Духовном оцу Митрополиту Амфилохију

Аутор: Лука Вукадиновић

Што те куде дивни старче, зар је дошло вријеме лудо да се отац понижава.

Што владико чујем гласе од испране њине главе, што тровачи трују ријечи, зашто Теби духовниче лете стријеле туђе лажи.

Да ли знаду безумници и сви други одметници да је крвник суманути суров мамац поставио.

Да ли знаду, О да л’ слуте да ће своје трошне мисли теби некад да правдају.

Што те куде добри оче, безумници нови ови.

Што се мржњом окитише па ћавкања своја лака, теби старче упућују.

Јесу ли те духовниче осудили осуђени, јесу ли те поменули, јесу ли се огријешили.

Што те куде дивни старче, безумници нови ови.

Из камена и пустиње, љуте горе чемерите, зидао си ђедовину, обновио постојбину.

Ђе је куга домаћа и туђа огубала блага свеколика, погазила аманете давне ради круне краткотрајне, ради своје боље вајде.

Зар је дошла стара варка да богуби младо чедо, је ли твоја нова нада запамтила губилишта.

Ти си старче бритка сабља, посвећена руком светом, Ти си оче нова нада, остављена у времену.

Што те куде црноришче, учитељу вјере живе, зар је твоје слово свето погодило невјернике.

Ријеч је прва све прозвала, од ријечи је ријеч настала, ријеч је цијена много скупа, ријеч је твоја јеванђелска пробудила цара свијета.

У данима гладних јада, док је тукла мука рају, тукла мука а мучила рука, није раја колебљива свог владику разумијела.

Данас раја није гладна и није јој омча јака, данас раја посрнула и светињи приговара.

Што те куде шта ли ‘оће фарисеји нови ови.

Зле вјештице у мантије пале ватре ругалице па се луди проклетници око хладног огња грију.

Јесу ли те дивни оче забољеле мисли тешке, јесу ли се умориле твоје старе руке свете.

Је ли старче, испосниче, наша судба даља мрачна је ли оче зацртана твојем стаду зла награда.

Ђе је оче, мучениче, извор ових црних јада, ђе је вјера у човјека, ђе је стадо без пастира.

У камену цркву тражиш из камена олтар зидаш, сваки камен одбачени сред светиње опет сија.

Ти си ђедо наставио на трон свети започео, васкрсао опет Христа, обновио престо сина.

А наслеђе твоје тешко и аманет што си дао надживјеће рушитеље, сачекати градитеље.

Са тобом је младо стадо које чува твоју наду, мало стадо са пастиром јеванђеље прочитало.

Што те куде, зар за ријечи што си оцу испричао.

Да те није духовниче, бранитељу вјере живе, сад би Црну Гору малу похађали страшни дани.

Ено цркве на Ловћену, ено звона звоне јака, на тој гори од јунака.

Ено књига написана, остављена као нада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: