Шта је у Донбасу заиста радио Синђелић, на којем Мило зида кулу свог „државног удара“?

Пише: Андреј Веселов, агенција РИА Новости

У најскорије време тужилаштво Црне Горе треба да формулише коначну оптужницу за такозвани „случај покушаја државног преврата“: наводно је у јесен прошле године, на сам дан избора, група српских и руских националиста уз тобожњу подршку „руских државних структура“ планирала да заузме Скупштину Црне Горе и да убије дотадашњег премијера – Мила Ђукановића.

Кључни (а сва прилика и једини!) сведок оптужбе је Александар Синђелић, један од вођа завереника, руководилац проруске организације „Српски вукови“ који је уз то и ратовао на југоистоку Украјине на страни ДНР/ЛНР. У главама обичних људи се све одмах „поклопило“ – ето га, „траг Кремља“.

Наш новинар се упутио у Доњецк како би се упознао са прошлошћу сведока Синђелића.

Вођа пучиста Александар – илити Саша – Синђелић има статус „сведока сарадника у процесу“. Он је признао кривицу и активно сарађује са тужилаштвом – језгро оптужнице чине његове изјаве.

Све што говоре истражне судије новинарима и све што незванично стиже у црногорске медије преко извора у тужилаштву или полицији – потиче од Синђелића. Ако га суд прогласи кривим, он за своју сарадњу свакако треба да рачуна на најминималнију, чак и условну казну.

Синђелић никада није ратовао у Доњецку

Прво, што сам открио у Доњецку: Синђелић тамо није ратовао, мада је међу Србима који су се борили у Донбасу добро познат. Он, благо речено, има спорну репутацију: Синђелић је покренуо читав низ такозваних хуманитарних пројеката, прикупљао је у Београду средства „за добровољце“ и „жртве рата“, новац је, међутим, после тога нестајао.

„Њега никада нису видели на линији фронта,“ прича Дејан Берић, снајпериста армије ДНР познат као Деки, вероватно, најпознатији српски добровољац. „Могуће је да је он у Београду имао неке послове везане за Доњецк. Прича се да је он покушавао да прикупи неки новац, међутим, нико не зна где је тај новац отишао. Све што сам чуо и знам о том човеку иде у прилог верзији да је он био нешто као ситан преварант. И, он је заиста много волео новац.“

Без обзира што Синђелић није учествовао и борбама, он је у Београду волео да ради „пиар“ на тему Доњецка и Луганска: сликао се и снимао видео са заставама непризнатих република и Русије у позадини, носио је Георгијевску траку.

Синђелић је одржавао контакте и чак пријатељске односе са двојицом Срба који су заиста били у Донбасу – Радомиром Почучом и Владом Станићем. То је репрезентативна веза. Почуча и Станић су се „прославили“ у Доњецку не подвизима на борбеној линији већ покушајем да 2015. године убију Дејана Берића. Због новца.

Међутим, круг познанстава Синђелића је много шири.

Постоји још један заједнички познаник Синђелића, Почуче и Станића – политиколог Венцислав Бујић, директор Фондације за СЕАС (Српску Евроатлантску сарадњу). Према речима Берића, та четворка се редовно састајала у Београду и у Москви. Бујић је симпатизер НАТО, заговара приступање Србије алијанси, према неким подацима – добија од структура повезаних са НАТО донације за своја истраживања.

То, међутим, није Бујићу сметало да комуницира са тобоже проруским ултранационалистом Синђелићем како би добијао од њега информације које би према свим „шпијунским“ правилима требало да буду тајне и поверљиве.

Синђелића одбио Равногорски покрет због ниских моралних вредности

Оптужба представља Синђелића као вођу проруске организације са застрашујућим називом „Српски вукови“. Али, у тој организацији је он био и руководилац и једини члан.

Протеклих година је Синђелић је покушавао да учествује у српском националистичком покрету. Године 2013. намеравао је да се придружи „Равногорском четничком покрету“, али био је одбијен због „ниских моралних вредности“.

Он се, међутим, није дао збунити: наставио је да се врти у националистичким круговима Београда и још се више активирао са почетком ратних дејстава на југо-истоку Украјине. Тада је и почео да се занима за добровољачки покрет.

То је обично изгледало овако: почињао је да много говори о својим могућностима, о важним људима које он познаје, говорио је да може да дође до сваког министра, па и до било кога другог. Да он „све држи под контролом“ и да свуда има поуздане људе, везе – прича српски политички активиста Драган Минић.

„То је могло на почетку да привуче, али потом је то одбијало. Он је остављао утисак лудака, ненормалног човека а не неког шпијуна“.

Синђелић осуђен за двоструко убиство – мистериозно ослобођен

Према речима Минића, Синђелића су избегавали из још два разлога. Као прво, он је био пргав – због ситног разлога па и без разлога је срљао у туче. Као друго, на почетку су га многи сматрали полицијским доушником: сумњали су у плаћену сарадњу како са српским тако и са црногорским представницима МУП-а (до 2006. године Србија и Црна Гора су биле чланице конфедералне заједнице).

Синђелић има и криминалну прошлост – био је осуђен за двоструко убиство. А само ослобађање обавијено је велом тајне.

„Он је, наводно, добио потврду о ‘неурачунљивости’ на основу које су га ослободили,“ наставља Минић. „Како он онда може да буде сведок?“

„Раније смо се прибојавали да он саопштава где треба о нашим разговорима. А сада, мени се чини да је он разговоре са различитим људима представио као припреме за овај ‘преврат’.“

Податке о криминалној прошлости Синђелића за РИА Новости су такође потврдили Дејан Берић и познати српски адвокат Горан Петронијевић који штити другог оптуженог за „покушај преврата“ – Братислава Дикића, официра српске полиције у оставци. Дикић није признао кривицу и почео је штрајк глађу.

Петронијевић је такође испричао да службе безбедности Црне Горе нису трагале за Синђелићем нити су га вребале поред „тајних склоништа“. Он се једноставно, у једном тренутку, неколико дана након „преврата“ предао црногорским властима, договорио се са истрагом и предао „саучеснике“ – све је испричао.

Превод: Марија Билбија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: