Živković: Tragom medijskog napada na mitropolita Amfilohija
Piše: Nikola N. Živković
Pre nekoliko dana u najstarijem srpskom dnevnom listu pročitah jedan prilog koji govori o mitropolitu Amfilohiju. Kako je tekst svakidašnji, koji se, dakle, ni po čemu ne razlikuje od propagande Zapada protiv srpskog naroda, – koju sam, usput da primetim, godinama iz Berlina pratio kao publicista nemačkih medija (a od 1990. do 2010. godine i za «NIN»), – nisam uopšte obratio pažnju na autora tog članka. Pomislio sam da naš list prenosi nekog poznatog srbofoba iz Nemačke, Sjedinjenih Država ili Engleske. A takvih sam bukvalno pročitao nekoliko stotina. Pogreših. Članak je potpisao čovek koji nosi srpsko ime i prezime. Evo tog priloga:
„Mitropolit i predvodnik militantnog krila Srpske pravoslavne crkve, vladika Amfilohije, ponovo je pokazao da ne odustaje od svetovne politizacije koja ne samo da ruši sekularne temelje države već u kontinuitetu povlađuje nacionalističkoj desnici, a Srbiju gura na put kolizije sa susedima.“ (Boško Jakšić: «Eksplozivni moleban», („Politika“, 16 jan. 2017)
Zašto sam ipak uzeo pero u ruke? Članak ni po čemu ne zaslužuje pažnju! Niti je nešto novo rečeno, a niti je, po meni, dobro napisan. Jedina njegova zasluga sastoji se u tome, da je autor «iz našeg sokaka», kako je Nebojša Vasović duhovito primetio, dajući takav naslov jednoj svojoj knjizi.
Šta smo u ovom prilogu saznali o Amfilohiju? Da je on «predvodnik militantnog krila SPC», da on «ruši sekularne temelje države», da «Srbiju gura na put kolizije sa susedima,“ da je Amfilohije «vladika koji je 1991. Arkana i njegovu paramilitarnu družinu blagoslovima i zdravicama ispraćao na ratište», a sem toga, «mnogo toga što on kaže pripisuje se srpskoj crkvi koja je u sukobu sa nepriznatom crnogorskom crkvom». Autor zamera Amfilohiju da daje «političke izjave».
Kada pažljivo pročitamo ovaj članak, vidimo da u njemu ima mnogo ozbiljnih optužbi, delenja žestokih etiketa, – ali nikakvih dokaza. I ja sam pročitao tekstove i besede vladike Amfilohija, o kojima piše spomenuti autor «Politike». No, ja nisam nigde mogao da nađem rečenicu, koja bi opravdavala optužbu da se crnogorski mitropolit imenuje kao «predvodnik militantnog krila SPC», da on «ruši sekularne temelje države», ili da «Srbiju gura na put kolizije sa susedima“. Interesantno da se ni člankopisac nije potrudio da citira bilo koje sporno mesto, koje bi govorilo u prilog njegove tvrdnje. Uostalom, barem jednom mesečno Rimski papa daje «političke izjave». Pa šta? Sem toga, da li uopšte postoji neka neutralna, nepolitička izjava?
A kada govori da «vladika koji je 1991. Arkana i njegovu paramilitarnu družinu blagoslovima i zdravicama ispraćao na ratište», to meni deluje neukusno i prljavo. Arkan više nije živ i ne može da se brani. No, postoje Srbi, a koje sam i ja u Bjeljini upoznao, koji su me uveravali da je Arkan spasao Srbe Semberije od genocida, koji ne bi ništa bio manje strašan od onoga iz Drugog svetskog rata, u doba Nezavisne Država Hrvaske. Jer ako je tačno da je Arkan spasao Srbe, onda ne vidim u tome ništa loše da je Amfilohije tu «družinu blagoslovio». Istina, čitao sam i druge, manje pohvalne priče o Arkanu, no to me nimalo ne sme da spreči da prećutim i ovaj podatak.
«Politikin» novinar pokazuje i zavidni nivo nepoznavanja srpskog jezika. Tako «srpskoj crkvi koja je u sukobu sa nepriznatom crnogorskom crkvom», ono «srpskoj» i «crnorogorskom» piše malim slovima. A đaci u petom razredu osnovne škole znaju da treba da se te reči pišu velikim slovima.
Autor «Politike» takođe pokazuje da ne poznaje elementarne stvari iz istorije crkve. Prosto nije tačno da je SPC u «sukobu sa nepriznatom crnogorskom crkvom». Činjenica je, da «Crnogorska» pravoslavna crkva nije priznata niti od jedne kanonski pravoslavne crkve u svetu. Čak je ne priznaje ni Vatikan. Pravilno bi, dakle, bilo kazati da je «samoproglašena Crnogoska pravoslavna crkva» u sukobu sa legitimnim predstavnicima pravoslavnog sveta.
Kako je Zapad počeo da bombarduje Srbiju, prvo medijski, već koncem osamdesetih godina prošlog veka, a zatim i vojno, on se upravo služio ovim rečnikom. A Srbima nimalo naklonjeni Zapad, čak ne treba mnogo ni da se trudi, već prosto prepisuje šta takvi autori, evo, iz Beograda, većinom iz «nevladinig sektora», pišu o Srbima.
Ono što je opasno u ovoj priči jeste činjenica da se izlažu optužbe, koje su potpuno neosnovane. Prosto se već decenijam govori da su Srbi «krivi za sve». I onda prolazi svako pljuvanje po svemu što je «srpsko», a da se niko ne potrudi da proverava istinotost iznetih tvrdnji.
Nije problem autor članka. Jasno je, verujem, mnogim čitaocima da je njegova logika, tako se meni čini, gotovo identična sa vremenom divljanja «skojevaca» iz titoističkog vremena, gde je bilo sasvim slobodno svog ideološkog protivnika ne samo osuditi na zatvorske kazne, već i fizički likvidirati. Zločini režima Josipa Broza protiv sveštenika i monaha SPC poslednjih decenija dostupni su i široj javnosti. I to je upravo ona pozadina o kojoj člankopisac «Politike» ćuti. Koliko je Udba Josipa Broza ubila sveštenika SPC? A koliko iz redova rimokatoličke crkve ili muslimana muftija i hodža? Umesto da govori o stradanju Srba i SPC u poslednjih nekoliko decenija, – jer bez toga najzad nije moguće razumeti ne samo sadašnje stanje u SPC, nego ni današnju političku situaciju u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Bosni, – on slika Srbe kao narod koji predstavlja «remetilački faktor na Balkanu». Zar nas nije tako opisivao Beč godine 1914., Hitler i Pavelić godine 1941?
Autor članka prećutkuje o teroru koji vlast poslednjih decenija u Crnoj Gori sprovodi nad Srbima. A reč je o narodu koji po službenom popisu čini jednu trećinu stanovnika te države! A pretnju za mir u regionu predstavlja politika hrvatske i crnogorske vlade, jer Srbima ne pružaju elementarna prava, koja su zagarantovana i poveljom UN. «Politikin» novinar govori o savezu SPC i vlasti u Srbiji. Da to nije tačno govori podatak, da srpska vlada nijednom nije digla glas protesta protiv ugnjetavnja Srba u Crnoj Gori i u Federaciji BiH. Naprotiv, potezi predsednika srpske vlade svedoče nam o tome, da on podržava srbofobični režim Mila Đukanovića i Bakira Izetbegovića.
Ono što zabrinjava, to nije stav autora. O njemu se, recimo, može pročitati u izveštajima Vikiliksa, a koje je, koliko se sećam, objavio Nikola Vrzić. Tu se ime «Politikinog» autora povlači, ako me sećanje ne vara, kao «američki špijun», ili kao «agent CIA». Ako. To je njegova lična odluka, a motivi koji su ga privukli da se bavi tim poslom, to nije moja tema. Ali, ako je to tačno, kako je onda moguće da strani agent bude kolumnista jedne «Politike»! Kako je moguće da se u našem najuglednijem listu štampa tako površan, loš, nesolidan tekst koji je, ako hoćete, i školski primer «govora mržnje»? Ako «Politika» objavljuje takve tekstove, šta onda da očekujemo od ostale naše štampe?
