Znate li ko je Aivo Orav?

Ko je Aivo Orav? I najupućeniji u politička zbivanja teško će odgovoriti na ovo pitanje, pošto im je verovatno promakla kratka agencijska vest. Estonski karijerni diplomata od početka septembra zvanično je šef Kancelarije EU na Kosovu.

Kako je priličilo i njegovim prethodnicima, on je započeo mandat izjavama o integracijama, investicijama i nekompletnosti EU bez ovoga što se naziva Zapadnim Balkanom. Evroperspektiva, nego šta! Bezalternativna i neupitna.

Međutim, za ovu priču najvažnije je što šef Kancelarije EU na Kosovu ujedno obavlja i dužnost Specijalnog predstavnika EU na Kosovu. Tu se već vraćamo na Sveobuhvatni predlog o rešenju statusa Kosova Martija Ahtisarija iz marta 2007. godine.

Kosovsko-metohijski Albanci potenciraju kako je samoproglašena „Republika Kosovo“ država u punom smislu te reči. U prvoj tački prvog člana njihovog osnovnog pravnog dokumenta navodi se da je „Republika Kosovo nezavisna, suverena, demokratska, jedinstvena i nedeljiva država“.

Krupne i netačne reči

Reči „krupne“, ali i netačne. Jer, u članu 143. takozvanog „Ustava Republike Kosovo“ eksplicitno stoji (citirano u skraćenoj verziji zbog ograničenog prostora): „1. Svi organi vlasti Republike Kosovo radiće u saglasnosti sa svim obavezama Republike Kosovo određenih Sveobuhvatnim predlogom o rešenju statusa Kosova; 2. Odredbe Sveobuhvatnog predloga o rešenju statusa Kosova imaju premoć nad ostalim zakonskim odredbama Kosova; 3. Ustav, zakoni i ostala akta Republike Kosovo se tumače u saglasnosti sa Sveobuhvatnim predlogom o rešenju statusa Kosova. U slučaju nesaglasnosti između odredbi ovog Ustava, zakona i ostalih akata Republike Kosovo i odredbi sporazuma, preovladava ovaj drugi“.

Da je živ, drug Leonid Brežnjev bi konstatovao kako se ovakve konceptualizacije ograničenog suvereniteta nije mogao ni on dosetiti iako je ovaj pojam inaugurisao.

U istom, Ahtisarijevom planu, govorilo se o „nadziranoj nezavisnosti“ koju je do 2012. godine kontrolisala Međunarodna upravljačka grupa. Od te godine „nadziranje“ je završeno, kolektivni Zapad umorio se od „kosovske teme“, a i prognozirano je tada da će Srbija ionako trampiti Kosovo za evroperspektivu.

Začkoljica je sadržana u činjenici da se na čelu Međunarodnog civilnog prisustva, a prema Ahtisarijevom rešenju, uvek nalazio Specijalni predstavnik EU na Kosovu. Uprkos tome što je Međunarodna upravljačka grupa davno rasformirana, ambasador Aivo Orav po odredbama dokumenta koji su usvojili i kosovsko-metohijski Albanci i organi EU (pri tome, organi EU se prilikom osnivanja misije Euleks formalno pozivaju i na isečak iz Rezolucije 1244 potpuno falsifikujući kontekst napisanog), ako to rastumačimo više kreativno (čemu je inače na Balkanu EU posebno sklona) nego striktno – ostaje najvlasniji za tumačenje primene Sveobuhvatnog rešenja. Samim tim, on može preduzimati i razne restriktivne mere ako se donose odluke koje su u suprotnosti sa Rešenjem.

Pored civilnog, u kosovsko-metohijskom poretku je i Međunarodno vojno prisustvo (koje osigurava NATO), sa pravom da „izvršava svoje odgovornosti kako smatra odgovarajućim, uključujući primenu neophodne sile prema potrebi, bez daljeg sankcionisanja, ometanja ili traženja dozvole“.

Pri tome „šef Međunarodnog vojnog prisustva ima vrhovnu nadležnost na terenu kada je reč o tumačenju onih aspekata Rešenja koji se odnose na Međunarodno vojno prisustvo“.

Da sve bude jednostavnije za međunarodne vojne predstavnike, mandat KFOR na osnovu Rezolucije 1244 i dalje traje, sa svim nadležnostima i ovlašćenjima koja su utvrđena još juna 1999. godine.

Gaženje svih dogovora

Ono što čini vladajuća većina predvođena Aljbinom Kurtijem ne samo da je derogiranje nekakvih dogovora Beograda i Prištine (Prvi briselski sporazum) i kršenje Rezolucije 1244 (za koju ni Kurti ni prethodne garniture albanskih političara ič nisu marili), nego je i u nesaglasnosti sa Sveobuhvatnim rešenjem (pogledati na primer poglavlja o decentralizaciji, pravima zajednica, nadležnostima opština, etničkom sastavu policijskih snaga u lokalnim sredinama i td.).

Ukoliko zaista žele da spreče krizu na Kosovu i Metohiji, SAD, NATO i EU to mogu jednostavno učiniti kreativnom ili striktnom interpretacijom delova Ahtisarijevog plana. Ako ima odlučnosti da se to izvede, odluke prištinskih vlasti Specijalni predstavnik EU na Kosovu i Metohiji može suspendovati, a Međunarodno vojno prisustvo u svakom trenutku može reagovati.

Zašto se celokupna reakcija zasniva na saopštenjima za javnost, (ne)formalnim porukama i ponekoj ovlaš izrečenoj polupretnji o restriktivnim merama ako se „ovako nastavi“?

Kako to da se na Beograd do sada primenjivalo stotine kreativnih interpretacija (uključujući i poslednju o obaveznosti usmeno dogovorenog i apsolutno nelegitimnog i sa stanovišta ustavno-pravnog poretka Srbije nelegalnog dogovora), da je čak falsifikovana i Rezolucija Saveta bezbednosti zbog toga, a da to ništa ne važi za drugu stranu? Ono što se samonaziva „Republika Kosovo“ je tvorevina sa ograničenim suverenitetom, Albanci su ga se odrekli čim su svoju jednostranu odluku doneli i zbog toga izgovori iz Brisela o nemogućnosti reagovanja ne može biti. Pravo pitanje je zato: zašto nema odlučnosti?

Odgovor na ovo pitanje jasan je i laicima. I pored toga što se kolektivni Zapad umorio od „kosovske teme“ ona je ostala aktuelna, a iako su srpske vlasti činile katastrofalne ustupke koji upravo pristižu na naplatu Srbi nisu trampili Kosovo za evrointegracije. Sasvim slobodno se može zaključiti: niti će!

Prištini se stalno popušta

Zbog toga se Kurtiju neprestano popušta, zbog toga i suštinsko tolerisanje svega što radi, zbog toga ni Srbija ne može tražiti zaštitu svojih interesa u tom okviru i takvom okruženju.

Ako je još i bilo nekih zabluda u Beogradu oko toga, danas su u potpunosti razvejane. Ako se nešto u Beogradu i moglo kanalisati propagandnim kampanjama, danas to više nije moguće.

Zato, da krenemo od elementarnog: ukoliko EU želi integracije, investicije i „kompletnost“, neka reaguje preko Aiva Orava.

Ukoliko to nije dovoljno, neka se oslone na Međunarodno vojno prisustvo. Ukoliko izostanu reakcije, nema prostora za dosadašnju srpsku politiku prema kosovskom pitanju.

Šta umesto toga, pitanje je za neku drugu raspravu!? Uostalom, o tome je prilično pisano prethodnih godina, samo su razni predlozi ili ignorisani ili na tabloidni način dezavuisani i krivo predstavljani.

Srbija mora ispostaviti svoje zahteve, ne samo na strateškom, nego i na taktičkom nivou. I naglasiti šta su posledice neprihvatanja zahteva. I oko toga nam je nužan sveobuhvatan dijalog, uvažavanje stavova i prateća podela odgovornosti.

Rukovođenje zabludama i anasteziranje javnosti propagandnim kampanjama put je ka istorijskoj tragediji, koja se neće moći sakriti. A sa istorijskim tragedijama dolaze i društvena sukobljavanja koja će dugo, dugo trajati, prenosi Sputnik.