Zvao sam je ulicama dugim i venuo k’o trava jesenja, jednog dana spazih je sa drugim – zagrljenu u sjenci kestenja

Voleo sam devojku iz grada

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al’ zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.

*

Dobrica Erić

Pročitajte još:

Sirotinja tuži, cvili, u jadu joj teku časi, a ti ležiš u toj svili, al’ čovječe – prašina si