1999.

Piše: Slaviša Čurović 

Na ovaj dan, dakle 24.03. 1999-te sam radio na Montena televiziji.

Kreće rat, agresija na moju zemlju, Jugoslaviju, a ja radim neki boks iz Engleske, ulazi tadašnji urednik i kaže: „Znaš li engleski da prevodiš?“. Odgovaram da znam. „Simultano?“. „Nisam nikad probao, snaći ću se“. „Sjutra veče krećeš da radiš…“

I tako jedno pet dana sam radio sam po 8 do 12 sati, skoro do onesvješćivanja, paralelno slalom – CNN-BBC… Dok nisu našli još par ljudi da me odmijene.

Odem kući tog 24-tog i mislim se šta mi je trebalo da istrčavam sa mojim rečenicama. No, 22 godine su mi i čini mi se da sve mogu.

Krenem sa kumom Radojem kolima, isto veče, već gađaju Golubovce, da vidimo izbliza sve… Prolazimo pored mosta ka tamo, već gori sve okolo, rakete u žbunju, nikog na putu, vojska se nabila u grmlje i čeka. Vraćamo se u grad. Neki usamljeni policajac nas zaustavlja u sred Podgorice, na ulici nema žive duše – „Šta radite to krv vam j…? Mrš kući, rat je „….

I mi odemo da gledamo kako je rat počeo u našoj zemlji.

A sjećam se da pitam dvije noći prije toga Cveleta, kao starijeg iskusnijeg kolegu, na premijeri predstave „Izvanjac“, hoće li nas gađati.
Kaže on: „Ma kakvi, smiriće se sve, sve je ovo Milošević izdogovarao“.

Kad onda BOMBE…Pa Murino. Pa ona nevina djeca ginu na mostu u Murinu. Vraćala se jadna iz škole. A Murino je u Crnoj Gori, nije nigdje drugo.
Izgleda da i danas, 25 godina kasnije, mnogi ne žele da znaju tu činjenicu.
A zatvoriti oči pred nepravdom je najlakše.
I najciničnije.
Pred Bogom.
I ljudima.
U Murinu.
Crna Gora.