И Срби ударили темеље Русије
1 min read
Наше војсковође, научници, дипломате и поморци су и славне историјске личности у Москви. Михаило Милорадовић предводио српске генерале против Наполеона. Марко Војновић основао Црноморску флоту.
Срби су имали велику улогу у стварању Русије. Иако су углавном остали непознати домаћој јавности, војсковође, дипломате, поморци и научници српског порекла су од 18. до 20. века ударили темеље модерне руске државе и себи обезбедили значајна места у историји ове земље.
Прошле године обележена је 200. годишњица Отаџбинског рата и победе Русије над Наполеоном, у којој су важну улогу имали и Срби. Тачније, чак десет генерала и већи број команданата нижег ранга. Један од највећих хероја славне Бородинске битке био је потомак познате херцеговачке породице Храбреновић, неустрашиви Михаило Милорадовић (1771-1825), који је командовао на централним позицијама руске војске .
Милорадовић је имао кључну улогу у тренутку када је француска војска стигла до самог Кремља, а затим су под његовом командом уследиле и победе код Вјазме, Малојарославеца и Красног (крајем 1812) и код Лајпцига (1813). Цар Александар И Романов је 1813. године Милорадовића именовао у руског грофа, а 1818. додељена му је и титула генерал-губернатор Санкт Петербурга. Његова последња жеља је била да се ослободи 1.500 кметова који су му били у служби.
- Милорадовић је био велики војсковођа, а опет само један од српских официра који су својим талентом за ратовање модернизовали руску војску, бранили границе велике царевине, али и служили за решавање унутрашњих политичких проблема – објашњава Бранко Богдановић, војни историчар. – Многи од њих су остварили сјајне војне каријере, добијали титуле грофова и губернатора и преносили војнички таленат генерацијама. Тадашњи Срби су практично створили лаку руску коњицу, која је била веома убојита.
Десет генерала у саставу Царске армије императора Александра Првог, а под командом фелдмаршала Кутузова, били су: генерал пешадије Михаило Андрејевић Милорадовић, генерал Ђорђе Арсенијевић Емануил, генерал-поручник Јован Јегоровић Шевић, генерал-мајор Јован Степановић Адамовић, генерал-поручник и тајни саветник Никола Богдановић Богданов, генерал-поручник Никола Васиљевић Вујић, кавалеријски генерал барон Илија Михајловић Дука, генерал-мајор гроф Петар Ивановић Ивелић, генерал-мајор Абрам Петровић Ратков и генерал-ађутант Никола Ивановић де Прерадовић.
Мало је познато да је уз Николу Теслу, највећи српски проналазач у то време био Огњеслав Костовић (1851-1916), родом из Новог Бечеја, који се прославио и као капетан руске војске. Две деценије пре Цепелина, Огњеслав је конструисао ваздушни брод „дирижабл Русија“ и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало пара. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места, углавном у руским изворима, наводи се да је Огњеслав заправо проналазач првог ваздушног брода.
Још 1911. године први на свету је створио летећи чамац – хидроавион, а пројектовао је и подморницу за осам људи са мотором од чак 100 коњских снага. Међу његовим многобројним проналасцима су и „арборит“ – врста шперплоче и по многима први вештачки материјал, а усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу.
Упркос томе што је добијао многе примамљиве понуде са Запада, остао је веран Русији и словенској идеји, а његови значајнији радови су били и остали тајни, јер су рађени за војне потребе. Костовић је сваке године у Русији славио крсну славу – Светог Николу. Редован гост на слави био му је и славни научник Мендељејев.
Председник Русије Владимир Путин није крио изненађење када су му из Руске академије наука потврдили да је руску обавештајну службу још у 17. веку основао – Србин, Сава Владиславић. Овај авантуриста, трговац, дипломата и обавештајац рођен је 1668. у Јасенову код Гацка у Херцеговини, а неколико деценија касније постао је један од најмоћнијих људи Европе.
Гроф Владиславић је аутор чувеног Кјахтинског договора, којим је утврђена граница између Кине и Русије. Такође, заокружио је евроазијску обавештајну мрежу, а још почетком 18. века створио је руску агентуру у целом Средоземљу ангажујући чувене дубровачке трговце и поморце. На препоруку руских дипломата Сава долази на двор Петра Великог, добија титулу први тајни саветник, а цар му гради палату уз свој дворац.
Петар Велики покренуо је рат против Турске за ослобођење Балкана јер га је српски гроф убедио да ће се руској војсци, чим избије на Дунав, придружити сви православни јужни Словени. Сава је умро у Санкт Петербургу 1738. где га је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве, уз највише почасти сахранила Катерина Велика, која га је, као и цар Петар, сматрала најближим сарадником и пријатељем.
Обавештајна мрежа, анализе и савети грофа Владиславића донели су победу Русији и над традиционалним непријатељима Швеђанима, који су до тада били несавладиви. Он је осмислио стратегију коју је касније примењена против Наполеона. По Савином савету главнина руске војске није улазила у директан сукоб са нападачима, већ се повлачила, док су летећи одреди нападали шведске линије снабдевања.
Велики траг у Русији оставио је и Марко Војновић (1750-1807), адмирал руске царске морнарице и оснивач Црноморске флоте. Рођен у Херцег Новом, Војновић се прославио и као командант Каспијске флотиле, која је открила велика налазишта гаса и нафте у Каспијском мору.
Српска неслога и тада
Половином 18. века, после масовних сеоба Срба са Балкана и Аустроугарске у тадашњу царску Русију, формиране су две административне области – Нова Србија и Славеносрбија (углавном на територији данашње Украјине), које су дате на управљање српским досељеницима.
- Већ у првој генерацији је дошло до асимилације, јер су у то време старословенски језик, слични обичаји, али и свест о заједничком пореклу практично брисали границу између Срба и Руса. Русија је чак и врбовала многе српске породице са војном традицијом из Аустроугарске да се доселе у ове две губерније. Интересантно, и тада је дошло до српске неслоге. Две утицајне породице – Шевић и Ивановић – нису желеле да заједно управљају једном губернијом, па су формиране две – наглашава Богдановић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Никола, у праву си. Ми Срби нећемо уважавати савремену науку, што ће нам?
Ми ћемо и даље наш идентитет базирати онамо одакле је и потекао – у гусларским пјесмама Вука Караџића.
Живјели наши славни преци Срђа Злопоглеђа и његова вјерна љуба Косовка ђевојка!
Доље савремена наука!
Umam jesim to se i vidi,kada je savremena nauka dostampavanje soptvenog misljenja orginalu,to je po tebi naku,isto kao Pop Mico iz Gorskog vijenca.
A za tvoju znatizelju moji su iz Grblja ako te bas interesuje ,a odakle si ti i tvoji vidi se iz prilozenog,ili te je talijan napravio ,ili si se sam za istoga proglasio.
Никола, похваљујем те што си почео да читаш књигу! То је добро за тебе али и за Маине и Поборе!
Dobro je da se knjiga i ovako moze naci,od svega je „najznacajnije“ ovo pojasnjenje latinicom.
Danas je tehnika ipak odmakla dalje i to ne od juce,tako da i one osbe koje su ostecene vidom i sluhom mogu doznati sta na tekstu pise ,pojasnjenja su potrebna onima koji svoje istorisko i nacionalno znanje temelje na djelima novih naucnika odraslim na Makrksu i Engelasu i njihovim potomcima u DANU,u svakom slucaju dobro je da se knjiga moze procitai
Ево цијеле књиге – Јован Дучић: Гроф Сава Владиславић
http://www.scribd.com/doc/156964804/Jovan-Du%C4%8Di%C4%87-Grof-Sava-Vladislavi%C4%87
Васко Костић
Подвизи Бокеља ван Боке
У Кронштату је посада брода „Предпријатије“ дочекана са највећим почастима. Сви бродови у великој луци били су окићени низовима сигналних заставица. Лагано приближавање брода обали праћено је пискањем сирена са свих бродова укључујући и слављенички брод. Повремено су надјачавале громогласне промукле трубе за маглу и најзад салве топова у част посаде и њиховог подвига. На пристаништу, уз мноштво народа, били су постројени нови кадети, војна музика и мноштво официра највиших чинова, који су дисциплиновано чекали да млађима од себе честитају на успјеху.
Млади циркум навигатор Стеван Вукотић доказао је своје изванредно познавање географије, астрономије, навигације и метеорологије, али и ванредну способност сналажења у сложеним ситуацијама. За овај подвиг је одликован орденом „Свете Ане II реда на огрлици“. То високо одликовање, још на огрлици, додјељивано је само за изванредне подвиге и то претежно официрима старијих година и виших чинова. Стеван Вукотић је био најмлађи по годинама који је до тада окићен тим одликовањем. За овај подвиг је добио и рјешење о посебној новчаној награди, не једнократној него за све наредне године које буде провео у служби руске ратне морнарице.
аршрута му је била унапријед задана, а просјечно вријеме израчунато. Маршрута је строго поштована, а брод се вратио прије очекиваног времена. За једрењак велику улогу је играла срећа: повољни вјетрови, а без катастрофалног невремена. Сама срећа без знања не би могла водити брод сложеном маршрутом око читавог свијета и срећно га довести до одредишта. То је знала и врховна команда руске морнарице, која је Стеванов подвиг оцијенила највишом оцјеном. Наравно, томе је допринио и сваки морнар на свом радном мјесту.
Брод „Предпријатије“ је кренуо на пут око свијета из Кронштата под непосредним вођењем навигатора Стевана Вукотића. Препловио је Балтичко море, пристајао у Копенхагену и Портсмоутху. Затим је прешао Атлантик дијагонално ка југозападу. Пристајао је у Рио де Женеиру, опловио око Јужне Америке поред рта Хорн и упловио у залив Концептион на чилеанској обали. Након краћег задржавања пребродио је Пацифик кроз архипелаг Таумуту, свратио у Петропавловск на Камчатки и опет се упутио на запад до острва Синта на обали Јужне Аљаске, па даље до Сан Франциска и Калифорније. Слиједило је поновно преброђавање Пацифика до Хавајских острва, Микронезије, Филипина. Из Пацифика је прешао у Индијски океан, па према Јужној Африци, опловио око опасног рта Добре Наде. Ка сјеверу је пловио западно од Африке, свратио на острво Свете Јелене, прешао Атлантик, још једном пристајао у Портсмоутху и Копенхагену, да би након трогодишњег путовања срећно упловио у луку Кронштата из које је и кренуо. Маршр
Унапређење Стевана Вукотића је било везано за сложени подухват који се припрема. Најбољем у класи Стевану, указано је повјерење да као навигациони официр води истраживачки брод „Предпријатије“ у стручној екскурзији. Брод је имао 140 чланова посаде и 5 научника. Главни циљ екскурзије је био пут око свијета. То је била и провјера оспособљености посаде сваког на свом задатку, од чега је зависило напредовање у виша звања и чинове. Наравно, провјеравана је и Стеванова способност и примјена у пракси стечених знања. Таква путовања су увијек прилика не само да се провјере него да се и прошире знања. Част за указано повјерење је била утолико већа што је Стеван Вукотић тада тек био напунио 23 године.
Стеван Вукотић је имао свега 23 године када је 1823. г. кренуо на пут око свијета као навигациони официр. Било је то више до три деценије прије Висина. Истина, он је пловио под руском заставом, а Висин под аустријском. Висин је глорификован као „наш“ јунак, а Вукотић је занемарен као да није наш.
Када је прослављени руски заставник Јован Вукотић, након освајања Корчуле од Наполеонових Француза, повео синове и синовце на школовање у Русију, међу њима је био и Стеван Михајлов Вукотић. Као кадет у Поморском корпусу руске ратне морнарице на Криму, Стеван је знатно одскакао од својих колега. По годинама је био на зачељу, а по успјеху на челу своје класе. Имао је 20 година када је његова класа произведена у чин гарде марина. И у служби је напредовао као што се истицао у школи. Након три године праксе од завршетка школовања, ванредно је произведен у навигационог официра, док су остали из његове класе у тај чин произведени 2 до 4 године касније.
Грбљанин – први наш навигатор око свијета
Наша литература упорно истиче капетана Ива Висина из Прчања као „првог Југословена који је опловио земаљску куглу“. Ту је ријеч о СФРЈ прије њеног распада. Војна и Поморска енциклопедија уступиле су Висину посебне енциклопедијске јединице. Капетана Стевана Вукотића из Братешића (Грбаљ) уопште не помињу. Не помињу ни једног од читаве плејаде поморских капетана и адмирала из чувеног јуначког братства Вукотића.
Висин је имао 46 година 1852. када је из белгијске луке Антверпен кренуо на далеки пут. Није кренуо са циљем истраживања, откривања нових пловних путева или у покушају да обори неки рекорд у путу око свијета. Туда га је водио трговачки посао од луке до луке раније коришћеним и провјереним пловним путевима. Вратио се 1859. г. и то не у исту луку из које је кренуо на далеки пут него у Трст. Исте године се вратила и аустријска фрегата „Новара“. Кренула је двије године раније са циљем да оплови свијет у склопу обуке кадета. Међу 350 чланова посаде била је трећина Далматинаца и Бокеља. Требало им је пет година мање него Висину да оплове свијет. Висин није једини тада опловио свијет, али му припада примат јер је сам водио навигацију брода.