Zločin

Piše: Čedomir Antić

Dobra je prilika da se zamislimo: Srbiju već neko vreme tresu afere otkrivenih silovanja, ili tačnije, optužbi za silovanje.

Ovo je novo vreme i tu je duh tog novog doba. Dobro je što posredstvom ovog fenomena više niko nije zaštićen kada počini gnusno krivično delo, niti siguran nakon toga. Odlično je što su ne samo država, već i najšira javnost odlučni u solidarnosti sa progonjenima. Kako to obično biva, nakon hiljada godina sramnog obespravljivanja čitavog jednog pola, sada smo – u želji da nekako izbrišemo svo to vreme i zaboravimo na njegove strahote, a takođe i da se obračunamo sa uvek tihom neodlučnom većinom oba pola – svedoci jednog neobičnog manira. Baš kao i na besudnim teritorijama starog Divljeg zapada i ovde se presuda donosi prvo u „salunu“, pa tek onda u „sudnici“. Moderni Zapad, a i mi sa njim, ima i ustanove i snage za pravedno procesuiranje, za razliku od starih dobrih kauboja koji su nekada i silom prilika, stvarnom praksom naslikali vic, pa uveče vešali, a sutradan sudili.

Demokratija je donela Srbiji prvi skandal seksualnog progona već maja 2001. godine. Tada su optužbe sa mesta potpredsednika vlade ekspresno svrgle generala Vuka Obradovića. Slučaj nikada nije rešen, mada je general platio 10.000 dinara (stotinak evra) za uvredu. Svedoka je bilo mnogo i general je najverovatnije optuživan sa pravom, ali sud nije tako presudio.

Prethodnih meseci imali smo dva velika skandala. Dokaza je mnogo. Njima se sada bavi sud. Ipak, presude su već donete i ovi ljudi, inače ranije ugledne javne ličnosti, proterani su iz javnosti i iz dosadašnjih poslova. To je verovatno i prirodno, obzirom na prirodu poslova i njihovih zločina, ali da li je prirodna reakcija dela uticajne javnosti?

Tako se ispostavilo da heroine „Druge Srbije“, ostrašćene poklonice antisrbizma, glumica Mirjana Karanović i pisac (namerno ne pišem „spisateljica“ u nadi da će daltonovski živčana umišljenica kojom slučajnošću čitati ovaj tekst) Biljana Sr(b)ljanović, osudile su Branislava Lečića posle optužbi za silovanje potkrepljenih i snimkom koji je bespomoćna žrtva kasnije snimila u razgovoru sa svojim silovateljem.

Karanovićka je čak odbila da dalje igra sa Lečićem, a solidarni (zanimljivo posebno mladi) glumci manje hrabro su sakupili peticiju da ne žele da igraju sa budućim optuženim. Javnost je, međutim, iznenadila vest da su Karanovića i Srbljanovićka pre kratkog vremena u javnosti podržali određena prava drugog svog kolege koji je do sada već i osuđen za napastvovanje. Ovaj čovek je u javnom toaletu spopao mladića, svog obožavaoca, koji je u to vreme bio maloletan. Replike koje mu se pripisuju, neobično liče na one, snimljene, Lečićeve. Šta je presudilo? Da li to što je Goran Jevtić „dobar prijatelj“, ili što je dobar drugosrbijanac, homoseksualac… Ili je možda važno što je žrtva mušakarac, što nije kolega, što je bio obožavalac, maloletnik…? Sve bolji od boljih razloga.

Teško je stvoriti modernu državu kada se u uzvišenu modernost kune toliko teških primitivaca.

No, čak i ovakva Srbija je Atina i Teba za Crnu Goru Mila Đukanovića. Da li je vreme da pored svih petstotinak drugih lešava iz ormara bude izvađen i Slučaj Moldavke S. Č.? Ako je zastareo, nemoguće da nema mnogo drugih?

Časnejši profesore, oče i djede, poslaničke i premijeru – velikane koji imate isti izraz lica kada umre roditelj, rodi se prvi unuk ili ste posvećeni (ako ima sreće) svakodnevnom fiziološkom procesu defekcije – posle velikog uspeha u Nikšiću, kada ste zajedno sa svom snagom SPC uspeli da popravite uspeh „dece mirne nacije“ za čak 8%: molim Vas da se posvetite svome poslu, jer su braća Obradovići i tri generacije Krkobabića u Srbiji učinile mnogo više za pravnu državu, nego Vi u Crnoj Gori.