(Blog autora)
Znamo mi Amfilohija dobro , śećamo se svega što je zborio i radio , nema potrebe da širim temu , ali moram reći BRAVO Cetinjani , davno ste vi pročitali ko je doša na sveti tron sv.Petra Cetinjskog , ko ga je tu postavio i zašto !
Postoji medju masonima, ca keceljama ili bez kecelja, taktika da se medjusobno napadaju, da bi im se podigla cijena.
Naprimjer, Miras Dedejioc napada Rista, da bi Risto ispao spasilac srpske Crkve i srpskog naroda, pa da bi sa tim rejtingom bolje obavio posao za ekumeniste i papiste.
Tako i ovo sad, mason Jaksic napada Rista da bi mu podigao rejting, da se raja ne bi sjetila ko im vodi srpsku Crkvu u Crnoj Gori.
U Svetom Pismu pise, „po plodovima cete ih poznati“, pa prema tome i Rista ne bi trebalo da prepoznajemo po pisanju masona Jaksica u masionskoj „politici“, nego po djelovima njegovim a djelovi njegovi su sledeci:
1. Uvlacenje srpske Crkve u jeres ekumenizma.
2. Sabotiranje borbe srpskog naroda u Crnoj Gori.
3. Sabotaza protiv vladike rasko prizrenskog Artemija, njegovo rascinjenje i progon stotine srpskih monaha sa Kosova. Citava ova operacija je obavljena pod komandom pukovnika Radovica a po naredjenju zapadnog judeo masonskog faktora.
4. Mijenjanje svete liturgije.
5. Uvodjenje jereticke teologije na beogradski teoloski fakultet.
6, rukopolaganje svestenika jeretika
7. Zajdenicarenje sa bjelosvetskim ekumenistima i njihov zajednicki rad na unistenju pravoslavlja.
Eto tako, nije Rista rimski papa uzalud hvalio, govoreci kako ga priznaje za svog kardinala, nije mu uzalud darivao naprsni krst i kardinalski prsten.
A to sto Jaksic pise, to samo oni koji ne poznaju masoneriju mogu na to nasjesti.
Dakle, masonerija kroz laznu kritiku dize svom trabantu rejting.
Ako sjutra u Crnoj Gori dodje do kakvih sukoba na relaciji Srbi-Crnogorci, masonerija ce se potrduditi da vodja srpskog naroda opet bude njihov covjek, onaj ko je do sada za njihov racun traljavo vodio sav srpski posao u Crnoj Gori.
Cudo jedno, da Jaksic nije kritikovao Rista, sto je iz srpske Crkve u Crnoj Gori izbacio svako srpsko obiljezje.
Molim administratora da komentare ove budaletine komlena više ne objavljuje. Hvala na razumijevanju.
Špijo, tamburaj negdje drugo! Ovdje ti nije mjesto.
Muč, rđo! Izrode, satano i pogani. Stalno po raznim portalima huliš i blatiš našu Crkvu i Mitropolita Amfilohija. Antetemate bilo!
Upravo ste objasnili sami sebe i Artemijevski zlobni put podele Jedne Svete Saborne i Apostolske Crkve,kao Tela Hristovog na zemlji,napadate masone i papu ,a ustvari samo ih reklamirate kao nekog ko moze da se suprostavi Gospodu,ali uzalud Crkvu i vrata pakla nece moci nadvladati pa ni vi,a sto se dela tice nasa Crkva je tu gde je uvek i bila a fvasi sledbenici i oni koje planirate zabludeti su sve dalje od Crkvenog jedinstva sa Hristom
RISTO zvani SOTONA je samo po liku duhovnik SPC po djelu on je ideolog politike Velikog Zla i protivnik slobodne, samostalne i evroatlanske CG. On ne sluša glas žive crkve Božije,većinski „glas naroda“CG on se bukvalno ponaša, ne kao Božiji Pastir prema Stadu svom,već kao bezbrižni čobanin stada ovaca.Šta je sve uradio i većinskom narodu crnogorskom i CG svrstava ga u raskolnika čiji tamjan miriše na barut.Risto je definitivno Hristoduliju zamijenio za Srboduliju a pravoslavlje je reduciro na Svetosavlje kao ideološki akcijski program…mnogo je činjenica koje uvaženom komentatoru Jakšiću stoje na uvid da bude još radikalniji u osudama popa Rista.
“ … militantni krilo … svetovna politizacija … nacionalistička desnica …“ , još i koješta, potpisuje slabo pismena budaletina, Jakšić!
On potpisuje Srbima gadosti, gadosti potpisuju njega.
Samo mi se gadi na gada, ništa više.
Bosko Jaksic je pravi primjer te Olos Elite i pro ustaskog Beeeeeograckog gradjanerskog drustva, za njega sve sto je srpsko i rodoljubivo , to je retrogradno a sve sa zapada je IN,
Stari saradnik Engleske sluzbe.
Pozdrav autoru i njegovoj namjeri da skrene pažnju na kolumnistu-zagađivača „Politike“ Boška Jakšića, koji u kontinuitetu i decenijama nesmetano piše antisrpske i antipravoslavne tekstove. Posebno je oštar prema SPC, i naročito prema Mitropolitu Amfilohiju. On u tome nije usamljen, jer većina novina, agencija, novinara i analitičara iz Beograda piše slično o „nepriznatoj Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi“ i našem Mitropolitu. Ta bezbožna, antisrpska, komu-nacistička ordija, finansirana iz fondova stranih službi i krvavih para meštra svih hulja Soroša, nesmetano razara srpske nacionalne i državne interese, a kao najvećeg protivnika s pravom vidi SPC.
Što se tiče anticrkvene i anticrnogorske pseudoreligiozne grupe prestupnika, koju predvodi prokleti i iz Pravoslavlja izopšteni raspop Miraš Dedeić, njeno je postojanje i djelovanje uslovljeno podrškom koju ima od mafijaškog režima na vlasti u Crnoj Gori.
Kada se procita ovo sto Nikola N Zivkovic pise analizirajuci Jaksica i Politiku tek tda vidmo sunovrat nasega drustav.Zamislite Jaksic tvrdi da nas Mitropolit rusi sekularnu drzav,sto donekle mozda i stoji.Kao to Amfilohije Radovic rusi sekularnu drzavu,pa to vidimo svaki dan svjedoci istinu i tumaci dogmu,pa nije Amfilohije tvorac MAJMUNSKE TEORIJE niti je on uveo kao zvanicnu teoriju postanja.Sta bi po Jaksicu i drugima trebalo da radi,da se ponasa kao Jaksic i druzina ,da velica MAMUNA i MJMUNE,kojih ima na svakom koraku.
Amfilohije zivi zivotom monaha i tumaci iz svog ugala sto su prije njega radili hijadama godina Sveti ljudi i proroci
1. Jedinstvo Crkve sledi neophodno iz jedinstva Božjeg, jer Crkva nije mnoštvo lica u njihovoj ličnoj podvojenosti, već jedinstvo Božje blagodati, koja živi u mnoštvu razumnih stvorenja. Blagodat se daje i neposlušnima, koji se ne koriste njome ( zakopavaju talant ), no oni nisu u Crkvi. -Jedinstvo Crkve nije prividno, nije figurativno, već istinsko i bitno, kao jedinstvo mnogobrojnih članova u živom telu.
Crkva je jedna, bez obzira na vidljivo njeno deljenje za čoveka koji živi na zemlji. -Samo se u odnosu prema čoveku može priznavati deljenje Crkve na vidljivu i nevidljivu; a njeno je jedinstvo istinito i bezuslovno.
Onaj koji živi na zemlji, onaj koji je završio svoj zemaljski put, onaj koji nije stvoren za zemaljski put ( kao anđeli), onaj koji još nije počeo zemaljski put (buduća pokoljenja), svi su sjedinjeni u jednoj Crkvi – u jednoj blagodati Božjoj: jer stvorenje Božje koje se još nije javilo u život za Boga je očigledno, i Bog čuje molitve i zna veru onoga, koga On još nije pozvao iz nebića u biće. A Crkva, telo Hristovo, projavljuje se i ispunjuje u vremenu, ne menjajući svoje bitno jedinstvo i svoj unutrašnji, blagodatni život. Prema tome, kada se govori „Crkva vidljiva i nevidljiva“, govori se samo u odnosu prema čoveku.
2. Crkva vidljiva ili zemaljska živi u potpunoj zajednici i jedinstvu sa celim telom crkvenim, čija je glava Hristos. U njoj obitava Hristos i blagodat Duha Svetoga u svoj svojoj životnoj punoći ali ne u punoći svojih projava, jer tvori i zna ne potpuno, nego koliko je Bogu ugodno.
Kako zemaljska i vidljiva Crkva nije još punoća i završetak cele Crkve, koji će se po Gospodnjem određenju javiti pri konačnom sudu svih stvorenja, to ona tvori i zna samo u svojim granicama, ne sudeći ostalom ljudstvu i samo smatra za odlučene, tj. za nepripadajuće njoj one koji se od nje sami odvajaju. A ostalo ljudstvo, koje je tuđe Crkvi ili vezano s njome vezama koje joj Bog nije izvoleo otkriti, prepušta ona sudu velikoga dana. Crkva zemaljska sudi sama sebi, po blagodati Duha i po slobodi koja joj je darovana Hristom, dozivajući i sve ostalo ljudstvo jedinstvu i usinovljenju Božjem u Hristu, ali nad onima koji ne čuju njeno pozivanje ne izriče presudu, znajući zapovest svoga Spasitelja i Glave: ne suditi tuđem slugi.
Bilo bi dobro da Jaksic i druzina ponekad procitaju djela ljudi koji su bliski Crkvi iako nijesu monasi kao Homjakov ,ne oni su jos uvjek na literaturi Henrija Milera iako godinam odavno nijesu vise za tu literaturu,medjutim drkadzije ostaju drkazije!
Bilo bi lijepo da Amfilohije rusi sekul;arnu drzavu – svedoceci istinu i sireci dogmu“. No on nazalost krupno laze a dogma mu je takodje lazna. Jer, jedno prica drugo radi. Umjesto Isusovih zapovijesti o ljubavi – siri mrznju. Dokaz, podjeljeno Pravoslavlje u CG. Mozete vi negiorati i pljuvati CPC, no ne mozete negirati da je nelegalno i nelegitimno ukinuta (1920), i da SPC sjedi u njenim manastirima i crkvama. To je nepravda. A Bog sve vidi i cuje – pa i nepravdu koju vas omiljeni mitropolit siri.
Poslije svih ovih bogohulnih laži, pozivaš se na Boga?!
Utuvi za sva vremena u tu autošovinističku glavurdu: „Mitropolija Cetinjska jedina je Svetosavska Episkopska stolica, koja je bez prekidanja do danas sačuvana, i kao takva zakonita prestonica i nasljednica Pećke Patrijaršije“. (iz govora predsjednika Vlade dr Lazara Tomanovića u crnogorskoj Skupštini prilikom uzdignuća Knjaževine Crne Gore u rang Kraljevine).
Nađi samo jedan naziv iz prošlih vremena za Pravoslavnu Crkvu u Crnoj Gori, onakav kako je prokleti raspop i bezbožnik Miraš i ti nazivate (CPC), pa si u svemu u pravu. Ne pozivaj se na profane laži i falsifikate „istoričeskog brijseta“ Novaka Adžića i njemu sličnih!
A Bog sve vidi i cuje – pa i nepravdu koju vas omiljeni mitropolit siri.
svakome prema djelima svoim Petrosavac,i meni i tebi,pa zsto ne i Amfilohiju
– Za glavnu duhovnu nemoć našeg vremena smatram laž i dvoličnost koji postaju životni stil savremenog čoveka. Religija već prestaje da bude dominanta u životu čoveka i glavni imperativ njegovog ponašanja, ona više služi zadovoljavanju određenih duševnih potreba, slično estetskom zadovoljstvu koje pruža umetnost.
Religija zapravo u mnogome predstavlja delo volje. Unutrašnji život hrišćanina predstavlja neprestanu borbu sa sopstvenim strastima i grehovnim navikama, otpor svetu koji, po Hristovim rečima, „leži u zlu“. Ova borba je mučna za mnoge savremene hrišćane i zato njihova religioznost poprima spoljašnje forme i u njima obamire
malo promisli ako ima sa cime
Ko smatra za ozbiljno tu avetinju jaksica.