Живот и прикљученије мачка Сргаља

Пише: Небојша Јеврић

Трећи добровољачки руски одред добио је наређење да заузме фабрику „Побједа“ у Горажду.

Ту се бејаху утврдили Бошњаци.

Руси су ударили у свитање подељени у тројке,затекли муслимане неспремне али је борба ипак трајала дуго.

Сутрадан је стигло наређење да се морају повући.

У „Побједи“ су нашли буре са сто литара чистог алкохола.

Нису га мешали са водом већ чаша алкохола па гутљај воде из чутуре.

Били су орни за борбу.

Али наређење које је издао, сад од свих заборављени, пуковник Драган Јосиповић, командант вогошћанске бригаде, морало се поштовати.

Пошто су извукли буре на сигурно више него задовољни ратним пленом, минирали су фабрику која и данас у рушевинама стоји.

Кад је Саша Рус, поручник морнаричке пешадије, Александар Шкрабов Владимирович кренуо да активира мине, према згради фабрике је потрчао бивши монах Пјотор Малишев вичући:“Кошка, кошка остала!“

И док су око њега зујали меци Пјотр је изнео из фабрике тиграсто маче.

Док су други Руси пили враћајући се у базу на Грбавици, Пјотор је мазио маче. Кад су стигли на Грбавицу поклонио га је војводи Славку Алексићу и његовој жени Вери. Пјотора су сви волели. Свирао је гитару у дугим зимским ноћима.Никад није пио.

Војвода није демократа. Воли мачке. Демократе мрзе мачке јер су то чиста створења која се не дају дресирати.

Славко му нађену име Сргаљ.

Европски хуманитарци су Србима дотерали шлепер конзерви „Икара“ који нису хтели да једу ни људи ни пси. Свргаљ их је обожавао.

Тешко је и најважније је било завести ред међу добровољцима. Било је ту свакојаких. Наших, Грка, Руса чак и један Јапанац.

Куд год Славко ту и Сргаљ за њим.

Престао је да се плаши граната а на пуцње није ни обраћао пажњу.

Једнога дана са попом Војом Жутим дођоше два официра Италијанског КФОРА-а.

„Колко коста?“ питао је италијански официр, вадећи бутку долара и облизујући се.

„Није на продају!“

Сргаљ се сави у лук,длака му се накостреши и као да је знао да се о њему ради поче да фркће.

„Не пита колико коста! Ухватиш за главу и реп – цап, па у пац! Ммм!“

Славко репетира пиштољ.

Тако је живео на првој линији живот свој мачак Сргаљ.

Непогрешиво је знао кад би се неко приближио Славку да ли му је тај пријатељ или није.

Дође тридесети август деведесетпете.

Сргаљ полуди. Поче да мјауче, да цепа намештај, да се пење на ормар, на крају да цепа униформу војводи.

Трајало је два сата.

Славко се нашао у чуду и већ је био припремио пиштољ. Полудео мачак, готово!

А онда НАТО авиони почеше бомбардовање српских положаја.

Са Игмана поклопи енглеска далекометна артиљерија.

„Удари са огњевима!“ викао је Славко у слушалицу команданту пуковнику Јосиповићу.

„Не смем! Наредио Радован да останемо мирни!“

Дође Дејтонски споразум.

Прво што је Славко урадио било је да евакуише Сргаља у своје село у Херцеговини.

После два покушаја атентата и једног покушаја хапшења, Славко са братом крене преко шума са Пала за Херцеговину.

Стигли кући – кад Сргаља нема!

Појавио се тек после месец дана, измршавео, крвавих шапица.

Ишао је назад из Херцеговине на Грбавицу да тражи Славка.

У дворишту Алексића било је педесет мачака.

Славко је дотерао у село пун камион „Икара“ са Грбавице, а мачке се само коте.

У кући је спавао једино Сргаљ.

Кад би се мачке потукле око хране излазио је он, ратни мачак, и шапом им делио шамаре. Ред заводио.

Бојали су га се и пси. Није један добио шапом по њушци.

Поживео је осамнаест година.

А онда су га једног дана, већ ђејђеда, растргли ловачки пси.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: