Насловна Издвојено Дуго буђење

Дуго буђење

0
ПОДИЈЕЛИ

И тако… као дланом о длан прође врело љето и уђосмо у јесен. Оно као кад постанеш власник свог живота јер си превалио педесету годину и уђеш у септембар мирно чекајући Нову годину. Тражиш одговор на питање да ли си могао нешто боље урадити са својим животом? Лијепо видиш, као кад сањаш, све око тебе „иде у Хондурас“ а ти би да упозориш, вичеш али немаш гласа. Само нијемо посматраш живот око тебе . Врело љето је готово и досадна кишовита јесен наступа.

И тако… таман је јавност овога љета почела да открива обичне друштвене теме и прича приче које грађанима живот значе, кад оно хоп власт се досјети да опет наметне причу о изборима и државним ударима. По власт и опозицију је много комфорније да нам пажњу држе причом хоће ли или неће бити ванредних избора. Кога више брига о судбини наших ђака и њихових учитеља, или студената? Или што ћемо платити грдне милионе евра за отпетљавање разних петљи? Свеједно да ли се те петље налазе у глави или на Смоковцу. Платиће грађани државе Црне Горе , јер су и до сада били добре платише. Судске брљотине и политичарске нагодбе и баханалије.

Готово је љето. Никога више не интересују ове теме. И власт и опозиција изводе на терен (и терет) небитне приче о изборима, док нас и војна и цивилна тајна полиција прати и прислушкује. То нам је објелоданио министар просвјетни. Пардон министар војни. Пардон замјеник министра спољних послова и први рудар Црне Горе. Сама порука прве главе ове Владе, тиче се Ректорке али је порука свим грађанима. Ко год не спроводи политику Владе доћи ће једног дана „под мач бато“ . Страшно. Сањам ли ја?

Вуку се дани. Од избора до избора. Ништа се не мијења. Неко је нама унапријед подијелио улоге. Једни ће бити власт а други опозиција. Ми ћемо остали бити статисти у сопственим животима. Причаћемо њихове приче, пјевати њихове пјесме. Пристајати да нас купе на изборима за ситне паре и послове за нашу дјецу . У међувремену, у годинама када не буде избора, ћутаћемо. Што би рекао мој друг месар, овдје нема човјека на свом мјесту. Ни карактерно ни професионално. Месар ми каже да због тога постоји електрична чобаница око нас, да не видимо и да не знамо. Због тога имамо реформу образовања овакву какву имамо. Због тога и студенти ћуте јер се њихови професори плаше. Војнике тјерају из службе да би други подобнији дошлина њихово мјесто. Као у Проклетој Авлији, нико није невин и сви смо у Спужу. Карађоз нам пријети тајном полицијом да морамо поштовати одлуке Владе. За боле и нијесмо.

И тако… ми власници својих живота , који смо превалили педесету чекајући Нову Годину, свему се смијемо јер нас све и боли. Сањамо, док нас неко не пробуди. Само ко?

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here