Знаменити математичар Михаило Петровић Алас
1 min read
Пише: Војислав Гледић
На данашњи дан, 6. маја (по новом календару) 1868. године рођен је у Београду српски великан Михаило Петровић. Потиче из веома угледне, познате и уважаване породице и са очеве и са мајчине стране. Његов отац Никодин (1843 -1875) био је професор на Богословској школи у Београду и уредник часописа Православље, а старином потиче са Косова и Метохије (из села Јуник, на средини пута између Пећи и Ђаковице, у околини манастира Дечани). Оженио сe почетком 1867. године са Милицом (1848-1918), кћерком протојера Саборне цркве у Београду Новице Лазаревићa.
Знаменити математичар Михаило Патровић, за живота у својој средини знатно познатији под надимком Мика Алас, представља јединствен и свијетао примјер једног истакнутог научника и скромног човјека. Потекао је и живио у једном бурном историјском раздобљу, у вријеме када је, крајем XIX и у првим деценијама XX вијека, његова отаџбина, Србија, почела да се еманципује од дуговјековног турског робовања и потчињености и да ствара модерно друштво у складу са европским стандардима. У том свеобухватном и темељитом друштвеном, културном, научном и духовном преокрету велики допринос управо је дао Михаило Петровић Алас. Готово пола вијека је, наиме, тај великан српског народа давао велики и драгоцјени допринос не само математици, струци којој је посветио живот и све своје креативне могућности и способности, већ и другим областима. Током своје вишедеценијске професорске каријере је образовао чак 45 генерација стручних средњошколских наставника математике, руководио припремама и одбрани десетак докторских дисертација, основао посебно значајну и у свијету признату београдску математичку школу и афирмисао и увео српску средину у најзначајније свјетске научне и културне токове.
Михаило Петровић је одрастао у породици у којој је било петоро дјеце, четири сина и једна кћерка. Михаило је био најстарије дијете, али су његова остала три брата веома брзо (у младим годинама) умрли од туберкулозе, а једино је његова сестра доживјела дубоку старост, истовремено надживјеши свога брата Мику. Његов отац Никодин је, међутим, умро када је малом Мики било непуних седам година тако да га је веома слабо запамтио, а даљу бригу о његовој мајци и осталим члановима породице Петровић водио је његов дједа Новица. Петровић је, иначе, читав животни вијек, изузев времена током студија и појединих путовања по свијету, проживио у Београду, гдје је стекао велики углед и изванредну популарност која је касније прешла у легенду.
У свом родном граду Михаило је најприје завршио основну и средњу школу, а потом и Филозофски факултет, Природно-математички одсјек. Читав тај његов образовни процес се одвијао у веома уском кругу друштвеног и духовног миљеа, да би потом наставио студије и усавршавање у Паризу, тадашњем свјетском центру математике и других егзактних наука. У почетку је студирао о свом трошку (односно, потпором свога дједа Новице), а касније је постао државни стипендиста. У Паризу је стекао диплому (лисанс) професора математике, а потом и физике, да би коначно докторирао математику код тадашњих најпознатијих француских и свјетских математичара (Ермита, Пикара и Пенлевеа). Након изузетно успјешних студија у престоници Француске и стицања докторске титуле, по повратку у Београд је постао најприје професор Велике школа, а касније (од 1905. г.) редовни професор теоријске математике на Београдском универзитету до пензионисања. За катедром је тај великан провео пуних 45 година као редовни универзитетски наставник и дао огроман допринос не само наставним радом и образовањем стручних и научних кадрова, него и стварањем једне специфичне научне климе која је изњедрила сјајну генерацију математичара и која је стекла велики углед и признање ван граница Србије, а касније и Југославије.
У основи научног и стручног Петровићевог рада је била класична математичка анализа и алгебра, али је свакако најважнију област представљала теорија диференцијалних једначина. Управо је у наведеним областима класичне математике, укључујући и теорију функција, која је свој зенит постигла у вријеме када је овај математичар студирао у Паризу, дао огроман допринос. Око 250 научних и стручних радова, као и неколико веома значајних монографија и универзитетских уџбеника, представљају опус тог изузетно плодног и креативног научника. Знао је да издвоји и елегантно ријеши поједине актуелне проблеме, али је заслужан и по томе што је створио двије посебне математичке дисциплине, и то математичку феноменологију и теорију математичких спектара. То су биле области којима је тај великан ударио темеље и које су, посебно математичка феноменологија, предстваљале подручја са веома специфичним и широким дијапазоном разматрања разних појава и њихово специфично квантитативно повезивање и здруживање.
Током вишедеценијске наставничке делатности најприје као професор Велике школе а потом и Универзитета, Петровић је одржао велики број посебних курсева. У том погледу је, свакако, најуниверзалнији и најплоднији професор математичких наука који је држао наставу на теоријслом плану, али је истовремено обављао и вјежбе са студентима јер дуго није имао ни свог асистента. Ако се наведе податак да је одржао чак 16 различитих течајева из разних области класичне математике, то довољно говори о ширини и обиму посла који је тај великан српске науке обавио. Био је један од оснивача и посебног Семинара на свом матичном Филозофском факултету који је упућивао студенте у самосталан научни рад. Уједно, овај научник је такође био покретач и суоснивач посебне факултетеске стручне и научне библиотеке на свјетским језицима која је била снадбјевена најрелевантнијим књигама из разних области. Осим тога, сакупљао је и комплетирао тадашње најважније свјетске научне часописе што је студентима (и другим заинтересованим читаоцима) омогућило да имају увид у најзначајнију текућу научну продукцију на свјетском нивоу.
Петровић је од самог почетка своје наставничке дјелатности, а имао је свега 26 година када је преузео Катедру за матетаматику, увео један веома озбиљан критеријум и новост у излагању и обради обухваћених математичких области. Био је омиљени професор јер је градиво излагао на јасан и разумљив начин, али је од студената захтијевао систематски рад и разумијевање онога што су изучавали. То је управо за математику најбитнија особеност и најбољи приступ у савлађивању те краљице наука. Истина, овај професор се, током читаве своје готово полувјековне професорске каријере, ограничавао и задржавао на поједине области математике које је он изузетно темељито и цјеловито савладао још као студент и докторанд у Паризу. Била је то класична математика тзв. француске школе у којој је доминирала математичка анализа са њеним многобројним областима и изузентно великим примјеном у другим егзактним наукама. Осим тога, Петровић је у Паризу такође студирао још механику и физику због чага је у свом стручном, просвјетном и научном раду увијек комплексно и интердисциплинарно обрађивао градиво. Као изузетно креативан стваралац, непрекидно је давао вриједне научне прилоге не само у „чистој“ математици, него и у граничним областима, односно у оним подручјима механике, физике и хемије која су била дубоко повезана са математичком анализом. У том смислу је овдје довољно напоменути да се то код тог великана посебан афинитет испољавао према хемији у оквиру које је обрадио поједине проблеме са математичког становишта.
Треба посебно нагласити да Петровић, након повратка из Париза, није наставио самостално да изучава нове математичке обасти, јер је тада био у потпуности преокупиран својим веома креативним научним радом, али и оптерећен другим многобројним обавезама и дјелатностима, што се, наравно, одражавало и на његов свеукупан рад. У вријеме када је Петровић боравио и студирао у Паризу, класична алгебра и анализа су биле у зениту што је имало трајан утицај на тог младог и обдареног човјека. Међутим, убрзо потом је прошао зенит стваралаког успона тих темељних области, али је Петровић наставио њима да даје обиље нових и разноврсних прилога који су наставили да богате та математичка подручја. Поред математике, овај великан се бавио и разним другим областима у којима је такође постигао запажен успјех и стекао велику славу. Посебно треба издвојити његово бављење риболовом по чему је био много познатији у свом родном Београду. Још као младић је почео да се интересује за риболовом, да би му потом то постала велика љубав и страст, а касније је постао врхунски мајстор у тој области и проводио знатан дио веремена на Сави и Дунаву у друштву својих пријатеља риболоваца.
Почетак Петровћевог систематског бављења риболовом, због чека је добио и свој карактеристичан и изузентно популаран надимак Мика Алас, везан је за његовог дједа Новицу. Како је Новичин унук, као и остала дјеца његове кћерке, био њежног и крхког здравља, уз то и склон туберкулози, то је дједа сматрао да га треба здравствено освјежавати и ојачавати. Новица је сматрао да је ваздух уз велике ријеке Саву и Дунав изузетно користан и повољан по здравље па је свога унука Мику стално подстицао и упућивао да тамо иде. Како је њихова кућа била близу Ушћа, на Савској падини у непосредној близни Калемегдана, то се лако и брзо стизало до обала великих ријека, посебно Саве. У том смислу га је дједа повезао са локалним рибарима који су дијете прихватили као свога рођеног сина. Мика је најприје постао аласки шегрт, затим халфа да би коначнмо добио и званичну диплому и пуномоћство да се може бавити риболовом као професионалац, односно као квалификовани мајстор тог заната. У том погледу је многе дане и ноћи проводио на великим ријекама и са својим пријатељима, аласима, не само ловио рибу већ и друговао и приређивао посебне рибарске обједе.
Посебно поље Петровићевог рада и интересовања представљају његова научна и истраживачка путовања која је са огромном енергијом, али и изузетнтном стручношћу, почео да предузима од 1931. године. У вријеме када људи одлазе у пензију и напуштају тзв. активни рад, Петровић је, међутим, почео да упражњава једну посебни област рада која га је афирмисала и као веома пажљивог, стручног и штавише виспреног поморског истраживача, афирмисаног чак и у међународним оквирима. Своје путовања по Атланском океану и неким граничним морима је обављао у оквиру појединих француских експедиција. Оне су имале певасходно за циљ да се боље испитају поларне области и услови који тамо владају, дакле, изузетно сурова подручја Земљине површине. На тим путовањима су такође испитиване и многе друге појаве које се односе и на живот рибљег свијета, али и на начин њиховог улова. Осим тога, њега је интересовала много шира и разновснија проблематика укључујући и историјат поморства, а нарочито гусара и њихових смјелих и необичних подувата. Написао је изванредно лијепе и поучне приче и чланке о појединим најистактнутијим гусарским вођама током историје.
У тим својим путописним радовома се испољава не само изванредно познавање историје и географије, већ и ауторов необично проницљив дар за испитивање далеких и слабо посјећених крајева, као и уочавање многих посебно занимљивих и драгоцјених појединости. Управо у том домену његове дјелатности, у изванредној проницљивости и необично израженом посматрачком дару, огледа се једна много шира, разноврснија и необичнија сфера интересовања и рада тог великог човјека у односу на изванредан таленат који је посједовао према математици и природним наукама. У том домену се, такође, јасно испољава и необична Петровћева надареност за писаање, за веома лијепо и сликовито приповиједање о разним занимљивим детаљима који су плијенили пажњу многих читалаца. Стога се његова проза из домена путописног стваралаштва увршатава у класичне текстове из те области. Истина, треба стално имати у виду да је Петровић као изванредно образован и талентовани научник, истакнути математичар, приступао и другим питањима и темама са позиција једног свестраног научника.. Стога његов стил карактерише концизност, јасна усмјереност, прецизност и повезивање разних области у једну кохерентну и занимљиву цјелину која плијени пажњу читалаца и у наше вријеме.
Страст према далеким путовањима, коју је овај великан најприје испољавао и упражњавао као млади пасионирани и квалифиовани алас на Сави и Дунаву, нарочито се почела испољавати у његовим каснијим годинама живота. Када је прешао шесту деценију живота овај математичар је показивао виталност и свјежину младалачке природе која је представљала одраз једне изванредно надарене и афирмисане личности, али и снажне воље, упорности и досљедности. И када је прешао седму деценију живота, Петровић је и даље наставио да путује по далеким, опасним и недовољно познатим областима Земљин кугле. На тим својим далеким и несвакидашњим експедицијама је обавио многа посматрања и испитивања и све то лијепо и јасно записао и оставио као трајну вриједну тековину у својим лијепим и корисним путописима. У том погледу је овај наш великан направио подухват који га и на том плану афирмише као једног од пионира који је својим свјежим духом и истанчаном проницљивошћу успио да предјеле далеких и егзотичних подручја пренесе и дочара нашим читаоцима. Најзанимљивији дио тог његовог свакако изузетно богатог опуса представља свестрано разматрање питања плођења и миграције појединих необичних риба. И на том плану је такође дошла до изражаја Микина изванредна ерудиција , на пољу риболовства и ихтиологије (науке о рибама).
Занимљиво је овдје напоменути да је Петровић био веома креативни проналазач и конструктор рачунарских машина, као и неких других уређаја који показују и његов смисао за механику и технику. Посебно се бавио проблемом конструкције аналогних рачунарских машина, и то оних намијењених за рјешавање обичних диференцијалних једначина. При томе се користио посебним техничким системом и конструкцијом сложеног уређа који је добио назив хидроинтегратор. Заправо, ријеч је о уређају који на основу принципа хидромеханике исписује резултат рјешења специјалних диференцијалних једначина као непрекидних кривих што представља подручје аналогних рачунарских машина. Прве моделе своје оригиналне машина је направио још крајем XIX вијека, дакле у вријеме када је тек отпочао своју професорску каријеру. Један усавршенији модел своје аналогне рачунарске машне, свог хидроинтегратора, изложио је на Свјетској изложби одржаној у Паризу 1900. године, и то као почасни експонат у Павиљону Србије. Тај његов експонат је, наиме, био један од најважнијих изложених дјелова изложбе Србије на тако важној међународној манифестацији. Петровићев модел је добио вриједно и запажано међунардоно принање: бронзану медаљу. И касније, 1907. његов хидроинтегратор, изложен у Лондону, такође је награђен, и то почасном дипломом Друштва математичара Енглеске.
Петровићево ангажовање на конструкцији посебне рачунарске машине за решавање диференцијалних једначина представља пионирски подухват јер је заправо конструисао једну од првих таквих направа. Иако је то била аналогна рачунарска машина, она је, заправо, била један од првих остварених техничких замисли који су водили ка остваривању огромног напретка у тој области – стварању савремених електронских компјутера који се заснивају на дигиталном принципу. Стога се, у том смислу, Петровић може сматрати за једног од значајних претеча данашње изузетно широко примијењене нове технике која је постала основица савремене цивилизације и културе. Поред аналогне рачунарске машине, Петровић је направио још неколико веома значајних проналазака које је и патентом заштитио у Паризу. Посебно треба издвојити његов даљиномјер којег је конструисао у сарадњи са генералом Милорадом Терзићем и који је коришћен и прављен у Војнотехничком заводу у Крагујевцу, али је био у употреби и у Русији. Овај свестрани прегалац је конструисао и један преносни систем зупчаника за који се може казати да предстваља претечу савремених мјењача и диференцијала у аутомбилској индустрији. У оквиру проналазачког рада треба издвојити и његову конструкцију посебног мјерног уређаја – дубинометра који је омогућавао одређивање положаја и удаљености (локације) подводних тијела (подморница, мина и сл.).
У оквиру његовог математичког и проналазачког рада, али и патриотског дјеловања, Петровић се посебно ангажовао и истакао на пољу криптографије. Измислио је оригиналне методе шифровања које су званично коришћене најприје у Србији а затим и у Југолсавији неколико деценија. Стога је његов рад у области криптографије важан сегмент креативног свестраног рада у оквиру кога је постигао веома запажене резултате. Његов начин шифровања је коришћен у војној и дипломасткој државној служби, а сам Петровић је био наименован као стручњак задужен за обуку и оспособљавање кадрова који су били укључени у одговарајуће службе. Ако се наведе податак да се Петровић питањима криптографије бавио од 1899. године, а његов систем био у употреби све до 1941. године, онда се може јасно видјети временски распон у коме се примјењивао његов начин шифровања. У тој области је посебно дошла до изражаја Петровићева изванредна способност за кобинаторику, специјално у окиру стварања оригиналног система кодирања познатог под именом „три картона“.
Један од познатих и привржених Петровићевих ученика, али и пријатеља био је краљевић Ђорђе Карађорђевић (1887-1972), старији син краља Петра, са којим се упознао још 1903. године. Било је то, дакле, у вријеме када је принц стигао у Београд, односно у вријеме када је породица Карађорђевић поново (након трагичног догађаја са задњим Обреновићем) ступила на српски престо. Ђорђе је био ученик славног Петровића не само у области математике, физике и других наука, него је био и веома заинтересован и за риболов. То искрено пријатељство, али и изузетно поштовање које је Ђорђе имао према своме учитељу и узору Мики Аласу, трајало је до краја Петровићевиог живота. Корисно је овдје напоменути да је једном приликом млади краљевић чак спасао свога учитеља (који, зачудо, није знао да плива) од дављена у хладној Сави
Занимљиво је истакнути да је Михаило Петровић био познат и као талентовани и вјешти музичар. Читавог живота је свирао на виолони и тај инструменат је увијек носио са собом и знао да ужива у извођењу одабраних композиција. Виолону је научио да свира још у вријеме када је био средњошколац, да би се касније са тим инструментом дружио не само у интимним тренуцима када би се опустио од тешког научног или професионалног рада, већ је био формирао и посебно музичко друштво. Петровић је, наиме, још 1896. године основао Свирачко друштво „Суз“ и у њему свирао своју омиљену виолину. Чланови друштва су у почетку били млади образовани људи, али касније су били укључени и познати интелектуалци, професори, који су организовали свирку на многим јавним мјестима, па чак и у кафанама. Иначе, Петровић је свој омиљени инструмент носио са собом и када је отпутовао у Париз и тамо повремено свирао у друштву својих фанцуских колега, студената Велике нормане школе. У Београду је друштво СУЗ стекло завидну репутацију и радо било слушано на разним забавама. На тим свиркама, посебно у појединим кафанама старог Београда, било је и необичних догодовштина које дају слику Мике као занимљивог и веселог човјека, музиканта и забављача.
Као резерви потпуковник, иако стар човјек, Петровић сеприкључио одбрани своје земљеод мучког нјемачког напада. Заробљен и одведен је у Немачку гдје је у логору у Нирнбергу почео да проводи своје заробљеничке дане. Али стари и болесни човјек није могао тако једноставно да подноси сурове и нељудске услове живота па је убрзо јако ослабио и пријетила му је фатална животна завршница. Ипак, Петровић је у логору стојички и достојанствено подносио све недаће, тегобе и искушења која су била свакодневица. Када су за то Микини пријатељи сазнали у Београду, предузели све могуће мјере како би му помогли. Посебно се заложио његов пријатељ и сарадник на Филозофском факултету Јован Карамата (1902-1967) који се обратио краљевићу Ђорђу Карађорђевићу како би и он помогао око спасавања старог и изнуреног професора. Иако је принц Ђорђе био велики патриота и није желио да има било какве везе са окупаторима српског народа и државе, он је у том случају направио изнимку и својски се ангажовао. Принц Ђорђе се обратио својој тетки (сестри своје мајке кнегиње Зорке) краљици Италије Јелени која се заложила и успјела да издејствује да се болесни и изнурени Мика Алас ослободи. Тако је стари професор ослобођен, да би убрзо потом допутовао у Београд средином јуна 1941. године.
Петровић је рано стекао велику славу талентованог и перспективног научника. До краја живота је уживао велику репутацију и глас знаменитог човјека и свараоца. Ипак, он је остао скроман и једноставан човјек који се никад и ни у једној ситуацији није наметао или истицао. Није волио популарност нити да се његов рад и његова достигнућа уздижу и наглашавају. Избјегавао је јавне скупове, награде и посебна признања. Скромно је живио и никада није одржао ни једно јавно или популарно предавање, чак ни на Коларцу на коме су, иначе, многи чак и незнати јавни и научни радници често гостовали и имали јавне наступе. Године 1897. постао је дописни члан Српске краљевске академије, док је редовни члан постао 1899, када је имао свега 31. годину. Био је члан академија наука у Загребу, Прагу, Варшави и Букурешту, и члан више научно-математичких друштава у свијету. Петровић је добио велики број јавних признања, ордена и медаља, да би на крају активне службе стекао и титулу почасног доктора наука.
Михаило Петровић је тешко онемоћао почеком јуна 1943. године. Последњи пут се појавио у јавности 14. фебруара 1943. године када се у Саборној цркви одржао помен генијалном Николи Тесли. Тада је том црквеном чину присуствовало много народа, поштовалаца лика и дјела генијалног Личанина који је умро на Божић 7. јануара 1943. године у њујоршком хотелу Њујоркеру. У друштву Михаила Петровића у Саборној цркви су били неки његови најинтимнији пријатељи међу којима издвајамо Богдана Гавриловића и Милоша Тривунца. Остало је записано свједочанство: „Не тужећи се никоме и не јадикујући, дочекао је Мика смрт и угасио се као догорела свијећа 8. јуна 1943. Умро је одмах послије пола ноћи, тачно у 0 часова и 35. минута.“ Сјутрадан су рибари, стари другови прослављеног научника и најгласовитијег аласа на рукама пренијели ковчег са његовим посматрним остацима од родне куће до Саборне цркве. Од великог човјека који је отишао у бесмртност пригодним говорима опростили су се Милутин Миланковић и Никола Поповић.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
