Антић: Дража Михаиловић и рехабилитација Србије

Генерал Драгољуб Михаиловић, командант Југословенске војске у отаџбини и неко вријеме министар војни југословенске владе у избјеглиштву, није рехабилитован пред београдским судом. Суд је одлучио да је неодлучан. Суђење ће бити поновљено.

Драгољуб Михаиловић је једини вођа једне антифашистичке гериле коме ни после слома комунизма није учињена правда. Док за Хитлерове сараднике маршала Манерхајма у Финској и адмирала Хортија у Мађарској и данас постоји снажно домаће, али и међународно разумијевање, Драгољуб Михаиловић, који је после рата добио највише одликовање које америчка држава може додијелити страном државнику или војсковођи и данас изазива помаму мржње у великом броју балканских држава и дубоку подјелу у српском друштву.

За суд је било непотребно да разматра историјску улогу генерала Михаиловића. Довољно је било да сагледа правну ваљаност пресуде свог стаљинистичког претходника и поништи је.

Држава је прије питања „да ли треба рехабилитовати Михаиловића“ требало да размисли „да ли је спремна себе да рехабилитује“. После је, уколико се рехабилитује поништи пресуду донесену противно праву, без права жалбе са казненом санкцијом која је извршена као убиство њен суд могао и да обнови процес Михаиловићу.

Улога четничког покрета

Михаиловић није осуђен за злочине према другим народима, мада би вољели да јесте они чији су преци створили Јасеновац, Ханџар дивизију, пасија гробља или су Хитлeра звали „ујак“.

Недавно је један хрватски историчар писао о томе како је Михаиловић осуђен за „геноцид над Хрватима, Бошњацима и Албанцима“… Занимљиво, пошто инкриминација геноцида и назив Бошњаци тада нису постојали, а непознати су четнички злочини над Албанцима. Михаиловић је, наиме осуђен за издају. А „инструкције“ за наводне злочине које му приписују и одмазде према муслиманима сами су комунистички судови прeпознали као фалсификат који није могао да се одржи чак ни на таквом суђењу.

Тако је једна страница наше историје која оптерeћује српско друштво и нашу слабу демократију, остала отворена. Грађански рат је по себи злочин. У њему нико није и не може бити невин. Ипак, одбијајући да процедурално поништи срамотну пресуду стаљинистичког суда, београдски суд је поништио правну државу. Тражећи током дугих година погврду да је Драгољуб Михаиловић убијен, распитујући се по центрима за социјални рад и именујући особу која је осуђена на смрт, преживјела два свјетска рата и данас би имала 123 године, српски суд је коначно, овом одлуком пљунуо у лице здравом разуму.

Истине остају. Једна од њих гласи да су на простору српских земаља трајали и ослободилачки и грађански рат. Да је рат био и грађански, признао је лично Јосип Броз у једном интервјуу ”Вијеснику” датом 1972. године.

О учешћу четника у Србији 1942., упјене главе стављене од стране Италијана, усташа и Њемаца све до 1943. године, број талаца који су припадали четницима, а стријељани су до ослобођења Београда 1944., број савезничких пилота (514) које су до краја рата спасили четници. Да четници су вршили злочине, да, ти злочини су за сваку осуду, али су и злочини других страна за осуду.

Овдје не говоримо о појединачним случајевима, нити дебатујемо о томе каква је била реакција на усташки геноцид… Овдје је ријеч о односу према истини. Ако су већ недопустиве релативизације, онда је немогуће поредити антифашисту Михаиловића и највјернијег Хитлеровог савезника Павелића.

Онда је неодговарајуће и поређење хиљада четничких и десетине хиљада партизанских жртава. Посебно је забрињавајућа чињеница да политички потомци комунистичке елите у Србији демократију и европејство виде у ономе ко је 1945. забранио странке, а не у ономе ко је годинама представљао вишенационалну избјегличку југословенску владу у Лондону…

Сириза међу Србима

У Србији влада помама за Сиризом. Сви су јој блиски. Сиризу подражава група безумних маргиналаца окупљених у екстремистичкој организацији ‘’Маркс 21”, Сиризи је привржен напредњачки „социјалиста“ министар Вулин чији Закон о раду не могу да нахвале глобалисти и капиталисти из ММФ-а, Сириза се допада и дијелу Демократске странке.

Лакирани, фенирани, дотјерани потомак Брозовог генерала који сједи у странци која симболизује реформе у Србији, транзицију и приватизацију не само да жели да он поведе „српску Сиризу“, већ је позвао и антипарламентарне припаднике групе “’Маркс 21” на кафу, „да науче једни од других нешто“…

Демократама је, дакле, узор недемократски Броз, уче од непријатеља демократије, желе промјену економске политике, али без скретања с пута ка ЕУ, они хоће кредите које не би враћали, сигурност имовине без денационализације, слободу коју не само да је не би бранили, већ презиру њене мученике уколико им нису у роду…

Не би ме чудило да такво друштво препозна Мила Ђукановића као регионалног Ципраса…

Аутор текста је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду Чедомир Антић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: