Zločin nije elementarna nepogoda još manje kodno ime neprijatelja

Piše: Mišo Vujović

Dvadeset devet godina se navršava od pogroma i stradanja naroda Republike Srpske Krajine.

To najveće etničko čišćenje, ostavljenog i zaboravljenog naroda nazivamo “Oluja”što je kodno ime zločina. Transformisali smo masovni zločin i najveće etničko čišćenje nakon Drugog svetskog rata u elementarnu nepogodu.

“Olujom” se diči većini Hrvata ne samo političari ili povesničari.

Još niko od hrvatskih zvaničnika uključujući umerenog predsednika Helsinškog odbora za ljudska prava Žarka Puhovskog taj zločin nije osudio ili ga nazvao pravim imenom.

Pardon Vedrana Rudan kao deo osvešćene i objektivne manjine je u više navrata izjavila da je to veliki zločin sa ironičnom opaskom da Ante Gotovina nije kriv!

Vedrana je incidentna pojava ili ekstremna manjina u Hrvatskoj. Ona je kod slobodnih ljudi i oni su manjina, ličnost sa stavom i mudima.

Javnost u Srbiji nije tako koherentna ni po jednom pitanju. Dominiraju suprotnosti. Jedni negiraju drugi nasrću. U Beogradu postoji ogroman broj petokolonaša za koje je taj zločin Hrvatske vojske i NATO alijanse regularna akcija protiv pobunjenika, kao što su ubeđeni da je u Srebrenici počinjen genocid iako svi autoriteti iz te oblasti na čelu sa Efremom Zurofom šefom istraživačkog centra centra Simon Vizental, to demantuju, naravno ne sporeći zločin nad ratnim zarobljenicima.

U Račku je likvidirana teroristička grupa i to je dokazano ali je zbog te akcije Srbija bombardovana. Za zločin nad narodom RSK niko nije odgovarao, a ubijani su nenaoružani ljudi na kućnom pragu. I na samo što niko neje sankcionisan već po svoj prilici neće.

A kako i da odgovara kada su zločin vodili i osmislili američki generali a Piter Galbrajt, ambasador SAD u Zagrebu, zajedno je sa Tuđmanom u spaljenom i devastiranom Kninu, novinarima pozirao na hrvatskom tenku. Zločinci su u Hrvatskoj heroji, dok deo javnosti u Srbiji protestvuje zbog pojavljivanja u medijima tzv. haških osuđenika – časnih oficira poput pukovnika Šljivančanina ili generala Lazarevića. Šljivančaninu ništa nije dokazano a odležao je desetak godina u Hagu i pored toga danas živi na oprezu jer je Hrvatska država za njim raspisala crvenu interpolovu poternicu. Šljivančanin već godinama nije u mogućnosti da poseti svoju rodnu kuću i grobove svojih najmilijih jer bi ga Crna Gora u kojoj je rođen isporučila Hrvatskoj.

Uz masovno etničko čišćenje u toj zločinačkoj akciji ubijeno je isto toliko Srba koliko je streljano u Srebrenici. Masovne grobnice niko ne otvara a većina stradalih se i danas vode kao nestali. Bez namere da deskvalifikujem ili favorizujem žrtve, svaki život je nepricenljiva vrednost, moram da naglasim da je zločin u avgustu 1995. godine očit primer kako su srpske žrtve posthumno ponižene bez prava na istinu i na konačni smiraj njihovih zemnih ostataka.

Kao nekada u bivšoj SFRJ zarad mira u kući i danas javnost u Srbiji stidljivo govori o srpskim žrtvama, ne samo u ratovima devedesetih već je na pomolu i revizija čitaj umanjenje stradalih Srba u NDH naročito u Jasenovcu.

Dokle god budemo zločine nazivali kodnim imenima, a ne pravnim kvalifikacijama teško da ćemo se osloboditi sindroma žrtve.