Znamo li ko nam je Mihajlo Pupin?

Piše: Filip Marinković

Ne tako davno, vlasnici velikog kapitala sa srpskom nacionalnom pripadnošću, mahom generacijski sticanom, a ne preko noći (čitaj: privatizacijom) neprestanommarljivošću i trudom, osećali su svojevrsni dug prema društvu kome su pripadali. Gradili su razna zdanja, koja su po pravilu ostavljali svom narodu, u skladu sa duhovnim i moralnim načelima pravoslavnog hrišćanstva. Iako su se jugoslovenski komunisti svim silama trudili da sakriju takav legat srpskog društva, i da ne spominju otkuda sva ta zdanja koja su (p)ostala ,,narodna“, istoriografija neprestano, uz propratne biografske elemente, nalazi nove i pominje slične slučajeve, uprkos činjenici da smo kolektivno, nažalost, vrlo skloni da ih zaboravljamo.

Od dvorca sa celokupnim imanjem Bogdana Dunđerskog  u Starom Bečeju koje je ostavljeno Matici srpskoj,preko Save Tekelije;Đorđa Vajferta;Ilije Milosavljevića Kolarca i njegove zadužbine;Sime Igumanova – Srpskoj pravoslavnoj crkvii oficira Đoke Vlajković, za školovanje nastavnog kadra;Nikole Spasića, opančara i kasnije velikog trgovca, a koji je otkupio deo celokupnog srpskog inostranog  duga i činio mnoge humane gestove u Balkanskom i Velikom ratu; ministra Milana Kujundžića Aberdara koji je zaveštao sav imetak Srpskoj kraljevskoj akademiji;Luke Ćelovića koji je celokupno imanje ostavio Univerzitetu u Beogradu, pa do česme koju je Milan Stojadinović ostavio građanima Stopanje, varošici koju niko ne zna ni po čemu osim po dobrom pečenju, i u kome čak nije ni rođen on, već njegov otac.

Ivo Andrić, i sam veliki zadužbinar, je u romanu Na Drini Ćuprija rekao je da svi umiremo jednom, dok veliki ljudi umiru dva puta, odnosnokada propadne i njihova zadužbina. Neverovatan je zaista broj takvih slučajeva, i mnogi današnji novokomponovani bogataši iz perioda tranzicije, mogli bi da izvuku određene zaključke: ako posle nas ostaje samo sećanje, na koji način ćemo pre biti upamćeni, da li po ukupnom kapitalu ili načinu na koji smo ga raspodelili prema zajednici kojoj pripadamo?

Ukoliko je prvi odgovor tačan, ovaj tekst bi se završio ovako: Mihajlo Pupin, naučnik srpskog porekla sa američkim državljanstvom, nosilac 18 počasnih doktorata, za svog života patentirao je trideset i četiri (34) pronalaska. Bio je nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku punih četrdeset godina. Autor je mnogih naučnih publikacija. Jedan je od osnivača NASA-e. Dobitnik je Pulicerove nagrade.

Iako će, po naučnim dostignućima, Mihajlo Pupun biti upamćen od strane celokupnog čovečanstva po svom doprinosu, ovaj tekst će pokušati da osvetli odgovor na ovo drugo pitanje – kakav je Mihajlo Pupin bio prema zajednici kojoj je pripadao – srpskom narodu, i jednom malom južnobanatskom selu Idvoru, iz kog je potekao?

Paradoksalno ili ne, njegova aktivnost u pokretu Omladine srpske i istaknuta prosrpska orijentacija, bila je zaslužna za njegov odlazak u Ameriku sa dvadeset godina. Naime, u Pančevu ga je policija zatekla prilikom gaženja austrougarske zastave, i zbog tog incidenta je morao da napusti Pančevo, i ode prvo u Prag, gde takođe učestvuje u sukobima nemačke i češke omladine, a nakon toga , 1874. godine, i u Sjedinjene Američke Države, sa svega pet centi u džepu.

Koliko je to bila važna komponenta njegove ličnosti, i koliko je ona bila dominantna u odnosu na sve druge, najplastičnije se može videti na primeru iz Velikog rata. Naime, Pupin je celokupnu svoju imovinu založio kao hipoteku – kako bi Srbija dobila kredit za naoružanje. Srpska vojska je već pred sobom imala Albansku golgotu, žive leševe[1] i neizvesnu budućnost. Na ubeđenost njegovogadvokata da će Srbija svakako propasti, i da će ga njegov gest nepotrebno skupo koštati, Mihajlo Pupin je imao sledeću konstataciju:

,,Ako propadne Srbija, neka propadnem i ja!“

Njegov advokat, stvari je posmatrao kroz materijalnu korist, i bio je tipičan proizvod onoga što bi danas nazvali neoliberalnim potrošačkim društvom, sa novcem kao jedinim životnim postulatom i idealom, u zemlji, u kojoj se koliko vrediš – meri u nulama na bankovnom saldu, a ne nekim drugim normama. Pa ipak, nisam siguran koliko je ljudi zapamtilo ime Pupinovog advokata, uključujući i autora teksta. Nimalo slučajno. S druge strane, siguran sam da je svakako mnogo više onih koji ime Mihajla Pupina još uvek vrlo dobro pamte.

Ovaj savremenik Nikole Tesle, i dobitnik Pulicerove nagrade za napisanu autobiografiju Sa pašnjaka do naučenjaka, svojim poznanstvima je uticao i na kreiranje novih granica Kraljevine SHS u Versaju 1919. godine.Osim političkog uticaja, koji je neosporan, i zahvaljujući kom se po prvi put iznad Bele kuće(po nalogu tadašnjeg predsednika SAD-a, i ličnog Pupinovog prijatelja –Vudrua Vilsona) zavijorila i srpska zastava pored američke, neverovatan je i Pupinov uticaj na američko društvo. Sam Pupin, pored naučnih, pisao je i članke o Srbiji i Srbima, balkanskim ratovima, turskoj feudalnoj tiraniji, aneksiji Bosne i Hercegovine, propagandi protiv Srbije, stanju na frontu, zemlji nakon rata i generalno o narodu svedenom na gotovo nepismene i siromašne kmetove, čiji je nacionalni duh ipak ostao jak kroz vekove, hranjen pesmama njihovih predaka.

Tokom Velikog rata, javljali su se dobrovoljci koji su ratovali sa Srbima u matici, dati su veliki dobrovoljni prilozi, kao i na hiljade tona humanitarne pomoći za raseljene i siromašne. Univerzitet Kolumbija, na kom je Pupin boravio, je u te svrhe slao lekove, hranu, poljoprivredne alatke i seme za setvu, kao i na desetine ambulantnih kola.

Džon Frotingam, jedan zaboravljeni američki dobrotvor, poslao je pomoć posredstvom Srpskog doma, u vrednosti od tri budžeta Srbije iz 1915. godine.

Sa Univerziteta Harvard, tim lekara predvođen dr Riardom Strongom, došao je u Srbiju sa ciljem suzbijanja epidemije tifusa u aprilu 1915. godine (zbog koje je preminulo oko sto pedeset hiljada ljudi).

Pupin je i osnivač  Pupinovog fonda, koji je imao zadatak da pomogne razvoj privrede. Takođe je osnovao Fond Alimpijade Aleksić Pupin koji se brinuo o školovanju ratne siročadi iz Velikog rata. Fond je nazvan po njegovoj majci, koja je, iako nepismena, zapravo bila njegov najveći motivator da nastavi sa naukom prilikom Pupinovih borbi sa nostalgijom prema zavičaju, jedanaest godina po ponovnom povratku iz Amerike.  Ona je govorila da je znanje – zlatna lestvica preko kojih se ide u nebesa.

Majku, Idvor i svoj zavičaj nikada nije zaboravio, te je upravo u Idvoru sagradio Narodni dom[2], a svom imenu dodao slovo I. (Idvorski)

Samo u Americi, podigao je pet pravoslavnih hramova, a u Srbiji je mnoge pomagao u obnovi.

Mihajlo Pupin je bio i mecena srpskim umetnicima, uz to i drug iz detinjstva Uroša Predića, i održavao je stalnu korespodenciju sa Ivanom Meštrovićem i Pajom Jovanovićem. Posredstvom svoje zadužbine, kupovao je slike srpskih majstora i poklanjao ih kasnije Narodnom muzeju. Na njegov nagovor, američki industrijalac Endrju Karnegi je Beogradu podario Univerzitetsku biblioteku Svetozar Marković.

SPOMENIK NA BLEDU. 2. AUTOR: JELENA PRODANOVIĆ

O svom trošku štampao je luksuznu monografiju o 12 srpskih manastira i slao svim važnim institucijama po svetu, da pokaže Zapaduumetnost moga naroda još u 11. i 12. veku.

Mihajlo Pupin nije voleo Srbiju u senci i tiho, nego svuda i na sav glas. Uvek, i čini se, neumorno. Svoj lični položaj, iskoristio je za više, kolektivne ciljeve. Takva ličnost, od prvorazredne političke, diplomatske, ekonomske i humanitarne važnosti nije dakle ljubav prema rodu smatrala nečim nižerazrednim, ili kako to jedan popularni pevač navodi da je nacionalizam tema za one do 300 evra prihoda mesečno, već kao najviši ideal svakog pojedinca. Iz pozicije savremenih tendencija bogataša i generalno nikad zastupljenije individualnosti i egocentrizma, verujem da će se nekolicina nasmejati na koji način je Pupin trošio svoje bogatstvo. Ja sam siguran da bi se i on smejao njima na šta troše svoja. Novac nema pamćenje. Ali dobra dela – još uvek imaju.

Pupin je pokazao jedan put. Na svakom pojedincu je da odredi koji će da prati, i da sebi odgovori na pitanje: Kome ću se privoleti carstvu?

_ _ _ _ _ _ _ 

[1]Termin inspirisan uzvikom bugarske vojske Bež’te živi, idu mrtvi, u sveopštoj bežaniji iste, kada je videla vaskrslu, aotpisanu vojsku još u Albaniji, koja osvaja Kajmakčalan, i srpsku pešadiju bržu od francuske konjice (kao predvodnik savezničke akcije – francuski vrhovni generalštabje izdao naredbu da se juriš srpske vojske uspori zbogsvog renomea, na šta se, srećom, oglušio vojvoda Živojin Mišić).

[2]Danas se nalazi u okviru Muzejskog kompleksa Mihajla Pupina, uz rodnu kuću i muzej. Prvobitno zamišljen kao narodni univerzitet, funkcionisao je kao dom kulture sve do 1979. godine.

Tekst prvobitno objavljen na portalu Fusnota (fusnota.rs).