1999.

Пише: Славиша Чуровић 

На овај дан, дакле 24.03. 1999-те сам радио на Монтена телевизији.

Креће рат, агресија на моју земљу, Југославију, а ја радим неки бокс из Енглеске, улази тадашњи уредник и каже: „Знаш ли енглески да преводиш?“. Одговарам да знам. „Симултано?“. „Нисам никад пробао, снаћи ћу се“. „Сјутра вече крећеш да радиш…“

И тако једно пет дана сам радио сам по 8 до 12 сати, скоро до онесвјешћивања, паралелно слалом – ЦНН-ББЦ… Док нису нашли још пар људи да ме одмијене.

Одем кући тог 24-тог и мислим се шта ми је требало да истрчавам са мојим реченицама. Но, 22 године су ми и чини ми се да све могу.

Кренем са кумом Радојем колима, исто вече, већ гађају Голубовце, да видимо изблиза све… Пролазимо поред моста ка тамо, већ гори све около, ракете у жбуњу, никог на путу, војска се набила у грмље и чека. Враћамо се у град. Неки усамљени полицајац нас зауставља у сред Подгорице, на улици нема живе душе – „Шта радите то крв вам ј…? Мрш кући, рат је „….

И ми одемо да гледамо како је рат почео у нашој земљи.

А сјећам се да питам двије ноћи прије тога Цвелета, као старијег искуснијег колегу, на премијери представе „Извањац“, хоће ли нас гађати.
Каже он: „Ма какви, смириће се све, све је ово Милошевић издоговарао“.

Кад онда БОМБЕ…Па Мурино. Па она невина дјеца гину на мосту у Мурину. Враћала се јадна из школе. А Мурино је у Црној Гори, није нигдје друго.
Изгледа да и данас, 25 година касније, многи не желе да знају ту чињеницу.
А затворити очи пред неправдом је најлакше.
И најциничније.
Пред Богом.
И људима.
У Мурину.
Црна Гора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: