Životinjsko carstvo
1 min read
Kornjačica Eurotestudo hermanni u knjižari (Foto: N. M.)
Piše: Nikola Malović
Dugogodišnjim posmatranjem ustanovio sam da većina ljudi čašu sa vodom na pola – vidi kao polupraznu, a ne kao do pola punu.
Šta više, ustanovio sam kako ljudi koji opažaju čašu do pola praznu, a ne do pola punu – vide ovaj svijet kao pakao, a ne kao raj na zemlji.
Na jednoj dugoj dionici, tokom vožnje, pitao sam oca, čovjeka kojemu je Bog dao sve, i zdravlje i ljepotu, i zlatni zanat, i lijepu ženu, i dvojicu sinova, i mnogo unuka, da li bi poželio da se vrati u mladost? Na to je moj otac odgovorio bez razmišljanja da ne bi. Zašto?! Zato što je život težak, kazao je.
Da, život je težak.
Književnik Rable prvi je u literaturi riječima nacrtao psa koji dugo glođe kost zarad mrve slasti koju pruža ono malo ukusne srži. Te tako i mi, kanda, živimo živote zarad mrve svakodnevne slasti. Neko te slasti ima satima, ako je blagosloven zaljubljenošću, ili sitom prepovijenom bebom, drugi pak imaju minute, no je blažen i onaj ko u današnjem sve zapadnijem svijetu ima makar trenutke sreće unutar do pola pune čaše dana.
Hoću da kažem kako je množini ljudi život sve teži. Veliki nas Brat gleda očima sa svih kamera, i prati.
Tehnološko stezanje omče oko naših vratova osjećam na svom, izdan od države sasvim.
Količina zla u svijetu koji otima djecu i žrtvuje ih u satanističkim kultovima je prevršila svaku mjeru. Ne mogu da dokažem kako zlo od koga se ježi koža postoji, ali ga osjećam. Konektovan sam sa vremenom u kome živim.
Opazio sam da se zlo iz ljudi prelilo u životinje, jer su i one konektovane s vremenom u kome žive. Naučnici dokazuju postojanje inteligencije kod životinja kakvu ranije nismo imali prilike da vidimo. Na ulazu u Zaliv stoji tvrđava Mamula, iz doba Austrougarske. Od kazamata za mučenje Bokelja u oba svjetska rata, bestidnici sada grade turistički ostrvski rizort. No radnici kazuju gdje ih čudi, pa i straši ponašanje galebova, najvećih mediteranskih ptica, jer ne samo da se ovi glasovima očigledno dogovaraju kako će ih napasti, već ih tako organizovano i napadaju! Zakupac Mamule ruši galeblja gnijezda, razvrće pticama dom!
Ne može se prirodi dopasti onaj ko je uništava. Niti se dobru može nadati ko druge gazi u trci za dinarom.
Dok mi Matriks arhivira svaki klik, ne mogu da se, zagledan u neke klipove, otmem utisku kako je Bog i u životinjama posadio ljubav, ne samo u ljude, o čemu nikad prije nisam promišljao, jer nisam bio u prilici da Životinjsko carstvo osmotrim iz novog ugla. Sada su kamere svuda, pa bilježe i što svakog trenutka čine životinje, iako su one to može biti radile stalno.
Pazimo…
Vidio sam patku koja pljosnatim kljunom uzima zrnastu hranu iz posude na ivici nekog japanskog jezerceta, i tim zrnevljem hrani ribe što se praćakanjem ubiše da prve u plićaku dođu do sadržaja iz patkinog kljuna!
Vidio sam mačku koja stoji na ivici bazena i nježno šapicom miluje glavu delfina jer se to ovome baš sviđa, pa sve izranja i potura se ne bi li ga mačka milovala još.
Vidio sam gusku koja toplim krilom grli mače da bi ga grijala dok blaženo spava.
Neko je snimio majmuna koji jabukom hrani veliku kornjaču.
Neko bijelog kita belugu kako se, između santi leda, igra sa ljudima koji mu s broda dobacuju lopticu, i on je donosi ljudima natrag,. Da mu je opet bace!
Da ne povjeruje oko koje gleda ribu koja uporno dolazi da je mazi čovjek do pojasa ušavši u more.
Posebno da ne povjeruje kada gleda hobotnicu koja se potura ljudskoj ruci ne bi li je ona milovala u plićaku. Ode pa se vrati, kao i ona riba, i sve tako. Ko bi rekao da se divlje životinje ne mogu pripitomiti da li bi pogriješio? Ili se zbilja radi o ljubavi koju je Bog posadio svuda, pa i u patku i u mačku i u delfina i u gusku i u kita i u ribu i u hobotnicu? Čovjek je u Raju živio čak i sa opasnim životinjama. Što mu danas orka ne bi jela iz ruke?
Vidio sam psa koji maše repom na kamenom molu zabrinut što je radostan kakav već jeste preplašio bio mačku i ova je slučajno upala u more. Ako neka životinja ne voli vodu, to je mačka. I sada, kao da pas sa snimka to zna, skače po nju u more, podmeće se i ima izbezumljenu mačku na leđima, pliva šapicama do ivice mola, da pušta mačku da naskoči na mol i finalmente se spasi.
Cijele ove storije o dobroti koja postoji ako život na Zemlji vidimo kao čašu do pola punu – ne bi bilo da nisam vidio klip sa bejbi antilopom i lavicom. Šta vidimo da snima očigledno neka safari-kamera? Vidimo kako je gladna lavica pojurila nezaštićeni presladak zalogaj u vidu bejbi antilope. Životinjica trči koliko joj je Bog dao, ali je lavica brža, sustiže je, i obara šapom. Umjesto da je pred kamerama rastrgne, događa se obrt, jer bejbi antilopa, kao Andrićeva Aska u odnosu na vuka, počinje da se umiljava lavici, da svoju glavu gladi o lavičinu.
Lavica je zbunjena samo tako; ovo što joj se događa ne bi trebalo da se događa, a događa se?! Bejbi antilopa ponaša se i dalje kao da joj je lavica rod najrođeniji. Tada slijedi dodatni obrt u režiji Boga Oca: u kadru se pojavljuje druga gladna lavica koja hoće da kidiše na antilopicu. Sada prva lavica bez ikakvog razmišljanja staje u odbranu bejbi antilope, ne kao da brani plijen od dijeljenja, nego kao da brani rod najrođeniji.
Imam utisak da nas samo mrva dijeli od uređenog globalnog poretka u kome ne samo da čovjek čovjeku ne mora da bude vuk, nego ne mora ni vuk da bude vuk čovjeku.
Ili smo ušli u strašan rat koji se novim sredstvima vodi iznad naših glava a preko naših leđa i koji će se zaviriti apokalipsom – ili ćemo biti poput opisanih životinja i nalaziti se bližnjima na strani čime ćemo prorokovanu apokalipsu potisnuti daleko u budućnost. Trećeg nema.
Apokalipsa je užas koji dolazi. Ne moramo je baš mi, psinama koje jedni drugima činimo, prizvati ovih dana. Još uvijek imamo moć da smijenimo izdajice istine, države, ljudskog roda i planete Zemlje. Pitanje je, imamo li petlju? Jer ako nemamo hrabrosti da slobodu uvijek i iznova osvajamo, onda ćemo se pojesti međusobno, prvo za tuđ račun, a onda zbog gladi. I bićemo životinje.
Izvor: Pečat
Odličan tekst, hvala Ti, Nikola!
(od onomad)
„23. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će tijelo tvoje tamno biti. Ako je,
dakle, svjetlost koja je u tebi tama, kolika je tek tama!“
(Sv. Jevanđelje po Mateju 6:23)
Da čujemo Kalajića,
o „bene“ i benama, van nas i u nama,
„Ubi bene ibi patria“
…“Umesto „proleterskog internacionalizma” sada se nameće prinudni model „multikulturnog društva”, odnosno usamljene gomile bez ikakve verodostojne kulture. Ponovo se uvodi „delikt mišljenja” koji biva prokazan na osnovu kriterijuma „političke korektnosti”, što je upravo Lenjinova sintagma. Iste su i etikete za žigosanje politički nepodobnih: od „fašizma”, „reakcije” i „nacionalizma” do „populizma” i „revizionizma”.
I mondijalisti, poput marksista, zabranjuju svaki pogled u prošlost, odnosno u trezore nasleđa vrlina i vrednosti, kako bi se tako iskorenjen čovek podavao, bez ikakvog otpora, svakom uslovljavanju. Marksisti su svojatali „istoriju”, prokazujući protivnike kao nekakve bezumnike koji se opiru „istorijskim procesima”, dok mondijalisti svojataju „svet”, tvrdeći za protivnike da su „protiv sveta”.
Za razliku od marksista, kojima je „kraj istorije” bio konačni cilj, ideolozi mondijalizma se ubiše dokazujući kako je taj „kraj istorije” došao silom konačne pobede angloameričkog, liberalnog kapitalizma te da je svaki otpor uzaludan i besmislen. Poput svojih izravnih predaka, nihilističkih marksista, i mondijalisti prete „čistkama”, odnosno „purgama”, ali to sada označavaju izrazom uzetim iz latinskog jezika Inkvizicije: „lustracija”. I prevarantska zloupotreba jezika čini deo te nihilističke, antievropske strategije.
Kada neprijatelj kaže „ljudska prava” ili „otvoreno društvo” — on takvim sintagmama zapravo označava protivljudska prava te rušenje svih odbrana društva od unutrašnjih i spoljnih pretnji. Kada se zalaže za „transparentnost” — misli zapravo na rabote pod okriljem totalnog mraka. Kada propoveda „liberalizaciju rada”, neprijatelj ne misli na oslobađanje rada i stvaralaštva, kako to lakoverna većina shvata, već na sistem u kome gospodari imaju svaku slobodu a radnici nikakva prava.
Nije slučajno da su danas i ovde najgorljiviji pobornici mondijalizma ili globalizacije upravo deca Brozove nomenklature, koja se s osvetničkim žarom okomljuju na sve srpsko jer su uvereni da ih je srpska borba za opstanak i slobodu lišila očekivanih privilegija. Oni žude da, kao i njihovi očevi, parazitski ili gotovanski žive na grbači srpskog naroda, ne znajući ništa drugo do da kao samozvane sudije dele svet na zle „fašiste” i dobre „antifašiste”.
Oni sami, noću, ispisuju antisemitske grafite po zidovima „nevladinih organizacija” kako bi optužili Srbe i tražili dodatnu finansijsku pomoć od američkih centrala, što im ih uskraćuju ili utanjuju, jer su „obavili posao”. Inače, ja ne delim gnušanje koje Srbi osećaju pred delovanjem takvih izroda u službi neprijateljskih „nevladinih organizacija”. Naprotiv, kad ih kojim slučajem vidim i čujem, ja se u srcu veselim te se osećam ponosnim što pripadam srpskom narodu jer jasno opažam da je u njemu neprijatelj uspeo da potkupi samo moralne nakaze i intelektualne ništarije. Sve što novi kolaboracionisti čine je kontraproduktivno sa stanovišta strategije kojoj služe.
Oni posredno ali jasno, doista sasvim transparentno, osvedočavaju niskost neprijatelja i odgovarajućih ciljeva. Da se kojom nesrećom zovem Džordž i prezivam Soroš — ja im ne bih dao ni prebijenog dolara.“
Dragoš Kalajić (2002.)
http://dragoskalajic.com/
…“Čitajući ponovo te tekstove, koji su bili pisani neposredno, a ponekad i diktirani slovoslagačima, otkrio sam da poseduju zajednički činilac, jedinstvenu boju, boju sumraka Zapada. Tako sam u toj lektiri, vadeći izraze i pojmove za rečnik, naišao na reč lepog, ženskog roda: „dekadencija”. Stajala je urečenici koja je poredila modernu sa rimskom dekadencijom. Za trenutak sam odložio tekst i, zagledan u noć iznad Beograda, pomislio kako protagonisti rimske dekadencije nisu bili svesni činjenice da proživljavaju kraj svoje imperije.
Ta pomisao rodila je drugu: možda i danas moderni čovek kulture Zapada proživljava svoj sumrak, svoj kraj vremena, svoj „smak sveta”, nesvestan da ga živi, da mu prisustvuje?
Prethodno pitanje rađa drugo pitanje: na čemu počiva ta nesvest, ta iluzija života u smrti? Možda počiva na tome što naša svest da živimo traje duže od naše svesti da umiremo? Možda počiva i na uverenju da „smak sveta” mora biti obavezno u obliku neke materijalne katastrofe planetarnih razmera? Jasno, sile koje su toliko moćne da mogu izazvati materijalnu katastrofu sveta prevazilaze sve što je čovek iskusio. Bez premca u ljudskom iskustvu, one su i bez ozbiljnih prepreka. Otuda je čovek sklon da takvu katastrofu zamišlja kao trenutni fenomen. Ako je za stvaranje sveta bilo potrebno šest dana, za njegovo rušenje očigledno je dovoljno neuporedivo manje vremena. Jasno je da takvo shvatanje „smaka sveta” u svesti modernog čoveka potiče iz hrišćanskog odgoja, iz hrišćanske Apokalipse. Ali, postoji i niz drugih tradicija koje ne govore o materijalnoj katastrofi već o duhovnoj katastrofi čoveka, kao osnovnom obeležju „smaka sveta”. Takva koncepcija „smaka sveta” karakteriše upravo sve verodostojne evropske tradicije. I pošto ljudsko iskustvo svedoči da su preobražaji duhovnih ili duševnih sadržaja najčešće veoma dugotrajni, da traju vekovima, pa i milenijima, može se zaključiti da bi „smak sveta” u znaku duhovne katastrofe morao biti ne nagao već postepen, dugotrajan proces.
Tako sam dakle stao pred alternativu: stvarati rečnik „smaka sveta” sa stanovišta potvrđivanja njegove aktuelnosti, ili sa stanovišta odbijanja da postoji takav fenomen? Morao sam se odlučiti za jednu od alternativa i zbog ograničenosti raspoloživog prostora. Odlučio sam se za prvu alternativu, jer je ona očigledno korisnija, a uz to obostrano –i za pisca i za čitaoca – zanimljivija.
Hronološki poslednji problem s kojim sam se suočio u pripremama za pisanje rečnika pojmova i izraza moderne kulture, što kao simptomi i znaci odaju realnost ili bliskost „smaka sveta”, bio je problem određenja kriterijuma za dijagnozu. Kako prepoznati u određenoj pojavi, u određenom izrazu, simptom ili znak kraja vremena, „smaka sveta”? Prvi odgovor je veoma jednostavan i upućuje na analogije ili izomorfije ovog pravila: da bi se spoznala smrt, treba poznavati život; da bi se spoznala agonija, čudovišnost, degeneracija, treba znati šta je to vitalnost, lepota i formativni princip generacije, stvaranja. Sledeći problem je neuporedivo teži; šta uzeti kao primere ili modele, uzore vitalnosti, lepote i istine? Očigledno je da takve primere ili uzore nije korektno tražiti u modernom dobu: veliki deo njegovih sadržaja verovatno pripada sferi simptoma „smaka sveta” ili potpada pod udare sila katastrofe. Drugi deo jesu pozitivni sadržaji koji nisu iscrpli svoju istorijsku misiju, te sa strogo formalnog gledišta nije korektno upotrebljavati elemente vrednovanja koje oni nesumnjivo pružaju…“, Dragoš Kalajić, Smak Sveta, „Nakladni zavod Matice hrvatske”, Zagreb, 1979.
…“Tokom jedne posete SAD-u tzv. J.B.T. susreo se sa poznatim vajarom Ivanom Meštrovićem. Taj susret zabeležio je sin vajara, Ante Meštrović. „Zašto se vi ne vratite u Jugoslaviju?“ pita tzv. J.B.T. Ivana Meštrovića. „Bojim se Srba!“ odgovara vajar. „Nemojte se bojati Srba! Ja sam ih uništio tako da za pedeset godina neće znati ko su, a za sto godina neće postojati!“ odgovara tzv. J.B.T. ispijajući viski. Susret se desio početkom šezdesetih godina prošlog veka, odnosno pre pedeset godina…“
…“Great movie about manipulation in media, what you see is actually NOT what’s happening…Same old story all over the world…“, nama u agresiji, tad i danas
Wag The Dog, 1997., priča o Kosmetu
https://www.youtube.com/watch?v=gNDmDZi05dY
#
Eros i Tanatos.
Stvaranje i uništenje.
Svijeta ne bi bilo da stvaralačka sila nije makar za hiljaditi dio jednog procenta jača.
Ali, naiđu vremena zla.
Onome ko je u pustinji bez vode svaka kap iz čaše je dragocjena.
Cak i kad naidju vremena zla
stvaralacka sila ima – i u pustinji –
poslednju kap dostojanstvenog spasenja.
NIKAKVOM DEFATIZMU NEMA MJESTA
– U SUDBONOSNIM VREMENIMA.
Odlican tekst!