajući isto pitanje: „Zašto nas ne vole?“ Odgovor je isti: „Jer smo krivi“ (str. 185).

Nemački filosof Šeler (Max Scheler) objavio je godine 1917. veoma zapažen esej „Uzroci mržnje prema Nemcima“ („Die Ursachen des Deutschenhasses“). Kao razlog te mržnje naveo je Martina Lutera i protestantizam. Oni su odgovorni što su Nemci među evropskim narodima tako omrznuti. Šeler je bio rimokatolik, poreklom polu-Jevrejin. No, on nikako nije bio ogorčen na protestantizam. Naprotiv, Šeler je u protestantizmu video motor nemačke radne etike, koja je upravo omogućila Nemačkoj da za kratko vreme postane svetska velesila. Sa zadovoljstvom je primetio, da se Nemaca naročito boje Francuzi i Englezi.

Šeler spominje sledeći primer: Nemački diplomata oko 1910. godine pitao je jednog pametnog Francuza zašto svi u Evropi mrze Nemce. Francuz mu je kratko odgovorio: „Ils travaillent trop“ („Mnogo radite“). Šeler navodi da su glavne karakteristike nemačkog naroda marljivost i temeljitost – a te vrline svoj izvor imaju upravo u protestantizmu („der deutsche Fleiß, die deutsche Gründlichkeit“, str. 178). I čovek ne može da se dovoljno načudi odakle danas kod Nemaca pojava samoprezira („die deutsche Selbstverachtung“). A svega sto godina ranije, po Šeleru, svet se Nemce bojao i zavidio im (str. 179).

Lison razlikuje samomržnju kao pojavu kod pojedinca i kao fenomen „autošovinizma“ kod pripadnika jedne nacionalne ili religiozne zajednice. U prvom slučaju, da pojedinac ne voli samog sebe autor vidi izvor već u Svetom pismu. Tako u Novom zavetu, navodi iz Jevanđelja po Luki: „Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan, i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan“ (10, 37).

Prema tome, pripadanje Hristu, ljubav prema Hristu, mora da jeste iznad svega ostalog u svetu, pa i najbližih srodnika, pa čak i roditelja i dece. Ova misao je i u Matejevom jevanđelju. Lison smatra da ovakve misli u Svetom pismu ne mogu ostati bez psihičkih posledica i trauma po svakog vernika. Cilj ovoga učenja jeste da se uništi čovekova volja, i da se potpuno podredi Božjoj. Novi zavet nas uči da vernik ne može da se osloni na čoveka, nego samo na Gospoda, te da mora da mrzi sebe i svoj život. Ovo je naročito naglašeno u učenju Martina Lutera.

Lison se mnogo bavi i pojmom „zavičaja“. Hrišćani su radikalno raskinuli s pitanjem porekla i otadžbine. Za hrišćane nije važno ko si i odakle dolaziš. Simbol vere jeste jedino što je bitno i što povezuje članove hrišćanske zajednice. Za hrišćane se samo u Bogu nalazi istinski „zavičaj“ („Die Christen finden Heimat allein in Gott“, str. 203).

Nemački filosof Martin Hajdeger (Heidegger) ne slaže se s ovakvim pogledom na svet. On drži da čovek, poput biljke, ne može da raste na svakom tlu. Da bi napredovao, mora da nađe povoljnu klimu i zemljište. Tle koje čoveka duhovno i mentalno hrani može biti samo zavičaj. A ljude koji nemaju zavičaj prati teška sudbina, jer biti bez zavičaja znači biti sam („Heimatlosigkeit bedeutet Einsamkeit“, str. 206).

U tom smislu, u prvoj polovini XIX veka pisao je i Arnt (Ernst Moritz Arndt, 1769-1860). Bio je uveren da se tradicionalne nemačke vrednosti kao što su čast, vernost i ljubav („die Ehre, die Treue, die Liebe“) najbolje mogu očuvati na selu. Zato, ako državnik želi da ima slavnu otadžbinu, njegov najvažniji zadatak jeste da sačuva selo i poboljša ekonomski položaj seljaka. Arnt je naročito kritikovao one nemačke intelektualce koji su, poput majmuna, kopirali sve što dolazi iz Pariza i Londona i želeli po svaku cenu da budu makar pola Englezi, ili pola Francuzi. Samo nisu želeli da budu Nemci („Nur Deutsche mochten wir nicht sein“, str. 222).

Takvo ponašanje nije bilo tipično samo za malograđane i beznačajne publiciste. Čak se i jedan Šopenhauer (Schopenhauer), kad bi se našao u inostranstvu, stidio što je Nemac, umesto toga, kao da se opravdava, strancima često objašnjavajući da su njegovi preci Holanđani (str. 223).

Slično se ponašao i Fridrih Niče (Nietzsche). On je godine 1882. zapisao: „Ponosan sam na svoje poljsko poreklo. Obdarenost Slovena čini mi se da je veća nego kod Nemaca“ („Ich bin stolz auf meine polnische Herkunft. Die Begabung der Slawen schien mir höher als die der Deutschen“, str. 224).

Lison ovakvo ponašanje genijalnih nemačkih autora poput Ničea, Šopenhauera ili Helderlina objašnjava činjenicom da su bili razočarani nemačkom intelektualnom javnošću, te njihova dela nisu naišla na priznanja. Bili su prosto ogorčeni i besni na svoje zemljake. Kad njihova genijalna dela nisu priznali njihovi zemljaci, rešili su da preterano hvale sve što dolazi iz inostranstva, a pre svega iz Engleske i Francuske (s. 224).

Konac ove izuzetne studije posvećen je najnovijim pojavama „autošovinizma“ u Evropi, pre svega u Nemačkoj. Uz već navedene razloge, Lison je kao uzrok dodao i „neku vrstu snobizma“ („eine Art Snobismus“). Reč je o ljudima koji mrze ljude, mizantropima. Izvor njihove mizantropije autor vidi u osećanju gađenja prema svetu i ljudima (str. 240). Ovu pojavu bolje od psihologa i sociologa opisao je Tomas Bernhard (Thomas Bernhard, 1931–1989). Mučninu i odvratnost – kao dijagnozu modernog sveta – opisali su u svojim delima gotovo svi najbolji predstavnici našeg vremena: Gete, Niče, Tomas Man, Herman Hese, Štefan Cvajg, Maks Šeler, Sartr, Hajdeger, Ernst Jinger (str. 266).

Kako da se čovek suprotstavi ovom vladajućem levičarko-liberalnom narativu? Odgovor autora je kratak i jasan: „Otpor može pružiti samo onaj ko poseduje snažan karakter, ili da se od svega drži po strani, čitajući drevne grčke ili stare rimske filosofe i pesnike, ili da se ode na planinu, u šumu, dakle što dalje od partijskih sastanaka i priprema za predstojeće političke izbore“ (str. 242).

A pre nego što odeš u planinu, preporučuje se da baciš televizor u najbliži kontejner, i prestaneš čitati dnevnu štampu. To je preduslov da budeš obavešten o stvarima koji život čine vrednim. Jer tada si osposobljen da odvojiš ono malo bitnog, i odbaciš gomilu nevažnog.

Levičarsko-neoliberalna ideologija vlada društvom preko nevladinih organizacija. Ona je stvorila novu, građansku, ateističku religiju. Njihovo ponašanje nas podseća na najmračnije doba srednjeg veka, kad su militantni rimokatolički redovi progonili svoje neistomišljenike. Ta nova ateistička religija stvorila je brojno sekularno sveštenstvo i ono je veoma aktivno u brojnim „nevladinim organizacijama“. Njihova parola je kratka i jasna: „One koji su protiv naše ideologije treba da prevaspitamo ili odstranimo. Taj posao obavljaju vladajući mediji. Tako da smo danas svedoci borbe hrabrih protiv plašljivih, koji se boje svake promene i vole da se sa slašću pokore, a to je svojstveno svakom religioznom čoveku“ („… die sollte man umerziehen oder beseitigen, und dafür sorgen alle Leitmedien… die jede Veränderung fürchtet, mit einer Unterwerfungslust, die jedem religiösen Menschen eigen ist“, str. 243)

Levičar živi samo u sadašnjosti („nur in der Gegenwart“), i mrzi istoriju („haßt die Geschichte“). Oni su orijentisani na materijalno, na potrošačko društvo. Levičari „mrze svakog ko je drugačiji, levica nije iskrena („haßt alle, die anders sind, die Linke ist nicht aufrichtig“, str. 245). Civilizacija Zapada danas dozvoljava samo „levičarski“ način mišljenja. Svako ko se tome suprotstavlja proglašava se nemoralnim. To je odlično video Niče: „Otmene, slobodne ličnosti razgovaraju s ljudima otvoreno i s poverenjem. No, ljudi koji mrze ne mogu biti ni iskreni ni naivni, pa time ni časni. Njihov pogled i duh nije čist i prav, već zrikav i voli mračne sokake.“ (str. 246)

A o mržnji i njenom moralu godine 1912. odličan esej objavio je Maks Šeler. Ljudi opsednuti mržnjom su osobe koje znaju da ne mogu postići nešto izuzetno, jer ih priroda prosto za to nije obdarila. Tako, iz osećanja inferiornosti, mrze sve koji su postigli mnogo, a što bi sami želeli da budu, ali nemaju sposobnosti. Zato levičari imaju patološke crte ponašanja. Šeler zaključuje: „Resantiman je duševno samotrovanje“ („Ressentiment ist eine seelische Selbsvergiftung“, s. 249)

Kad je taj proces „autošovinizma“ počeo kod Nemaca? Lison smatra da je on postao sveprisutan najkasnije oko 1980. godine. Tada najuticajniji nemački mediji (mainstream) savetuju Nemcima da je najbolje da postanu pripadnici neke druge nacije, jer biti Nemac nije nimalo dobar osećaj, čovek želi da izađe iz sebe i postane neko drugi“ („.. sich als Deutscher nicht gut zu fühlen, Man will ein anderer sein, einer anderen Nation angehören, man will von sich weg“, str. 250).

Neoliberalno-levičarski narativ našeg vremena kaže: „A šta je u tome loše ako mi, koji smo krivi za tolike ratove, najzad nestanemo, ili se utopimo u nečemu što se zove zajednica građana sveta, gde niko više neće na nas obaćati pažnju, jer smo tako postali građani Zemlje, te više nismo Nemci?“ („… endlich verschwinden oder in einer Weltgesellschaft aufgehen, in der uns niemand mehr beachtet, weil wir nur Bürger der Erde sind, und nicht mehr Deutsche?“, 7 Mai 2011, str. 251). Svedoci smo konca epohe razuma, jer i deca koja se danas i sutra rađaju treba da osećaju kolektivnu krivicu, da se kaju i iskupe za zločine koje su počinili nacisti (Frank Lisson: „Die Verachtung… „, s. 254).

Postoji nekoliko intelektualaca koje vladajuće levičarsko-liberalne institucije tolerišu. Među njima vlada prećutni dogovor (Schweigeverabredung). To su kritičari, ali su zapravo solidarni s onima koji ih dobro plaćaju, tačno znajući dokle smeju ići. Tako svako ima svoju računicu. Ti „kritički“ intelektualci stvaraju privid u javnosti da je ipak moguća javna kritika – i za to su dobro plaćeni. Najpoznatiji predstavnici su Sloterdajk i Žižek (Peter Sloterdijk, Slavoj Žižek). Nikad nisu ustali u odbranu svojih kolega, istinskih kritičara levičarsko-liberalnog narativa. Sloterdajk i Žižek su prosto jalovi, šarlatani, klovnovi, korisni idioti globalnih medija i transnacionalnih korporacija (str. 290).

Svaka država danas organizuje i kontroliše raspravu u društvu („Jeder Staat organisiert und kontrolliert die öffentliche Diskussion“). Državni i privatni kanali nemačke, francuske, engleske, ruske ili srpske televizije, uvek imamo istu sliku: gledamo „okrugle stolove“, ili tribine, koje reklamiraju „suočavanja različitih stavova“. Da bi, međutim, bio pozvan na najgledanije emisije, učesnik prolazi određenu proveru. Ako se i desi da se neko ne uklopi u proceduru, onda je to pre poput nepredviđenog kvara u sistemu, koji majstor-režiser nastoji da što pre ukloni i popravi. Namera je jasna. Mora se izbeći da se u diskusiji pojave „marsovci“, dakle ljudi koji ne zastupaju vladajući diskurs. Ako neko ipak ozbiljno shvata istinu i pravdu, on će od strane učesnika diskusije i voditelja biti degradiran u „smešnog lik“ („… werden bald zur ,komischen Figurʻ degradiert“, str. 291).

Sva ta priprema i procedura oko javnih rasprava jeste sredstvo da se obezbedi da se vlast i vladajući diskurs ne dovode u pitanje. Tabu-teme su neprikosnovene. Učesnici u tom ritualu dokazuju svoju lojalnost vladajućem narativu. Desi li se da to neko dovede u pitanje, taj će odmah biti isključen i više nikad neće imati prilike da učestvuje na nekoj javnoj tribini. Seks i novac određuju život u civilizaciji našeg doba. A ko to poseduje, taj je srećan (str. 306). Dovoljno je pogledati reklame na svim evropskim i svetskim državnim televizijama. Sve govore isto: Srećan je onaj ko ima novaca da s mladom ženom provede odmor u nekom skupom hotelu na peščanoj plaži Sredozemnog ili Južnog mora.

Najgledanije televizijske emisije u Nemačkoj kao najuzvišeniji cilj propagiraju da se bude bez otadžbine. Kulturološka mržnja, eto, dostigla je u današnjoj Nemačkoj taj stepen. „Nemce ponosne što su Nemci treba da držimo u šahu, a po potrebi i da ih ogradimo zidom i bodljikavom žicom. To su posledice četrdeset godina prevaspitavanja, da širimo nacionalnu samomržnju i to uz pomoć pričanja o nacističkim užasima, a svaka neizmerna mržnja jeste zapravo psihijatrijski slučaj“ (str. 312).

Tako je sasvim uobičajeno da se u nemačkoj štampi često čuje kako su „hrišćani sranje“, a „Nemci su govna“ („Scheissdeutsche“). No, kada bi se neko drznuo to isto kaže za crnce, Muslimane ili Jevreje („Scheissjude“), na takvog bi se sručilo brdo optužbi, dakle, užasavanja i zgranutosti. I takav pojedinac verovatno bi bio i sudski gonjen. Jedino nije kažnjivo da se blate, psuju i satanizuju Nemci“ (str. 314).

Uverljivije od svih argumenata često mogu da posluže brojke – recimo sledeći podatak: oko 1900. godine trećina stanovnika na Zemlji živela je u Evropi. Danas Evropljani čine svega 12% stanovništva naše planete. A godine 2050. Evropljani će činiti svega 6% od ukupnog broja stanovnika Zemlje. Već ove brojke pokazuju da Evropljani i uopšte bela rasa imaju puno pravo da se brinu za svoju budućnost. No, urade li to, budni kontrolori „političke korektnosti“ odmah ih osuđuju da raspiruju rasnu mržnju. A optužbe, razume se, stižu od samih belih Evropljana. Samomržnja ne postoji nigde na svetu, sem kod belih Evropljana“ („Selbsthaß gibt es nur bei den weißen Europäer“, str. 316)

Pošto je svet posle 1945. sve Nemce proglasio zločincima, kod mnogih se pojavio psihološki refleks: „Ako mrzim sebe, onda ne mogu imati bilo kakve veze s nacistima (str. 318). Kako se moglo dogoditi da samomržnja u Nemačkoj pusti tako duboke korene? To je postignuto suptilnom psihološkom tehnikom neprestane upotrebe pojmova poput „nacistički užasni zločini“, „Aušvic“, i tako redom. Na taj način se protivnik dovede u položaj prestravljenog miša, koji se skamenio od straha i mirno čeka da ga zmija proguta. Takav čovek, razume se, nije sposoban da pruži otpor. Kad upotrebi reč kao „holokaust“, više nije potreban nikakav argument i dokaz. Ta ovde imamo, to je svakome jasno, borbu „dobra“ protiv „zla“, i za to nikome nisu potrebni dokazi („Benutzung von Begriffen zur Einschüchterung, damit keine Rechtfertigung mehr nötig ist, da der Kampf des ,Gutenʻ gegen das ,Böseʻ nicht begründet werden muß“, str. 322).

Svi ti Nemci koji za sebe tvrde da su „Antifa“ i „levica“, a koji svakodnevno upiru prstom na „naciste“ kako bi sakrili svoje ružno, nedemokratsko, lice, jesu dvolični. Strah pretvara te ljude u licemerne aveti, jer tako žele da sebi obezbede zaštitu, jer sada su, eto, deo „zajednice dobrih“ (str. 327).

Levica je zlobna i podla („Die Linke ist niedrig und gemein“, str. 331). Koliko su „levica“ i „antifa“ do danas primili novaca u borbi protiv Hitlera? Od ove ideologije zavise čitave industrije, zadužbine, nevladine organizacije. Antifašizam je profitabilna instanca koja obećava novac. Novac primaju od poreskih obaveznika. S tim parama organizuju „inicijative protiv desnice“, javno propagiraju mržnju protiv unutrašnjeg neprijatelja, protiv svojih neistomišljenika. Glavne parole levice glase „Nikada više Nemačka“, ili, „Nekʼ crkne Nemačka!“ („,Nie wieder Deutschlandʻ oder ,Deutschland verrecke!ʻ, sind Parolen der Linken“, str. 332).

Levičarsko-neoliberalna ideologija stvorila je ateističku religiju, u čijem središtu stoji „Aušvic“. To je postala i nemačka državna doktrina. Dogma koja propoveda o „neponovljivoj, kolektivnoj krivici“ čini suštinu „antifašističke državne doktrine“ („Das ist die Deutsche Staatsdoktrin. Das Dogma von der ,unvergleichlichen, kollektiven Schuldʻ bildet die Grundlage des „Antifaschismus als Staatsdoktrin“, str. 333).

Savle, kad je postao Pavle, prvo što je psihološki morao da uradi bilo je da mrzi svoju sopstvenu prošlost. Tek posle toga mogao je krenuti u osnivanje hrišćanske crkve“ (str. 334). Sličan primer imamo i kod Svetog Avgustina.

Levičari vode neku vrstu krstaškog rata protiv svih koji ne dele njihovo mišljenje, radeći danas potpuno isto što su od 1917. radili boljševici. Boljševici su uništili sami sebe, i to tako što su pobili najbolje“ (str. 335).

Kakav izgled ima otpor protiv ove totalitarne ideologije? Ogromna većina na Zapadu su „politički rezignirani ljudi i jedino što ih brine je potrošačka korpa. Kod njih je ugašena svaka volja za pružanjem otpora (str. 342). Situacija društva na Zapadu je da živimo u organizovanom kukavičluku („leben wir in der organisierten Feigheit“) i svedoci smo stalnih neiskrenih diskusija, koje liče kao da su učesnici izašli iz kupatila za dezinfekciju. Svi su tako poslušno dresirani“ („… unehrliche Diskussionen… kämen aus dem Desinfektionsbad. Alle sind so brav dressiert“, str. 343).

Javne debate koje se vode na glavnim televizijskim kanalima nisu iskrene, već odglumljene („nur noch Scheindebatten“). Jedini istinski sukob postoji između vladajuće ideologije i manjine koja jedina dovodi u pitanje političku korektnost. Ta manjina je nada Zapada. Reč je o ponosnoj manjini, koja mora stvoriti javnost suprotnu vladajućoj («Das ist die stolze Minderheit, die eine Gegenöffentlichkeit herstellen muß“, str. 346).

Činjenica je da vladajuća ideologija Zapada otvoreno zagovara „prezir prema sopstvenoj kulturi“. Mnogi Evropljani veruju da je takav stav čak i poželjan i treba da se pozdravi kao napredak. Može li jedna kultura da se zalaže za sopstveni nestanak? Lison veruje da je to sasvim moguće („und als Fortschritt begriffen. Kann eine Kultur das eigene Verschwinden betreiben?“, str. 346).

Frank Lison napisao je izuzetnu knjigu. U njoj raspravlja o jednoj veoma rasprostranjenoj pojavi u Evropi, naročito prisutnoj u Nemačkoj. Kad govorimo o srpskom kulturnom prostoru, o ovoj temi – koliko je meni poznato – veoma podrobno govorio je Milo Lompar, pre svega u knjizi Duh samoporicanja. O pojavi „autošovinizma“ mnogo je u svojim polemikama i člancima pisao Slobodan Antonić. Nadam se da će se uskoro naći srpski izdavač, pa da vredna studija ovog nemačkog autora postane dostupna i našoj publici.

Izvor: Stanje stvari